ФЕЉТОН - ПРОФЕСОР СКЛОН КРИТИЦИ ОНИХ КОЈИ СУ НА ВЛАСТИ: Јовановић је био грађански, у ствари градски, интелектуалац

СЛОБОДАНА Јовановића, као историчара Србије 19. века, њега је, пре свега занимао човек као чинилац у јавном животу.

Слободан Јовановић, поред краља Петра II, на седници владе у Лондону, Фото "Википедија"

Волео је и сам, не само да прати, него и да учествује у политичкој игри и интриги. Син главног представника европског либерализма у Србији 19. века, Владимира Јовановића, Слободан Јовановић је до краја живота остао европски буржоаски либерал. Од куће примљене идеје, продубљене су студијама у Француској. Међутим, грађански либерализам Француске 19. века поступно је одумирао и у Франц[уској] 20. века. У Србији никад није успео. Још у самом почетку тукао га је радикални покрет у Србији. Слободан Јовановић, као ни његов отац Владимир, никад то није опраштао радикалима. Он је био и остао грађански, у ствари градски, интелектуалац, без икакве везе са сељачком масом у Србији. Та сељачка Србија била му је далека, туђа, неразумљива.

Зато није ни разумео суштину историје Србије у 19. веку, њена стремљења, успоне и падове, њене носиоце културног и друштвеног напретка. Зато није знао да оцени значај Светозара Марковића у друштвеној историји Србије, поготову не и покрете и странке што проистичу из његовог покрета концем шесдесетих и седамдесетих година 19. века. Пошто је желео да учествује у јавном животу, није имао смисла ни воље да то остварује преко политичких странака – Сл[ободану] Јовановићу је преостало да то ради преко кругова културно-политичких и одржавањем веза са утицајним чиниоцима изван политичких странака: то је и радио.

Данас је у свету крупно питање примена научних метода у проучавању питања, што се постављају пред народе и државе 20. века. Нико данас не побија значај наука и технологије за развој материјалне и духовне културе народа у 20. веку. Насупрот, што даље, то се више, нарочито после Другог св[етског] рата, примењују научни методи у решавању не само привредних него и друштвено--политичких питања. Руководиоци држава држе поред себе штабове разних научних дисциплина, да им помажу у решавању све замршенијих проблема, што се постављају пред њих под утицајем науке и технологије на развој тих држава, њихових привреда и њихових друштава.

САМО, сва стечена искуства о улози научника у јавном животу савременог друштва показују да није довољно за једног научника да је стекао глас својим научним радовима и да је предлагао нека добра решења неких акутних питања у својој држави, да би у исто време постајао водећа политичка личност у тој држави. За политичког руководиоца траже се друге особине, но што их обично има један научни радник: смисао за рад са људима; вештина у вођењу маса; осећај за суштину актуелних проблема, које треба решавати и вештина налажења најповољнијег пута при решавању таквих проблема. У тешким временима, кад народе и државе захвате ратни сукоби и револуционарна превирања, политичар мора да прерасте у државника широких видика, јаке воље и упорности а пре свега вештине да у узбурканом мору сукоба народа и класа нађе прави пут изласка за свој народ и своју земљу.

Таква је била прва половина 20. века за Србију и друге југосл[овенске] земље у току ратова и револуција, што су преко себе претуриле до 1945. године.

Слободан Јовановић је био далеко од тога да би ма и у малој мери одговарао вођи Србије у тим временима. Идеолошки, како смо рекли, био је напредан грађански научник и интелектуалац од конца 19. и почетка 20. века. Први светски рат и велике револуционарне промене, што настају свугде у свету, па и код нас од Окт[обарске] соц[ијалистичке] револуције у Русији 1917. он није схватио, нити оценио. Мучили су га ти проблеми: проучавао је франц[уске] револуционаре, модерне социологе као што су Маркс и Енгелс, [Бјернстјерне] Бјернсон, Светозар Марковић. У својим предавањима се трудио да буде што објективнији и критичнији. Али, сâм у себи није изградио неку представу о развоју савременог друштва и његових стремљења нигде, па ни у својој земљи после 1918. Зато је Слоб[одан] Јовановић био и остао у суштини гледано интелектуалац старе либерално-буржоаске школе. Да се није уплео у политику онако угледан као писац, занимљив и симпатичан као човек и наставник, обљубљен због своје научне и културне акрибије и код својих ученика, иначе потпуно супротних схватања друштвено-политичких од његових, без проблема би пребродио бурне догађаје Другог светског рата и соц[ијалистичке] револуције код нас. Можда би се и прилагодио променама, као други што су се прилагодили. Овако, пошто је, у суштини гледано, више научник, несигуран у самог себе и своје погледе на појаве око себе, Слободан Јовановић је дао да га носе догађаји, не да он њима управља, и да га воде у политици људи мањег значаја од њега, али политички вештији од њега.

ЗАНИМЉИВА  је појава у његовом животу, да су га два пута гурали испред себе људи, који нису способни да извојују себи власт, али желели су да до ње дођу. И то оба пута били су војници.

Професор по природи, увек склон критици оних који су на власти, Слободан Јовановић се готово увек односио према раду таквих људи и покрета неповерљиво и сумњичаво. Сам је склонији био да критикује и побија туђе ставове, него да своје изграђује, и за њих се бори.

Такав је био као јавни радник по свима питањима јавног живота своје земље. Уверио сам се и сам приликом сарадње са њим у Српском културном клубу. Често смо пута дискутовали о проблемима уређења југослов[енске] државе и о односима националним у тој држави.

Навео сам да сам се с њим сукобио још на првом састанку, кад се дискутовало о оснивању Клуба. Мада сам имао супротно мишљење од њега, ипак је он предложио да ја будем секретар Клуба, а он председник – како су га већ предложили.

ЗА СВЕ време наше сарадње – разлика у схватањима око уређења државе и о међунационалним односима у њој између њега и мене остала је. Чим би се на тим пословима нешто радило, разлика би се показала. То тим више, што је добар део чланова Клуба био ближе мишљењу Слободановом, него моме. Морам признати да је био према мени лојалан. Никад ми није замерао за моје ставове, али је неке послове водио више заверенички, из потаје, лично, него преко клупских органа. Није волео решавања на седницама, него је питања претресао и договарао се са ужим кругом својих пријатеља, који често и нису били чланови Клуба. Ја сам то као секретар примао као чињеницу против које се не може борити. Пазио сам само да га не одвуку сувише у десно и по питањима унутарње и по питањима спољне политике.

ПРОТИВНИК КНЕЗА ПАВЛА

У ПРВОМ  св[етском] рату радећи у Врховној команди, Слободан Јовановић се повезао са људима из Црне руке. Њега су предвиђали за председника владе у случају успелог преврата против краља Александра и Николе Пашића. Пред Други светски рат  повезао се  опет са војним круговима око генерала Симовића и повео преко Српског културног клуба борбу против политике кнеза Павла Карађорђевића, било она унутарња, начин прављења споразума са Хрватском сељачком странком, било спољна – какво држање да заузме Југославија у великим међународним сукобима, тридесетих година 20. века.

СУТРА: ЗАОШТРАВАЊА КЛАСНИХ  И НАЦИОНАЛНИХ СУКОБА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ УСТАВНОГ ПРАВА У СРБИЈИ: Слободан Јовановић никад није припадао ниједној странци

21. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - ЕВРОПА ЈЕ СРЉАЛА У ДРУГИ СВЕТСКИ РА : Влада Милана Стојадиновића исувише се приближила Немачкој и Италији

20. 02. 2023. у 18:00

Фељтон

1 5

ФЕЉТОН - СРПСКИ НАРОД НИКАД НИЈЕ ОСУДИО АТЕНТАТ: Наш народ је морао често да почиње борбу и онда кад је била безизгледна

18. 02. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације