ФЕЉТОН - ПЛАНСКО УМАЊИВАЊЕ УЛОГЕ СРБИЈЕ У ДВА СВЕТСКА РАТА: Нападима медија на нашу земљу хтели да релативизују нацистичке злочине

ДА ЛИ СЕ Аушвиц и број жртава на Косову 1998-1999. могу поредити, на начин на који је то урадио бивши немачки министар спољних послова Јошка Фишер, за потребе правдања немачког учешћа у агресији НАТО-а на СРЈ 1999. године?

Фото: Profimedia

Иначе, има и других, као, на пример, немачки историчар Конрад Јарауш, који сматра да су немачке трупе послате у Косово „да би тамо спречиле геноцид”. Исто образложење за бомбардовање Србије од стране НАТО 1999. употребио је немачки амбасадор у Србији Томас Шиб (Thoms Schieb) 7. 4. 2021. у емисији на РТ Војводине . Иако се амбасадор после извинио због ове изјаве, она није била случајна (треба се само сетити изјаве ранијег амбасадора Андреаса Цобела из 2007) и представља званични став немачке државне политике.

Изгледа да се речи „Аушвиц” и „геноцид” овде олако, али и смишљено, употребљавају, и то од стране оних који, ако ни због чега другог, оно због своје националне прошлости, то не би требало да чине. Као прво, Аушвиц и догађаји на КиМ се по броју жртава сигурно не могу поредити, пошто их је у Аушвицу, у зависности од извора, било између 1 и 3 милиона, с тим да се најчешће наводи податак да је жртава било преко 1 милион. Са друге стране, на КиМ, према расположивим подацима, 1998. и 1999. убијено је укупно 13.535 људи (од тога 10.812 Албанаца, 2.019 Срба и 526 чланова других етничких заједница), с тим да је од тога и у НАТО нападима убијен један број људи.

При томе, ни околности нису исте да би се могла правити таква врста паралеле, поготово што су се приче које су ширили немачки званичници (пре свих министар одбране Рудолф Шарпинг) о наводном логору на стадиону фудбалског клуба Приштина и операцији „Потковица” показале неистините још у току агресије. Или Фишеров позив да се „заустави српски СС” (уз скривање извештаја комисије финских патолога у случају догађаја у Рачку који је био директан повод за ангажовање НАТО), када се зна да је ова злочиначака организација постојала само у Немачкој и нигде другде, а поготово нешто слично није постојало у Србији, где је управо немачки СС починио бројне злочине. То важи и за „паралеле” које немачки медији и политичари повлаче између Сребренице и Аушвица и/или Холкауста, који су као злочини неупоредиви, поготово што нови детаљи у вези са Сребреницом, са протеком времена, избијају на видело.

МЕЂУТИМ, ово је опробани рецепт јер „проницљивост великих маса веома је ограничена, разумевање мало, али зато заборавност велика”, како је сажео своје мисли о пропаганди Адолф Хитлер уочи Другог светског рата „и зато делотворна пропаганда мора да буде сведена на само неколико суштинских тачака које у виду парола треба понављати онолико дуго колико је потребно да и последња особа буде у стању да, када чује те речи, замисли оно што је жељено”. Његов министар пропаганде, Гебелс додао је: „Пропаганда мора да буде јасна, једноставна, можда чак и примитивна”, зато што је „народ углавном још примитивнији него што можемо да замислимо. Зато је сама суштина пропаганде једноставност и непрестано понављање.”

Кредибилитет министара Фишера и Шарпинга, због других ствари и афера, није издржао тест времена, али су њихове тадашње изјаве послужиле да се умири немачко јавно мњење и оправда агресија. Ово посебно важи за Фишера (фотографа и таксисту, који изгледа никад није завршио средњу школу) који је у младости заступао врло радикалне левичарске ставове. Био је члан милитантне групе „Револуционарна борба” (Revolutionäre Kampf) која сарађивала са „Револуционарним ћелијама”, подржавао терористичку организацију „Фракција Црвене армије” (RAF), учествовао у нередима које је организовала „Политичка унија за терор и уништење” (Politische Union für Terror und Zörstörung) када је тукао једног полицајца (постоји фотографија из 1973) и хапшен због сумње за бацања Молотовљевих коктела на полицију у демонстрацијама подршке вођи РАФ Урлике Мајнхоф 1976. (али је ослобођен).

Све ово му није сметало да уђе у високу политику преко партије Зелених и постане 1998. савезни министар за спољне послове и вицеканцелар (1998-2005) у коалиционој влади Герхарда Шредера (СПД), а касније члан руководства више међународних невладиних организација и од 2008. виши стратешки консултант Albright Stonebridge Group, коју води бивша државна секретарка САД Мадлен Олбрајт (Madleine Albright) - у, и овом капацитету је саветовао "Сименс", БМW, Немачку берзу...

Аушвиц и Холкауст су јединствени немачки злочини у светској историји и ништа се са њима не може поредити, ма како неки то желели. Медијска „нацификација” Србије и Срба (у немачким али и другим медијима на Западу, превасходно је служила да би се оправдале интервенције и санкције у разним облицима) и наметнула кривица за распад Југославије. Овај „рецепт” је који се екстензивно користио од почетка распада Југославије, преко сукоба у Хрватској, БиХ и на КиМ, су се истовремено релативизовали нацистички злочини (што је био значајан циљ, бар што се тиче Немачке, јер тако постоје и нови „лоши момци” у Европи, а не само Немци од пре много деценија). Уз то, овим се спроводи својеврсна ревизија историје српског народа (умањивањем улоге у два светска рата, антифашистичком и антинацистичком покрету) и његова дискредитација. Термини који су се користили као „србочетници”, „српски концентрациони логори, „етничко чишћење”, „геноцид”, „терор”, „српски православни џихад”, „српски словенски нацизам”, „Србија - последњи бастион комунизма”, поређење са злочинима Стаљина и Хитлера у разним видовима...

Анализа третмана Србије у немачкој штампи од средине осамдесетих година прошлог века, пре свега у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу” (Frankfurter Allgemeine Zeitung), „Шпиглу” (Der Spiegl) и „Велту” (Die Welt), али и код других, показала је да су негативан став према Србији утицајни немачки писани медији, али електронски, као „ Дојче веле” (Deutsche Welle), почели да заузимају још пре распада Југославије, да би извештавање о сукобима у Хрватској и БиХ представљало продужетак таквог става, који кулминира у време НАТО агресије на СРЈ, али се конструисана непријатељска слика према Србији и Србима наставила и у кризним ситуацијама после петооктобарских промена власти у Србији, нарочито коришћењем негативних стереотипа...

Преовлађујућа представа о Србији и Србима као главним кривцима за југословенски кризу, али и за већину актуелних проблема на Балкану, тзв. бурету барута (Pulverfass Balkan), или „кризном жаришту” (Krisenherd Balkan) које стално прети Европи (и представља синоним за поделе, опасност, ирационално насиље...), остала је и до данашњих дана, са нешто нижим интензитетом, али и присутним мотом који је лансирао (и понављао) бивши немачки министар иностраних послова Клаус Кинкел да: „Србију треба бацити на колена” . Јер, изгледа, само тако може да дође до трајног мира у овом региону.

СУТРА: НЕМЦИ ОПТУЖУЈЕ СРБИЈУ ЗА КОМУНИСТИЧКУ ПРОШЛОСТ

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - МОРБИДНА ПAРАЛЕЛА НЕМАЧКОГ МИНИСТРА: Поређење са Србијом да би умањили своју кривицу

30. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

1 13

ФЕЉТОН - КАРАЂОРЂЕВИЋИ НАРУЧИЛИ АТЕНТАТ НА КНЕЗА МИХАИЛА: У убиство српског кнеза умешана и Аустроугарска

28. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

2 7

ФЕЉТОН - КО JE КРИВ ЗА ПОЧЕТАК ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА: Немачка желела да Аустрија и Србија уђу у сукоб

27. 03. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СУДБОНОСНА 1989. И КРАЈ СОВЈЕТСКЕ ЕРЕ: Криза ауторитаризма није почела Горбачовљевом „перестројком” или падом Берлинског зида

19. 03. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације