ФЕЉТОН - УЗ РИБУ И ВИНО ДЕЉЕНЕ ЦРНА ГОРА И ХЕРЦЕГОВИНА

РАЗГРАНИЧЕЊЕ Црне Горе са Босном и Херцеговином било је конкретније. Два села, Полајне и Криви До, из никшићког среза, поднела су захтев да се припоје срезу Гацком. Разлози: економско-саобраћајни. За одлазак у Шавник овим људима било је потребно осам часова, а у Гацко два. Летела су писма, молбе, и тамо и амо, да би жеља житеља поменутих села била услишена. Црногорци су пристали, наглашавајући при томе своју великодушност. Упозорено је да је Црна Гора просторно мала, али духом велика.

Фото: Архив Новости

„Црна Гора добровољно уступа ова два села, која јој по Уставу припадају, зато што црногорски народ зна да је Босна и Херцеговина исто тако и његова земља као и Црна Гора, јер су то делови једне заједничке отаџбине, Југославије“, огласио се генерал Саво Оровић.

ШТО ЈЕ Пуцар био за масе у БиХ, то је био Блажо Јовановић у Црној Гори. Они су – како веле и гусле – уз рибу и вино договорили да место Суторина, из стратешких разлога, припадне Црној Гори, а оно је било (још од XVII века) излаз Херцеговине на Јадран! Да, али на тај ‘поклон’ узвратио је и Блажо. Он је обећао Ђури да ће му уступити, колико треба, шуме на Зеленгори да се запати велико ловиште како би друг Стари (Тито) могао ићи у своје а не у краљевско ловиште.

Пуцар је био предухитрен: његовог "конкурента" у надимку одвели су у лов на медведе у Бугојно. О босанскохерцеговачком Старом остале су приче, а једна кречана се још увек поноси његовим именом.

Црногорци су страсно неговали своју државност. Од лавића, који су надолазили, тај барјак је преузео Видоје Жарковић. Он је био поморски официр, али је експресно избио у први план, претичући црногорску генералску елиту на челу са Пеком Дапчевићем. Заостали су пред њим и Блажо и Темпо (Вукмановић).

Како је баш Жарковић "извучен" из шпила, остаје да се нагађа.

У ПОСЛЕДЊОЈ деценији Титовог живота Жарковић је био и последњи потпредседник републике, увек седећи поред Броза. У Жарковићево време много тога се догађало...
Срушена је Његошева капела на Ловћену и подигнут Маузолеј као симбол једне нове Црне Горе, а у њој пресвучени генијални песник-филозоф. Саграђена је била и нова резиденција у Игалу, која је од Бриона преотимала Тита и Јованку. Колико је Жарковић био моћан уверили су се, нарочито, учесници једне седнице Савезног савета, на којој се одлучивало који проценат ће развијене републике и Војводина издвајати за развој неразвијених. Развијени, са Словенијом на челу, нудили су мање, а Жарковић им је тада поставио ултиматум:

Ако нам ви у Југославији не обезбедите средства – “има ко хоће”! Нико од присутних није имао храбрости да га приупита: на кога другог је то мислио? Жарковић је тако био један од ретких, који је Југославији јавно запретио републичким суверенитетом, правом – ‘на отцепљење’.

ИСТИ  рецепт Жарковић је применио и кад се радило о изградњи луке Бар. Дражу Марковића је уценио: ако Србија не да средства, други једва чекају да прискоче! И тако и би. Иако се Србија исцрпила градећи гвоздени пут, пругу Београд - Бар,  испрсила се и у Бару. Да ли је Жарковић, са Титом, могао све?

Како  је Жарковић објашњавао велику наклоњеност Србије и Срба према Црној Гори и Црногорцима? Срби су, за Жарковића, живели са комплексом да су пет векова робовали под Турцима и поред толико буна и устанака. Како доказати да није било баш тако? Ако Црногорци и Срби никад нису били покорени, онда је и српска храброст и непокореност била лако доказива!

Иако је дисао само црногорски, Жарковић је остао до краја да живи у кући у Београду. Кад се Црна Гора вратила у загрљај Србији, стварајући СР Југославију, после распада СФРЈ, то му је било неподношљиво. Видоје Жарковић је 1995. умро је од туге!

ГОВОРКАЛО се да је у време рата, током припреме заседања АВНОЈ-а, у врху КПЈ била разматрана и идеја да БиХ не буде федерална јединица, односно да будућа Федерација почива на пет народа и толико република.

Намера је била да се БиХ, као аутономна република највећим делом смести у федералну Србију. Ово из разлога што је у њој живело највише Срба – 43 одсто. Та територијална подела била би у духу совјетског устава, на који се радо угледало.

О таквом статусу БиХ нема писаних доказа, али ни поузданих сведочења, у чему она иначе није била изузетак. Превагу је однело упорно залагање српских комуниста из БиХ, међу којима је најутицајнији био Родољуб Чолаковић (1900–1983). Да БиХ мора бити република, а не покрајина, доказивало се њеним доприносом партизанском покрету и револуцији. Борце су скривале њене горе, али и широка подршка народа, уз огромне жртве које су приложене.

Постојао је и политички страх како би Хрвати примили ту одлуку, без обзира што би Хрватска стекла проширење у таквом територијалном пакету.

КАО СВЕДОК  те идеје опстао је само симбол – грб Југославије. Његових пет буктиња у име пет југословенских народа сјале су све до 1963. године, кад су стекле нову другу – шесту буктињу.

Муслимани у БиХ су је доживели као своју, као правни доказ да су стекли и тапију на целу БиХ.

Да није било те буктиње, можда не би био потпаљен ни грађански рат у овој републици 1992. године?

БиХ је живела са деобама – дељена је и уочи и током Другог светског рата. Кад је у Краљевини била формирана Бановина Хрватска (1939), припојен јој је био Дубровник, али и више чисто босанских срезова – Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница. То није могло проћи без реакције народа. Скупили су се делегати у Бихаћу, из 25 срезова. На тој и ‘модној писти’ доминирале су главе под крајишком капом и са усвојеним захтевом: да се формира нова територијална област – да се прогласи Крајина! Били су то представници из хрватске и босанске крајине где је живео већински српски народ. Династија и српске политичке странке су тај вапај – игнорисале!

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације