ФЕЉТОН ЕУ ПРОТИВ ЕВРОПЕ: Уједињење спас за оболели континент

ПОСЛЕ Првог светског рата, на рушевинама ратних разарања, до тада невиђених људских несрећа, смрти, пропасти империја, идеје о уједињењу Европе добијају на замаху, инспирисане жртвама и дубоком политичком кризом коју је тај светски рат изазвао а за коју тадашња Европа једноставно није имала ни снаге ни решења.

Фото Википедија

У редовима једног дела политичке и пословне елите, међутим, веровало се да само уједињење Европе може да спречи нове ратне вихоре. Занимљиво је да су решење у уједињењу Европе видели и они са десне и они са леве стране политичког идеолошког спектра. Те идеје су за кратко време акумулирале велику енергију и вероватно би још тада била покушана европска интеграција да све није прекинуто доласком Адолфа Хитлера на власт у Немачкој и, касније, Другог светског рата.

Додуше, и Хитлерови нацисти су прихватили идеје о уједињењу Европе али са потпуно другачијим амбицијама и начинима њеног функционисања. Нацисти су, из свог угла виђења уједињене Европе, такође развијали идеје о интеграцији, посебно економској, и многа од тих решења касније су се нашла у оствареној европској интеграцији. Зато су бројни аутори склони да извориште касније европске интеграције приписују управо нацистичким пројектима. Ако је судити по документима, то није у потпуности тачно јер нацисти јесу преузели идеје интеграције али нису њихови аутори.

И – ПОНОВО рат у Европи и поново рушевине рата и страдања. И - поново политичка криза. Празнина. И - поново идеје о уједињењу Европе, као спасу и једином леку за оболели континент. За разлику од ранијих времена, заговорници те идеје нису одустајали и на крају су и победили: основана је прва модерна европска интеграција. Наруку су им ишле три важне околности, које у пређашњим временима нису постојале. Прво, политичка сцена била је потпуно урушена; друго, комунистичке партије су ојачале као никада до тада што је уз ратни победнички ореол Совјетског Савеза уливало страх у кости европској елити; треће, вероватно и најважније, над Западном Европом је доминантан утицај имала Америка која је у форми европске интеграције видела начин да задржи ратом стечену хегемонију и потпуну контролу над тим делом Старог континента. Француски лидер, генерал Де Гол, сматрао је да је важнија била празнина политичке сцене јер, како је рекао, „европска интеграција је настала у страху од празнине".

Заједнички именитељ свих тих околности развијања и остварења идеје интеграције била је - криза. Европска друштва су се после Другог рата нашла у дубоким тешкоћама а није било довољно идеја о томе шта чинити и како из кризе изаћи. Економски, Европа се постепено опорављала али на видику није било политичке визије како уредити односе да би се избегао неки нови ратни сукоб. Мир је у тадашњој Западној Европи постао опсесија.

У ТОЈ опсесији, храњеној и политичком празнином, страхом елите од јачања комунистичких партија и Совјетског Савеза, своју шансу видели су заговорници интеграције и понудили је као једино решење, иако нису имали јасну визију како изаћи из дубоке политичке кризе тада подељене Европе. Упркос томе, уверење европске елите је било да је управо криза њихова права шанса. Један од лидера европских интеграциониста, Жан Моне, и сам је признао да ће „Европа бити створена у кризама". Касније, то не само што се потврдило већ је постало и нека врста основног принципа функционисања европске интеграције. Али, то истовремено значи да је од самог почетка европска интеграција била изнуђено решење, нужност условљена кризом, а не достигнуће, односно природан процес развоја.

У Западној Европи, међутим, која је тада била много више заокупљена економском обновом и развојем, није владало нарочито расположење за нове експерименте али је преовладала одлучност Америке да у некој форми уједини Западну Европу како би се створио јединствен блок, тампон-зона према Источној Европи и Совјетском Савезу. Другим речима, европска интеграција је резултат такозваног хладног рата.

У ПРВИМ послератним годинама, Америка је, као покретачка снага идеја интеграције, иницирала неколико покушаја стварања разних облика интеграције који, међутим, нису успели. Осниване су разне организације али ниједна није имала довољно снаге за очекивано уједињење. Кључни моменат наступио је 1949, када су западни ратни савезници, Америка и Велика Британија, одлучили да од Западне Немачке формирају државу и тако прећутно прихвате њену поделу на Западну и Источну.

То је највише забринутости пробудило у Француској, земљи опседнутој страхом од ратова и ратних разарања али и сопственом улогом у тим несрећама. Супротно раширеном мишљењу о савезничком разарању Немачке током рата, привредна инфраструктура Западне Немачке остала је у великој мери неоштећена и врло брзо је отпочео економски опоравак. Француска се плашила обнављања немачке економске моћи те је била спремна да пронађе начине контроле те обновљене снаге и, наравно, користи за себе. Преовладало је уверење да је интеграција једини начин остварења тог француског интереса. С друге стране, новоформирана Западна Немачка је у европској интеграцији видела шансу да, коначно, после ратне срамоте и одговорности, изађе на европску политичку сцену, отвори себи пут рехабилитације а истовремено да кроз ту интеграцију покуша да изгради систем сопствене безбедности.

ПОСЛЕ америчко-британског договора са Москвом, о судбини Берлина и Источне Немачке, званични Бон је гајио дубоку бојазан да би једног дана цела Немачка могла бити жртвована јер би се велики ратни савезници могли лако договорити о њеној даљој судбини. Тако су створени основни услови за изградњу европске интеграције, упркос изразито слабој подршци у тадашњој европској јавности. На известан начин произлази да су оснивачи европске интеграције били управо они поражени у рату јер ни ратна историја Француске није онаква каквом се после Другог светског рата представљала.

Потенцијал тих услова прва је препознала Америка и уз њену подршку учињени су први кораци. Без подршке Америке, готово је сигурно, европска интеграција остала би само идеја и недосањани сан. Приметан је у свему и један апсурд.

Идеја о европској интеграцији тада је своју енергију црпела из антиамеричког расположења и наде да ће се на тај начин ослободити америчке хегемоније, за многе и окупације, а истовремено, кључни оперативци стварања „интегрисане Европе" били су агенти америчких интереса. Та двојност европске интеграције, та, у ствари, хипокризија, остаће њена суштинска дефиниција све до данашњих дана.

СТАЉИН САЧУВАО НЕМАЧКУ

НЕДАВНО објављени архивски документи у Русији сведоче да је тадашњи британски премијер Винстон Черчил ковао план да се Немачка никада не обнови као држава. Његова замисао је била да се на простору Немачке формира осам региона, „државица”, и да Немачке више не буде. Черчилову идеју је, према тим документима, прихватио и амерички председник Франклин Рузвелт, с тим што је он предлагао шест региона. Против тог плана био је трећи савезник, Стаљин. Он је тај план блокирао и дошло је до формирања две Немачке. Испоставља се да је Стаљин очувао Немачку као државу што је, много година касније, омогућило уједињење и обнову ове највеће европске државе.

СУТРА: ПРОЈЕКАТ ЕВРОПСКЕ ЕЛИТЕ ПОДРЖАН ОД АМЕРИКАНАЦА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН – ЕУ ПРОТИВ ЕВРОПЕ: Унија постала кочница развоја Старог континента

30. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХУМКЕ СРПСКИХ ЗНАНИХ У НЕЗНАНИХ ЈУНАКА: Србе није напуштао природни нагон да очувају Југославију

29. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ПРЕКО ФУДБАЛА ПЛАСИРА СЕ ВЕЛИКА ПОЛИТИЧКА ИГРА: Играче Звезде у Загребу спасло божје провиђење

28. 09. 2022. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ТЕРИТОРИЈАЛНЕ ОДБРАНЕ ПОРАЗИЛЕ МОЋНУ ЈНА: Ђилас је стављао запршке у разграничавању република по укусу Броза

27. 09. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације