ФЕЉТОН - УНИЈА НЕВИДЉИВА РУКА БИРОКРАТА И ДИПЛОМАТА: За Бриселску елиту интеграција је важнија од тога како народ гласа

МЕЂУ ретким питањима о којима у земљама Европске уније постоји сагласност јесте оно да је европска интеграција оболела од демократског дефицита, да је то њено хронично стање које се све више показује као неизлечиво обољење.

Жан Клод Јункер, бивши председник ЕК, Фото АП

Демократски дефицит је у корену стварања и функционисања европске интеграције. То је једноставно начин рада ЕУ која је„више просвећена деспотија неголи форма демократске власти".  Базу тог дефицита чини начин избора водећих људи ЕУ и принципи рада креирања одлука који се темеље на безименим сталним представницима земаља чланица, који у структури Брисела чине Корепер (COREPER )  и лобистима. У ствари, стварна власт у Бриселу припада онима у Кореперу. Они се иза затворених врата договарају, тргују, формулишу одлуке и саопштења који постају историја европске интеграције. Они су симбол колосалног демократског дефицита ЕУ.

У таквом систему, 70% одлука ЕУ доноси се на затвореним седницама триста „тајних" радних група, колико их има само Савет ЕУ (савет министара). Затим, 15% одлука креира и доноси искључио тајновити Комитет сталних представника чланица ЕУ (Корепер) а осталих 15% доноси директно Савет министара.

САВЕТ  ЕУ заседа иза затворених врата и са тих састанака, изузев саопштења, не постоји званична документација. Оно о чему се на тим скуповима разговара је такозвани no paper , значи, не може бити изложено јавној дискусији и провери гласача. Чланови националних делегација не могу чак да седе у истој соби у којој се одржавају састанци. Постоји систем зван Antići  (по једном италијанском дипломати), по којем двојица бирократа ЕУ излазе сваких двадесет минута и информишу националне делегације о томе шта се говори иза затворених врата. Али, и оно што кажу такође је no paper и не може бити званично коришћено као документ. Та елита, а самим тим и ЕУ, како каже један од њених стручњака, Марк Леонард, „приватни је свет бирократа и дипломата". ЕУ је, тврди Леонард, „невидљива рука".

Међу оним што најверније симболизује демократски дефицит је и начин избора водећих људи ЕУ, председника ЕК, комесара и високог представника за заједничку спољну политику и безбедност. Ти се људи бирају на начин трговине међу најмоћнијим земљама и то иза затворених врата, без сведока, а одлучују о судбини милиона људи. Сваки пут када се бирају принцип остаје исти, нема промене начина рада и политике, што је далеко од стварног живота и људи који чине ЕУ. О томе најбоље сведочи и пример бившег председника Европске комисије , Жана Клода Јункера. Истраживање јавног мњења одмах после његовог избора, које је обавила агенција Адвансд маркет рисерч (Advanced Market Research), нашло је да само 8,2% грађана ЕУ зна ко је Јункер. Истовремено, 91,2% грађана ЕУ није могло да каже које су то партије које су предложиле Јункера као кандидата, другим речима које су то партије које чине доминантан блок у ЕП. Упркос томе што је ЕУ дала преко шездесет милиона евра тих истих грађана за промоцију рада ЕП и избора лидера ЕУ.

ДЕМОКРAТСКИ дефицит је довео ЕУ у озбиљан проблем легитимитета. ЕУ доноси одлуке а, истовремено, подршка јавности тој организацији никад није била мања. Тако многе земље, под притиском домаће јавности, почињу да доносе законе који су званично у супротности са Бриселом, као Мађарска. Бриселска бирократија у ствари своју строгоћу може да примењује само на земљама које још нису чланице а желе то да буду.  У основи, национални парламенти и владе постају све снажнији и, упркос мерама ка дубљој интеграцији и политичкој унији, све више постаје реалност да они а не Брисел представљају стварну политичку силу.

Постоји много идеја о томе да би ЕП могао да попуни празнине демократског дефицита.

Тачно је да је ЕП после Лисабона добио много већа формална овлашћења али није реално очекивати да ЕП буде носилац демократског легитимитета ЕУ. То је до сада небројено пута потврђено.

ПРВИ  разлог је институционални. Суштина опет води ка евру и чињеници да у ЕУ постоје две групе, еврозона и она изван евра. Не постоји јединствен институционални оквир па се, рецимо, дешавало  да у ЕП председник економског и монетарног комитета буде човек из британске Либерално-демократске партије, из земље која није у еврозони.

Други разлог је што и сам ЕП има проблем легитимитета. Тачно је да су посланици бирани на директним изборима али излазност је веома мала и то доводи у питање стварни легитимитет оних који седе у ЕП. Бирачи не осећају изборе за ЕП као нешто своје и углавном изражавају протест због грешака у националној политици. Такође, не постоји свеевропска партија него се бира само између националних странака. Тако је ЕП у ситуацији да следи захтеве лобиста, што директно, што преко ЕК, да доноси бесмислене спољнополитичке резолуције.

Трећи разлог зашто ЕП не може да буде одговор на проблеме легитимитета и демократије јесте поново еврокриза и одлуке о помоћи дужничким земљама. ЕП може да подржава програме финансијске помоћи колико год пута жели, али новац дају државе чланице. То значи да све мора да прође и кроз националне парламенте. ЕП нема свој новац, а ни могућности да троши туђ на том нивоу.

ПОСЛЕДИЦА демократског дефицита је и свакодневно кршење закона и правила од стране врха ЕУ који је те прописе и донео. Тако је бивши председник ЕК, Жан Клод Јункер, јавно рекао: „Не може да буде демократског избора против европских споразума".   Он тако поново успоставља бриселску доктрину према којој је европска интеграција важнија од тога како народ гласа.

Његов претходник Жозе Барозо чак је тврдио да су националне државе опасне баш зато што су демократске.  Али, демократски дефицит није инцидент, није грешка у креирању или несмотрена изјава лидера, то је суштина целог европског пројекта. ЕУ је од првог дана била грађена на недемократским принципима. Од почетка се знало да европски пројекат нема подршку јавности и зато се крило, лагало и обмањивало.

Истовремено, чињеница је да бриселској бирократији и њеном демократском дефициту снагу у највећој мери дају државе чланице, националне владе. Другим речима, извориште демократског дефицита ЕУ је, ипак, у државама чланицама, одатле долази тај принцип. У априлу 2016. године, Холанђани су на референдуму већином од 61% одбацили Споразум о сарадњи и приступању ЕУ, са Украјином, што је знак расположења јавности. Затим су посланици у холандском Парламенту изгласали супротно и прихватили споразум, и то са сумњивим легитимитетом: од сто педесет посланика, седамдесет петоро је гласало за споразум.

ИСКЉУЧЕЊЕ ЈАВНОСТИ

ПРЕМА британском аутору Бруну Вотерфилду, Европска унија је постала „јединствена форма државништва у 21. веку", базираног на сарадњи и трговини између националних и елита међународних корпорација које „потпуно искључују јавност Европе". То је та бирократска машинерија која влада европском интеграцијом а све друго је само пропаганда и лажно представљање за јавност.

СУТРА: ЛОБИСТИ САСТАВНИ ДЕО БРИСЕЛСКЕ БИРОКРАТИЈЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САСТАНЦИ СВИХ КОМИТА ТАЈНИ И БЕЗ ЗАПИСНИКА: Дневни трошак ЕП, за превођење - 130.000 евра

06. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

5 2

ФЕЉТОН - УМЕСТО ЈЕДНАКОСТИ ВЛАДА СИСТЕМ ДИКТАТА: На сцени је, у ствари, колосална пљачка европских земаља

05. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

2 2

ФЕЉТОН - ГРАЂАНЕ ЕВРОПЕ НИКО НИ ЗА ШТА НЕ ПИТА: У ЕУ о свему одлучује елита, иза затворених врата и у тајности

04. 10. 2022. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УЈЕДИЊЕНА ЕВРОПА ЈЕ НЕКА ВРСТА УТОПИЈЕ: Евро кључни инструмент деструкције ЕУ

03. 10. 2022. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације