ФЕЉТОН - ДОПИСИВАЊЕ ПРЕКО ПРЕКО ВОЈНИЧКИХ ПОРЦИЈА ЗА ЈЕЛО: Слали смо поруке један другоме, писали утиске, а неки и песме

ЗАТВОРЕН у самицу нисам у почетку имао никакве везе са околином. Било је тихо. Дали су нам неке књиге за читање, па сам се њима забавио.

Вељко Чубриловић, на једном скупу "Сокола", Фото " Википедија"

После почетка рата у касарни је било живо. Војска је долазила и одлазила. Гледао сам кроз прозор њено кретање. Једном, ваљда концем августа и почетком септембра, довели су у двориште затвора неколико заробљених српских војника. Била је то сигурно нека предстража, што је пала у аустриску заседу. Били су млади људи, сигурно из првог позива, одевени у очуване маслинасто-жуте униформе са шајкачама на глави. Запамтио сам једног од њих плаве гргураве косе, како мирно седи на земљи и гледа око себе. Запазио је и мене на прозору затвора, па се осмехнуо.

Првих дана нисам имао везе са друговима. Чуло се неко куцање у зид, али нисам разумео шта то значи. Међутим, убрзо смо успоставили међусобну везу преко војничких „порција” за јело. Аустриске војне порције за јело биле су од лима, али калаисане. Калај на порцијама био је мек и по њима се могло писати нечим оштријим. Пошто смо били одвојени од осталих затвореника, и порције су биле одвојене. Само, некад је једну одређену порцију добио један од нас за доручак, за ручак је добио ту порцију други, за вечеру трећи. Тако су порције у којима се нама делила храна, шетале од једног до другог. Оне су нам омогућиле већ после неколико дана да се на тај начин дописујемо. Чим сам то запазио и ја сам се укључио у то затвореничко дописивање. Слали смо поруке један другоме, писали утиске а неки и песме. Онда су неки [почели] да издају и листове са разним називима, „Окови”.

ПРЕПИСКА преко порција трајала је за цело време нашег боравка у истражном затвору Војног логора у Сарајеву. Затворске власти то никад нису ухватиле. Иначе би могле, да су [одговорно] радиле, сазнати многе ствари што је било важно за истрагу. То се пре свега односило на прве дане нашег боравка тамо, док је трајала истрага и саслушавање, а још нисмо увели разговоре преко куцања. Затворска команда ништа није о тим стварима знала, јер она нам не дели храну, нити пере посуђе. Војници, што су то радили или су били друге народности, па нису ни знали да читају ћирилицу, или их то није интересовало. Уосталом, војници се увек солидаришу са својим друговима у затвору, па није био ни обичај да команди достављају податке о таквим стварима.

Помоћу преписке на порцијама, ја сам за писање на порцији откинуо са копче од прслука врх на копчи, споразумели смо се о шифри за куцање. Ко је ту шифру први написао на порцији и додавао, „Куцај по овом алфабету”, не знам. Знам само да се брзо на порцијама појавила схема, по којој се треба куцати. Тридесет слова нашег алфабета, подели се по пет у шест редова. Кад се хоће да означи једно слово откуца се најпре ред у коме [је] то слово, затим наведе број тога слова у реду. На пример, слово а је први ред, прво слово, слово л четврти ред прво слово, слово о пети ред прво слово. Кад се та три слова откуцају, значила су „ало”. И тако све редом. Посебан знак куцања био [је] знак позива са почетним словом оног, кога хоћеш да позовеш. Посебним знаком се давало на знање да је диктандо завршен или да се примио „позив на разговор”.

Тако је изгледао распоред слова, по коме смо куцали:

А    Б    Ц    Ч    Ћ
Д    Џ    Ђ    Е    Ф
Г    Х    И    Ј    К
Л    Љ    М    Н    Њ
О    П    Р    С    Ш
Т    У    В    З    Ж

У ПОЧЕТКУ сам куцао прстом, али сам брзо увидео да се слабо чује, и јако боли. Зато сам се снашао, одломио врх од метле за чишћење собе, завио га у марамицу и добио одличан алат за куцање. У соби се једва чуо, али зато је одјекивао његов ударац са друге стране зида. „Разговарати” сам тако могао на два зида, с десне стране са оним који ми је био у суседној соби и са оним изнад мене с леве стране и мени изнад главе. Затим исто тако и са десне стране. Мени с леве стране – поред мене био је Данило Илић, изнад њега Гавро Принцип, са десне стране доле – био ми је сусед Лазар Ђукић, а изнад њега Недељко Чабриновић. Ко је био између Недељка и Гавре на првом спрату не знам. С њим [нисам] одржавао везе, са овим другима јесам.

Вештину куцања и разумевања, шта ми други куца брзо смо научили. Извештили смо се тако да је брзина била велика, о свему смо се договарали, што се тиче суђења, играли мице и причали. Мице смо играли тако, да смо споразумно обележили поједина места на мицама словима. Кад бих повукао потез дао бих слово места где се налази моје парче хлеба, па онда места где га премештам. Посебним знаком обележим да једем његово парче хлеба – ако сам моје парче тамо померио. Ко добије даје куцањем знак победе. Мице сам највише играо са Лазом Ђукићем, и то у чајеве, како смо обичавали у кафани кад смо били на слободи да играмо домине. Остао ми је покојни Лаза дужан неких 10–15 чајева.

ПИСАЊЕ на порцијама и читање, шта су други писали и куцање испуњавало нам је време у затвору. Обавештавали смо се, шта су кога питали у истрази и саслушању пред судом и шта је ко одговорио. Затим, ако је неко добио вест споља, одмах је то и осталима јавио. Тако нам је покојни Мишко Јовановић јавио да су га обавестили да је добио ћерку. Сви смо му честитали. Посматрали смо шта се и напољу догађа, нарочито откад је почео рат против Србије. Од септембра су нам почели долазити и наши адвокати. Мој адвокат и мога брата Вељка био је Рудолф Цистлер. Он је био млад човек социјалиста, због тога је морао напустити Загреб и прећи у Сарајево. Њега су узеле за нашег адвоката наше сестре Стака и Вида. Био је то добар човек, напредан Хрват, Југословен, једини од адвоката, који је нешто вредео. Он ми је доносио поздраве од сестара, понекад донео нешто за јело и причао ми шта се дешава на европским бојним пољима, пре свега у Србији. Он ми је у октобру 1914. причао о страшним бојевима на Дрини, о Мачковом камену, Црном Врху, како су те положаје називали Аустријанци. Причао ми је да је ту изгинула Загребачка дивизија и набројао имена својих другова и пријатеља, што су тамо изгинули.

СУСРЕТ СА БРАТОМ

НИСАМ знао да је у заверу за Сарајевски атентат био умешан и мој најстарији брат Вељко.

Он је био учитељ у Прибоју под Мајевицом. Знао сам да је Вељко од 1912. био повереник Народне одбране. Међутим, нисам ни помишљао, да је он организовао пребацивање оружја од Прибоја до Тузле Мишку Јовановићу. Негде половином јула 1914. седео сам у ћелији.

Изненада, отворе се врата, на њима се појави мој брат Вељко са оковима на ногама. Кад ме је угледао, зачуђено ме погледа и упита: Откуд ти овде?

– Ја сам устао и спремио се да и ја њега питам, одкуд, опет, он ту, кад Пфефер махну руком и стражар затвори врата. – Истражни судија се уверио по нашем држању да смо независно један од другога ушли у заверу, и то му је било довољно. Моји другови из Сарајева нису ме обавестили да је оружје донесено из Србије Вељковим посредовањем.

СУТРА: СВИ ПРИЗНАЛИ АТЕНТАТ, НИКО СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОБИЈАЊЕ И ПЉАЧКА СРПСКИХ ЗАНАТСКИХ И ТРГОВАЧКИХ РАДЊИ: У Сарајеву, у последње време, био сам уплетен у разне ђачке немире

07. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ГАВРИЛО НИЈЕ ХТЕО ДА ПУЦА НА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИЦУ: Случај је хтео да је ауто са Фердинандом стане испред места где је био Гаврило

06. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СУСРЕТ СА ФЕРДИНАНДОМ ОЧИ У ОЧИ ДАН ПРЕ АТЕНТАТА: Било је договорено да се потрујемо одмах после извршавања атентата

05. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације