ФЕЉТОН - ОБИЈАЊЕ И ПЉАЧКА СРПСКИХ ЗАНАТСКИХ И ТРГОВАЧКИХ РАДЊИ: У Сарајеву, у последње време, био сам уплетен у разне ђачке немире

ВЕСТ убиству престолонаследника Аустро-Угарске и његове жене у Сарајеву, проширила се муњевитом брзином не само по главном граду Босне и Херцеговине, него по целом свету.

Погром сарајевских Срба 1914. године, Фото "Википедија"

Код нас Срба био је то Видовдан, годишњица битке на Косову 1389. Ова годишњица се после 1912. тим свечаније прослављала, што се сматрало да је Први балкански рат и слом турског царства у Европи осветио пораз на Косову 1389. године. Зато су биле приређиване свечаности, веће и мање, пре свега по школама због свршетка нове године, по свима насељима где Срби живе без обзира у којој држави. Кад је већ око подне тога Видовдана проширила се вест, да су ђаци у Сарајеву управо на тај дан убили аустриског престолонаследника, почеле су успомене и упоређења тога дана – у боју на Косову убио је Милош Обилић турског султана Мурата. Поред тога одмах [су] се показала страховања и стрепње, од последица атентата у Сарајеву. Знало се о непријатељском ставу Аустро-Угар[ске] према Србији и Србима уопште. Још за балканских ратова очекивало се и страховало, да ће Аустрија ударити. Та аустриски престолонаследник је и дошао у Босну да присуствује маневрима своје војске. Тако се код Срба Видовдан 1914. од првог часа сматрао као почетак нових невоља и нових искушења за цео народ. А та искушења и невоље су почели непосредно после атентата, и то против-српским демонстрацијама у Сарајеву.

У Сарајеву је било доста насељеног света са стране: Немаца, Мађара, Чеха, Пољака, Русина  и т[ако] даље. То је био претежно свет католичке вере, па су [се] у том свету готово губили домаћи католици Хрвати. Овај свет је био по својим осећањима изразито про-аустриски и про-Хабсбуршки расположен. Тај свет је углавном и изишао на улице да дочека Фердинанда приликом његова проласка кроз Сарајево. Људи из те средине били су највише револтирани атентатом и јавно [су] то показивали.

МАДА се против-српско расположење осећало у Сарајеву после атентата, тешко да би дошло до противсрпски демонстрација у граду да неко то није желео и подстакао. Ко је иза тога све стојао тешко је данас утврдити. За такве ствари се не пишу акта, него се из потаје организују. Босанској влади, оптерећеној одговорношћу да није добро организовала заштиту престолонаследника и његове жене, сигурно је добро дошло, да противсрпске демонстрације скрену пажњу јавности у том правцу. Исто тако на томе је била, ако не још више заинтересована полиција града Сарајева. У сваком граду, па и у Сарајеву, има одређени слој безпризорних, увек спремних на пљачку и насиље. Зато ни после атентата није било тешко покренути гомилу, састављену од те врсте људи, да харају, руше и пљачкају. Сутрадан после атентата већ је гомила пљачкаша, урлајући да је цео град одјекивао, обијала и пљачкала српске трговачке и занатске радње. У то време био сам код болнице и чак доле се чула дрека и вика разуларене гомиле. Хтео сам сићи да видим, али ми зет и сестра нису дозволили. Град је био узбуђен, шириле [су] се разне вести па и о затварањима.

КОНЦЕМ  јуна сваке године завршава се школска година у Гимназији. И за мене је почео распуст. Сестра и зет су сматрали, да немам шта да радим у ионако немирном Сарајеву, зато треба да идем сестри Лепој, удатој Митраковић, у Босанску Дубицу на летовање. После атентата уведене су и пропуснице за оне који хоће да напусте Сарајево. Моји су замолили комшију др Глика из полициске дирекције у Сарајеву, да ми ту пропусницу набави. И он ми је набавио. Тако сам трећи дан после атентата напустио град. Са друговима се нисам виђао. Кад смо се спремали на атентат, ништа није договарано шта после атентата.

Изгледа, да је било основно, да се по могућству изврши, а после, да се снађе, како [ко] може и уме.

Путовао сам за Дубицу ноћу преко Славонског Брода. Сестра Лепа била је удата за трговца Вељка Митраковића. Примили су ме добро и распитивали се о догађајима у Сарајеву.

– Сама Дубица била је мирна варошица, среско место, што се простирала на северним падинама планина Просаре и Козаре […]. Варошица је насељена била Србима и Муслиманима, а срез је био огромним делом насељен Србима. После ручка и одмора седео сам предвече пред кућом и пио са сестром каву, кад нам је пришао полициски чиновник из среза и упитао ме, јесам ли ја Васа Чубриловић. Одговорио сам да јесам. Онда је изјавио, да ме зове срески начелник. Питао сам га зашто. Одговорио је да не зна. Устао сам, поздравио се са збуњеном сестром и пошао са овим полицајцем у среско начелство. Нисам знао зашто ме срески начелник зове. У последње време био сам уплетен у Сарајеву у разне ђачке немире.

Могло је бити и због тога. Помишљао сам и на атентат, али нисам био сигуран, да је због тога. Дочекао нас је срески начелник, пореклом Чех, старијих година. Ни он ми није рекао зашто ме хапсе. На моје питање одговорио је да ни он не зна, тражи ме полиција из Сарајева. Стари чиновник је при том климао главом и као за себе говорио: „Свашта ви ђаци радите. Велика сте ви брига и невоља”.

ПОСЛЕ  личног претреса [...]  натакнули су ми лисице на руке, па смо се преко Уне одвезли до железничке станице Славонска Дубица, па смо железницом наставили пут за Сарајево. Успут смо имали посебан купе и свет је загледао кога то спроводе жандарми.

На Сарајевску железничку станицу стигли смо тек сутра пред вече. У оно доба путовање за Сарајево железницом – најпре широко-трачном, па од Славонског Брода ускотрачном трајало [је] врло дуго. Са станице су ме жандарми привели у градску полицију, која се налазила у Општинској кући поред Миљацке. Тамо су ме предали шефу агената сарајевске полиције Пери Максимовићу. Био је то неки Србин из прека. Прочуо се за време балканских ратова због неке шпијунске афере у Србији. Сви смо о томе знали и зато смо га као Србина више презирали, него мрзели. Међутим, према мени се оно вече, кад сам му приведен, чудно понашао. Кад смо ушли у његову канцеларију, он је имао пред собом хрпе пријавница, прелиставао их је. Пошто је потписао акт да ме је примио, отпустио је жандарме и наставио даље да прелистава пријаве. Мене није честито ни погледао. Руком ми је показао да седнем на столицу испред његовог стола, упитао ме да ли пушим.

Одговорио сам да пушим. Додао ми је на то кутију цигарета и шибицу и опет се задубио у прегледање пријава. Читава два сата седео сам тако преко пута од њега и пушио, гледао Максимовића како прегледава пријаве и размишљао. Он ми је први једном примедбом „Где ти је оружје?”, дао на знање да сам затворен због Сарајевског атентата.

ПОМЕШАНА ОСЕЋАЊА

НА САМ Видовдан 28. јуна 1914. поподне Сарајево је замрло од чуђења и страве. Убијен је царски наследник, у по бела дана, на улици? У Сарајево су и иначе ретко цареви долазили.

Кад је освојио Босну 1463, преко Сарајевског поља је прошао турски султан Мехмед Други Освајач. У то доба Сарајева града у правом смислу те речи није ни било. Тек после 1463. Турци ће га почети изграђивати. После тога у Сарајево је дошао 1910. цар Фрањо Јосиф. И то је све. Долазак престолонаследника прости свет примио је са помешаним осећањима. Православни Срби нити су га волели, нити су [се] радовали, што долази. Муслимани су били равнодушни према њему […].

СУТРА: ПОЧЕТАК ТАМНОВАЊА И ОКИВАЊЕ БУКАГИЈАМА

Препоручујемо

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - ПРЕДАНИ ИДЕЈИ ОСЛОБОЂЕЊА И СПРЕМНИ ДА ДАЈУ ЖИВОТ: Главни део атентатора требало је да се окупи на обали Миљацке

04. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - УЧЕСТАЛИ АТЕНТАТИ НА НАМЕСНИКЕ БЕЧКИХ ВЛАСТИ: Напредна омладина је сматрала да је Хабзбуршка династија неправедна према Србима

03. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације