ФЕЉТОН - СВИ ПРИЗНАЛИ АТЕНТАТ, НИКО СЕ НИЈЕ ПОКАЈАО : У дворишту затвора обешена су тројица сељака из села Миљевине код Фоче

ПОДАТКЕ о ратним догађајима, осим преко адвоката Рудолфа Цистлера, добијали смо и са других страна.

Гаврила Принципа спроводе на судјење, Фото Из књиге "Сећања" Васе Чубриловића

Нарочито смо запазили промене на држању наших страна од конца августа 1914. и после првих пораза аустриских на Дрини концем лета. Она онако сјајно опремљена војска на Србију и Црну Гору у почетку рата полако се топила у биткама; нове јединице, што се јављају у логору од почетка октобра већ [нису] тако ни изгледале нити су тако биле опремљене. Ни расположење није било тако гордо самосвесно као у почетку. То се тим више показује од конца септембра, кад је са сарајевских утврђења окренутих према истоку почела одјекивати грмљавина топова. Тукли су црногорске и србијанске јединице, што [су] се пробиле све до самих прилаза граду – до Пала и Мокрог под Романијом. Сви смо то знали и покојни Чабриновић, како га је бог дао лајава, рекао је истражном судији Пфеферу – да се пожури, јер види шта је под Сарајевом. Овај му је грубо одговорио: „Кад би Србијанци ушли у Сарајево, вас живе не би затекли. Побринули бисмо се за то […].”

Озбиљност положаја око Сарајева се осећала и по другим стварима. Мислим да је то убрзало истрагу и суђење. Једног дана у дворишту затвора извршена је смртна казна вешањем над тројицом сељака из села Миљевине код Фоче, због сарадње са Црногорцима. Био је то стари кнез из Миљевине и два његова сусељана. Вешала су била тачно под мојим прозором. Попео сам се на столицу и посматрао. У дворишту је био створен каре – од војника под пушком. У том кругу стојали су официри аустриски, сигурно чланови ратног војног суда. Под њим су стојали везани сељаци. Прочитана им је пресуда; стари кнез гледао је мирно пред себе и саслушао пресуду. Један од млађих је плакао. Војници џелати [су] хватали једног по једног и доводили под наше прозоре, где су била вешала и вешали их једног по једног. Нисам могао видети само вешање, али сам посматрао војнике, како то на њих делује. Неки су радознало гледали, неки сагнули или окренули главу. Сви су били тихи, забринута, мало укочена погледа. Кад је вешање довршено и на заповест да се крене, пошли су, опет тихо, ћутке, суморно, као кад се људи враћају са гробља са спровода.

МЕЂУСОБНО одржавање везе преписком преко порција за храну и куцањем омогућило нам је да и дању и ноћу скраћујемо време и разбијамо досаду боравка у самицама. Ја сам осим са Лазом Ђукићем највише одржавао везе са покојним Данилом Илићем. Они су били у ћелијама поред мене. Данило се тужио да је болестан и није радо разговарао преко куцања. Изнад њега је био Принцип. Ни с њим није често општио. Некад смо увече диктирали стихове из народних песама. Једне лепе летње ноћи пуне месечине Принцип је издиктирао познати стих из Његошевог Горског венца: „Огањ гори насред сјенокоса”. Са Илићем се често и шалио, а и овај са њим. Тако, једног дана Илић ми је поручио, да се неће одазивати позивима Принциповим. Кад ме Принцип упита шта је са њим, да му поручим, да се убио. Тако смо и урадили. Принцип је неколико пута куцао у зид Илићев знак, али се није нико одазивао. Закуцао је мој знак. Одговорио сам, а он ме упитао, шта је са Данилом. Откуцао сам, да се прошле ноћи убио. Ћутао је неко време, онда се јавио.

Одржао је читав мали говор куцањем, истицао пожртвованост, идеализам, патриотизам и другарство Данилово. Само што је завршио, одјекнуо је познати знак куцањем. Принцип је кратко време ћутао, онда се јавио Илићу и он са једном шалом, али доста суровом и циничном: „Ако се сам ниси обесио, не бој се, Швабе ће те већ обесити”. Илић на то ништа није одговорио и није се јављао цео тај дан. Ја сам Гаври пребацио на тако сурово-шаљивом одговору. Одбио је приговор са примедбом „Он је први почео”. Значи, да га је лажна вест да се Илић убио дубоко потресла, зато није примио шалу за шалу.

НЕГДЕ почетком октобра 1914. истражни судија нас је све позвао да нам прочита оптужницу и саопшти да ће суђење скоро почети. Скупили су нас све у једној просторији на првом спрату. Тад смо се први пут сви видели и упознали, који се нисмо знали. Сви смо били бледи, у оковима на ногама. Покојни брат Вељко ми је пришао и пољубили смо се. Ја сам се упознао са Недељком Чабриновићем, кога раније нисам знао. Судија нам је прочитао оптужницу – и обавестио нас да ће суђење бити ту у Војном логору, у официрској касини.

После обавештења о почетку суђења почело је договарање о држању на суду и шта ће ко говорити. Ми, који смо били непосредни учесници, решили смо да ништа не побијамо, да признамо дело, не тражимо милост, али да кажемо узроке зашто смо се одлучили на атентат. Исто тако ко хоће нека изјави да нисмо желели да убијемо жену престолонаследника Фердинанда.

СУЂЕЊЕ  је почело концем прве половине октобра 1914. Дан-два пре тога поскидали су нам окове са ногу. Кад ми их је војни ковач отковао и скинуо, учинило ми се да сам тако лак, да бих могао кућу прескочити. Прво су позвани на саслушање Принцип, Чабриновић и Грабеж.

Питао сам куцањем Чабриновића, шта су га питали, одговорио је: „Верујем ли у Бога”. Мислио сам да се шали, али он ми подвуче да су га доиста то и питали.

Други дан расправе позвали су и мене. Увели су ме у салу на првом спрату официрске касине, удешену за суђење. За дугачким столом испод прозора заседао је суд, до њега је седео државни тужилац др Свара, а адвокати по страни. Испред стола налазило се неколико редова столица за оптужене. Тамо су у првим клупама већ седели Принцип, Грабеж и Чабриновић. Пришао сам месту за оптужене и стао пред председника суда – дра Куриналдија. Био је то крупан, ћосав човек, широких кукова и танка, женског гласа. Доцније сам сазнао да је био хермафродит. Упитао ме за име, презиме и остале податке.

Одговорио сам. Онда постави изненада питање: „Верујеш ли у Бога?”. Сетих [се] Чабриновића и нехотице се насмејах. Он се увреди, „Зашто се смејеш? То није смешно, па одговори на питање”. Одговорих слегајући раменима, да моје веровање није управо много тврдо, али верујем у нешто. На то је додао: „Ако верујеш у Бога, зашто си учествовао у атентату, кад знаш да Свето писмо забрањује убиства”. Док је он то говорио планине око Сарајева су одјекивале од топовске пуцњаве. Тукао се бој на Романији између аустриске и српске војске. Јека је продирала кроз прозоре у судницу. Показао сам прстом према Романији и упитао претседника суда: „А ко убија милионе, на европским бојним пољима?”

Одговорио је љутито: „Ви сте то криви”. И ја сам се наљутио, па довикнуо „Нисмо ми за то криви, већ они, какав је био и Фердинанд”. Претседник се наљутио и подвикнуо ми да ћутим. Остали део саслушања [ишао] је обичним током. Признао сам да сам учествовао у спремању и извршењу атентата, где сам стојао и шта сам урадио са оружјем, пошто је Принцип извршио атентат.

НАПРЕДАН ОМЛАДИНАЦ

НA ПИТАЊЕ судије,  да ли жалим што сам учествовао у атентату, одговорио сам да се не кајем, Фердинанда не жалим, али жалим што је погинула његова жена. Њу нисмо намеравали убити. Изнео сам разлоге, зашто сам приступио завери. То да је био протест против политике Аустро-Угарске у Б[осни] и Х[ерцеговини] и југословенским земљама уопште. По уверењу припадам напредној југословенској националној омладини. На питање да ли сам Србин или Хрват, одговорио сам Србо-Хрват. Дао сам тумачење тога назива.

СУТРА: ИГРА ОКО УЛОГЕ МАСОНА У ПРИПРЕМИ АТЕНТАТА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ОБИЈАЊЕ И ПЉАЧКА СРПСКИХ ЗАНАТСКИХ И ТРГОВАЧКИХ РАДЊИ: У Сарајеву, у последње време, био сам уплетен у разне ђачке немире

07. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 2

ФЕЉТОН - ГАВРИЛО НИЈЕ ХТЕО ДА ПУЦА НА ПРЕСТОЛОНАСЛЕДНИЦУ: Случај је хтео да је ауто са Фердинандом стане испред места где је био Гаврило

06. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације