ФЕЉТОН - НАШ НАРОД ЈЕ ОДУВЕК ЗНАО "ДА У НЕВЈЕРЕ НЕМА ВЈЕРЕ": Све што се са вером и часно гради засновано је на жртви

У АЛБАНИЈИ су још присутни остаци енверхоџизма. Нажалост, иако се говори да се Албанија, веле, „вратила демократији”, ја сам својим ушима слушао године Раму. Да. Еди Рама је тада рекао да је њихова вјера - албанизам.

Свети Јован Владимир, жртвовао је себе за народ, Фото "Википедија"

У Албанији има више нација. Тамо су и православци и римокатолици и муслимани, али још увијек је присутна идеологија Енвера Хоџе, и стиче се утисак да је се не одричу тако лако.

У томе је сва суштина. Као што је познато, Албанија је била прва држава у свијету која је проглашена за атеистичку државу 1967. г., да. Онда су сви храмови били порушени, и претворени у ко зна шта све, и додијељене су им разне друге намјене, па је тако било и са Манастиром Светога Јована Владимира  (Шин Ђон Владимирит). Његове мошти су из њега биле избачене, али, воља и љубав Божија су непресушне и њоме су спашене у Цркви Пресвете Богородице у Елбасану, старом српском Коњух граду. А онда је донио закон, изгледа Енвер Хоџа, да се све те древне светиње преименују у културна добра. Нешто што би сад хтјели у Црној Гори накнадно да ураде, отприлике тако. И то по Нацрту закона о слободи вјероисповијести - да држава Црна Гора све то национализује, као и Албанија, као Енвер Хоџа, и да све то припадне држави.

УГЛЕДАЛИ  се наши на просперитетну и демократску албанску власт Енвера Хоџе, да. И као што рекох, Албанци су светиње национализовали и све су припале држави. И сад је велики проблем. Проблем је архиепископу Анастасију, јер те светиње формално сад припадају држави Албанији и он не располаже са њима. И сад хоће ли држава дозволити њихово измијештање у Црну Гору? Међутим, и сам архиепископ Анастасије се, поштено речено, прибојава да крене са њима пут Бара. Власт ће урадити своје, и зауставити га. Али, наше је да се надамо... У сваком случају, ми се надамо да ће један дио моштију из Охрида и са Свете Горе глава његова, доћи. А и из Албаније. Дај Боже да се састави глава и његово тијело послије хиљаду година.

У сваком случају, и са тим и без тога, са нама је Свети Јован Владимир свагда цио. Његова жртва, његов Крст вазда јесу и биће ту са нама. Крст је сила и знамење од времена Христовога! Крст је сила и знамење и од времена Светог Јована Владимира! И у сваком случају Крст Светог Јована Владимира Андровићи доносе тога дана, и он ће бити ту, на том светом мјесту!

НА БРАЊИНУ,  у манастир Врањину, који је древни немањићки и старохришћански храм, манастир гдје је такође столовао први зетски епископ Иларион Шишовић,  ученик Светог Саве.  Ту на Врањини се и упокојио и сахрањен је, како показује натпис на једној гробници у Манастиру Светог Николе који гласи: „Овдје се престави раб Божији Иларион, епископ зетски, градитељ овога светога мјеста.”

Предање каже да је овог свог ученика Свети Сава нашао, ту горе, кад идемо од Будве према горе, преко Брајића... Ту је, каже се, наишао са својом свитом Свети и опазио дјецу у дољи, има доље оно једно дивно поље, видио их да чувају овце. И призове их Свети и благослови и каже овом малом који му се допао: „Ај' ти са мном да ми будеш ђак...”.

Малиша му одговара: „Како ћу, морам да вратим кући овце...?” „Ето ти другари, они ће да ти врате овце кући, а родитељи неће да се љуте.” И он њега узме, и био му је ђак, и би Иларион у манастиру у Хиландару, и њега Свети Сава постави за првог зетског епископа.

Илариона Шишовића као једног од најугледнијих монаха Хиландара, у Манастиру Светог Марка, гдје започе његово столовање и одакле он поче да сије свето Божије сјеме.

И када је сједиште Зетске епископије пренијето у Манастир Светог Архангела Михаила на Иловици, данашњи Манастир Светих Архангела на Михољској Превлаци, а то знамо по томе што је ту извршено преписивање Законо- правила или Номоканона или Крмчије Светога Саве.  Баш ту, на Иловици, како је то записано. И тај се најстарији сачувани препис Законоправила Савиног из 1262. г. данас чува у Загребу, пошто су га током Другог свјетског рата хрватске усташе украле и поклониле библиотеци Хрватске академије знаности и умјетности у Загребу, некадашњој Југословенској академији знаности и умјетности.

СВЕ ШТО се гради са вјером, и што се часно гради, и што је засновано на жртви, а тако Црква кроз вјекове ради, то је благословено и успјешно. Тако су настали сви ови храмови, све ове светиње овдје, све наше задужбине, на тај начин. Гдје има вјере, али праве и тврде, Божије вјере, која се жртвује, ту нема зиме. Али, добро, данас ми имамо и оне који на „три вјере оком намигују, а ни једну право не вјерују”. Тешка су ово времена, а они, такви, чине их још тежим, и себи и свима нама. Од тих не само да нема вајде, него праве и непоправљиву штету. Опасни су по околину. И никад није са таквима ни било ласно, а мислим да неће ни бити, јер „у невјере, нема вјере”. То је народ одувијек знао.

... Ја се молим Господу Богу да се Црногорци мало врате вјери, Христу, Светом Јовану Владимиру... Дакле, жртви! Жртвовању себе за народ, за ближње. Да забораве, или бар мало да потисну, жртвовање народа и Бога и ближњих својих ради себе и ради својих интереса. Али... Шта да радим?

БЕЗ СОПСТВЕНЕ жртве нема успјеха ни успјешности. И Свети Петар Цетињски је жртвовао себе у вјери. Жртвовао се за вјеру, и знао једну велику истину - да је у имену Божијем суд и правда. Није се у људске судове, ни европске, ни домаће, уздао. Чак, јесте, писао и свој законик, али законик који има тридесет и три члана. Онолико је година Христос живио овдје на Земљи. И који почиње ријечима: Во имја Пресвјатија Јединосушчнија и Јединославнија Приснопоклањаемија и Нераздјелнија в Тријех Ипостасјех Животворјашчија Троицје, Отца и Сина и Св. Духа!... И у то име наставља се заклетвом да потписници друг другу, племе племену, нахија нахији тврду и чисту вјеру и ријеч од чести и поштења дају да се издати и преварити међу собом неће... и да ће један другоме бити у помоћ и за благочестиву вјеру нашу христијанску војевати и своју крв пролити и љубезно отечество и дражајшују вољност и слободу зашчишчати, цркви свјатија и монастири и доме наше, жене и дјецу нашу с помошчију Всесилнаго в Троицје славимаго Бога оружјем својим бранити...

НЕПРОЛАЗНО ДОСТОЈАНСТВО

ЛИЈЕПО је што данас ови наши закони почињу „У име народа...”. Али, какав то народ треба да буде? Обезглављен и обездушеног или прави, истински, крштени, Божији народ спреман да се жртвује за правду, за истину, за добро, и за истину вјечну и за непролазну, за вјечно и непролазно људско достојанство, а и за ближње своје? Е, такав је био Свети Јован Владимир као владар. Е, дај Боже, да и ови новопечени владари имају сјећање на овог Свеца. И да га се не сјећају само као властодршца, или, као што обично бива, као Владимира Дукљанског. Није он запамћен по томе што је био владар, што је имао власт, него по томе што је човјек који је жртвовао себе за истину, за правду, до посљедње капи крви и за народ свој, као и Свети цар Лазар наш. Е, зато ми њега памтимо, зато ми њему градимо храмове.

СУТРА: НАДАЊЕ СЕ НАШЕ ЗАКОПАЛО НА КОСОВУ У ЈЕДНУ ГРОБНИЦУ

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАРОД КРАЈИНЕ СПАСИО КРСТ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА: За вечност ће бити упамћено обновитељско "долијетање" црквице на Румију

16. 01. 2023. у 18:00

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ХРАМОВИ У ПОДГОРИЦИ И БАРУ МЕЂУ НАЈЛЕПШИМ У ЕВРОПИ: Светиња Бару обједињује у себи Исток и Запад, целу хришћанску васељену

15. 01. 2023. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - СВА ИСТОРИЈА ГРБЉА У ЗНАКУ ЦАРА ЛАЗРАР: Боку Которску су Срби из залеђа називали Приморском Србијом

14. 01. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - РЕЧИ ДА БУДУ БЛАГЕ, А АРГУМЕНТИ ЈАКИ: Истинском човеку је природно да не буде слуга неправди и безакоњу

13. 01. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације