ФЕЉТОН - НА БЕС НАТО БОМБАРДЕРА ОДГОВОРЕНО ЈЕ ПРКОСОМ: Највише мука због "паучине" из графитних бомби

ПОЛЕ вишедеценијског рада на трафостаници (ТС) „Ниш 2“, гледам данас са терасе свога стана на то „моје“ постројење, па навиру сећања на добре, али и тешке дане.

Фото Из књиге „ЕПС током НАТО агресије“

Био сам задовољан када после много труда и рада успешно завршимо неки посао и пустимо постројење у рад. А памтим и страшне дане борбе на живот и смрт у време агресије 1999. године.

Са колегама сам дежурао на команди док су авиони летели изнад наших глава. Резервног положаја није било, ту је била командна табла, али не и даљински и мобилни телефони. Циљеви бомбардовања нам нису били познати - нисмо знали да ли ће нападати трафостаницу или неки други објекат. Више пута су бомбардовани циљеви у Нишу. Са диспечерима, који су неуморно радили и стално били са нама на вези, пратили смо ситуацију. Очи су нам биле стално усмерене на командну таблу и малу Скаду за остале трафостанице 110/35 kV  на југу и истоку наше земље.

Први пут је ТС „Ниш 2“ била мета бомбардера 24. марта 1999. у 20 часова. Разорне бомбе су употребљене три пута, а графитним бомбама је трафостаница гађана два пута. За све то време нисам знао шта је горе - разорне бомбе које су срушиле и пробиле дебеле, металне, порталне конструкције или танке нити влакнасте материје графитних бомби, које су, пошто су биле проводне, стално искључивале елементе у постројењу. Радило се и дању и ноћу и нико није питао за радно време. Било је помоћи како екипе из Крушевца, тако и екипе из Бора. Сви су дошли да помогну да се напајање електричном енергијом стабилизује. Међутим, чим би постројење било оспособљено, бомбардовање је настављено. Као да су нас посматрали. Након неколико сати бомбе или контејнери са графитним влакнима су опет били бачени... и тако више пута.

НАЈТЕЖЕ је, чини ми се, било када су бацили ону гадну „паучину“. Нисмо знали шта је, а у постројењу су се сви далеководи погасили. Нисмо могли да изађемо напоље, а инструменти на командној табли су били на нули. Диспечери су нас звали и питали о чему је реч, а ми нисмо знали да им одговоримо. Питају нас да ли на неком далеководу има напона или повратног, али није га било. И онда сам приметио у углу контролне табле да има напона из хидроелектране „Завој“. Покушао сам да изађем како бих прегледао постројење, али напољу је све било прекривено паучином и није се могло изаћи из командне сале. Укључио сам приручну лампу и осветлио. Проводници нису били покидани, сабирнице су биле исправне, али је „паучине“ било свуда. Са друге стране железничке пруге видео сам паркиран аутомобил, а возач је сигнализирао светлима.

Дошао је градоначелник да пружи помоћ, али ми и даље нисмо знали шта нас је задесило. Следећег дана је стигла војна јединица да би испитала својства влакана - јесу ли радиоактивни или не. Носили су уређаје и мерили ниво радиоактивности у постројењу, а узорке влакана однели на испитивање. Након свих анализа закључак је био да се у оваквим околностима може радити, али са маскама на лицу, јер је исувише опасно удисати честице садржаја графитних бомби. А влакна су била свуда, како у постројењу, тако и у околини - у насељу и шуми око постројења.

У чишћењу постројења смо сви учествовали и сакупљали влакна чиме год смо могли, док су мештани из насеља помагали и покупљену паучину од влакна из графитних бомби извозили тракторима на одређена места. Ветар је паучину разносио по постројењу и околини и качио је на далеководе изван постројења. Војска је прскала тло да би се преостала влакна задржала на земљи. Упркос страху, радили смо са пуно елана и успели смо да очистимо постројење и ставимо га у погон. Било, не поновило се.

НАКОН свега, приступило се обнови поломљених делова. Требало је доста тога заменити. Углавном смо се сналазили, искористили све расположиве исправне делове, резерве из других трафостаница, као и донације. Штета је била велика. Неких уништених трансформатора ми је искрено било жао. Опрема која је радила беспрекорно годинама, након бомбардовања је горела скоро месец дана. У постројењу 110 kV је дуго постојао један кратер у којем је дубоко у земљи био део контејнера од графитних бомби. Простор смо оградили и обезбедили све до доласка екипе за разминирање. Након откопавања и вађења остатака убојитих средстава сви смо се слободније кретали.

Све ово време смо били организовани уз велику дисциплину, тако да се нико није повредио, а камоли нешто теже. Диспечери су са пуно разумевања и уз сталне консултације доносили одлуке, често препуштајући избор руковаоцима у циљу максималног обезбеђења. Постојало је пуно поверење између људи, а све су то били искусни руковаоци. Обнова постројења је завршена после пуно рада, а ја сам отишао у пензију. Сада су ту младе колеге, које управљају овим важним постројењем ТС „Ниш 2“. (Зоран В. Станковић )

ПО ТРАФОСТАНИЦИ „Ниш 2“ дејствовано је пет пута у току тако лепо назване кампање „Милосрдни анђео“. Три пута су бацали мрежу проводних влакана и на тај начин изазивали безброј кратких спојева са несагледивим последицама на околним далеководима и нарочито у самом постројењу. Влакна су била одлично конструисана за подлу намену: била су вишеслојна, проводна и врло лагана - ветар их је витлао на све стране. Тешко их је било обуздати и рачунали су да ћемо се њима бавити дугорочно.

И посе тога  „милосрдног анђела“   је ухватио велики бес. Опалио је разорним пројектилима по постројењу: прво са два у темеље два ДВ поља 400 kV и четири ДВ поља 110 kV. На ово дејствовање одговорили смо великим радом на отклањању последица разарања, али и сналажењем - разним превезивањем у исправном делу постројења и околних далековода. Опет су потрошачи врло брзо добили електричну енергију - неки истог дана, а осталима је стизала како су радови напредовали.

АЛИ  „Анђео“ је и даље био бесан, јер није постигао циљ. Једне вечери, док су екипе одлазиле из објекта (срећом све су биле на безбедном растојању од ТС), загрмело је са четири површинска пројектила, тако да у постројењу није остало исправних поља ни исправних трансформатора - од четири, два су уништена, а два су оштећена. Све је сравњено са земљом. На његов БЕС, ми смо одговорили ПРКОСОМ, радом и сналажљивошћу: истог дана смо без ТС 400/ 220/110 kV превезивањем и повезивањем ДВ 110 kV на друге објекте пустили напон значајном делу нужних потрошача.

После Кумановског  споразума, радове на обнови ТС изводили су радници погона Крушевац, Изградње, Ваљево, Бор, Обилић, делови „Електроистока“ и уз помоћ градских комуналних служби, МУП-а Ниш... Од јула 1999. до септембра 2000. године ТС 400/220/110 kV „Ниш 2“ је враћена у функционално стање од пре дејстава „Милосрдног анђела“. Он из БЕСА, ми из ПРКОСА, НЕ ПОНОВИЛО СЕ !

На све ово, млади колега, који у то време није био радник „Електроистока“, данас, на питање како је запамтио овај период, уделио је најзначајнији комплимент: „Па, ми смо увек имали струју.“ (Зоран Младеновић)

СУТРА: БЕОГРАД ЈЕ СТАЛНО БИО НА МЕТИ НАТО АГРЕСОРА

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - САЧУВАТИ ЧОВЕКА И ОБЕЗБЕДИТИ СТРУЈУ: НАТО агресор није могао да схвати како су брзо оспособљене електране

22. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

2 5

ФЕЉТОН - ЛОКОМОТИВА НА ПАРУ ПРКОСИ НАТО: Нападали разорним бомбама, директно гађана разводна постројења

21. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - СВЕТЛА ЈЕ БИЛО ОД ПРВОГ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАНА РАТА: И ратни команданти бринули о стању електроенергетске мреже

18. 04. 2023. у 18:00

Фељтон

4 4

ФЕЉТОН - КАКО СУ НАТО БОМБЕ ГАСИЛЕ ЕЛЕКТРОПРИВРЕДУ СРБИЈЕ: Класична демонстрација војне необуздане силе

15. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације