ФЕЉТОН - САЧУВАН САМО СТАТУС БОЕМСКОГ ДЕЛА ГРАДА: Кафане су биле збирно место где су стасавали уметници и интелектуалци

ЧУБУРА је део Београда, општине Врачар, и најстарија одредница, од које је потекло прво насељавање на овом простору.

Призор из старе Чубуре, Фото "Новости"

Иако је без нарочито јасних граница, чубурски простор гравитира од чубурског парка и Улице Цара Николаја II између Каленић пијаце и Неимара.

Према првим подацима, ово насељe се почела градити још 1863. године. Раније се за чубурско име везивала шира територија него што је то  данас - само неколико улица у околини истоименог парка. Она је све до тридесетих година двадесетог века обухватала и простор данашњег Котеж Неимара, који је у фази изградње и називан новом, или јужном Чубуром. Заузимала је и данашње блокове на падини Јужног булевара, као и горњи гравитирајући део око Каленић пијаце и околине Светосавског храма. Људи из ових улица, су себе радо називали Чубурцима, што је била и нека врста одреднице специфичног  духа и припадност чубурској кафанској заједници. Тадашњи харизматичан амбијент, ипак није успео да преживи каснију урбанизацију. Тако је с временом почео да се губи  чубурски ,,идентитет“. Данас се и Чубура, у велеградским условима углавном поистовећује са  именом њене општине -  Врачар.

Дух живота на Чубури оставио је за собом бурна и занимљива сећања, нарочито на њене људе и период када је и сам смисао живота био далеко важнији од материјалног. Некадашња слика Чубуре, коју су стварали песници и сањари, избрисана је новоствореном  визијом Београда.

Много тога из протеклог живота једне средине није за заборав, или одбацивање, јер је то био  саставни део тадашње културе. За живот ишчезлих и прохујалих гласова, који су прешли преко својих каменова, никада није довољно обележја, као ни свести о пролазном.

ПОЧЕТАК  чубурске историје датира од Франсиса Макензија, Шкотланђанина (1833-1895), који је стигао у Београд како би ширио религиозност у народу и ту остао до своје смрти 1895. године. Пре доласка у Србију, бавио се пољопривредом и хуманитарним радом. Био је службеник британске амбасаде, и на позив тадашњег министра спољних послова Србије Чедомира Мијатовића стигао у Београд 1879. Од сина председника српског парламента Стојана Симића откупио је, поред осталог, чубурско земљиште. Чубурски простор је у то време био само убога  периферија, испресецан потоцима,  где су људи долазили да обрађују њиве, да беру кукуруз и косе траву. Шкотланђанин се показао као врло предузимљив. Купљену земљу је испарцелисао и продаво је веома повољно, често и на кредит. Купци  су бивали  углавном радници и занатлије.

Најаутентичније сведочанство о Макензију оставио је Чедомир Мијатовић који бележи „да је био најљубазнији, најпобожнији, најискренији и најмилосрднији међу људима”.

Потрошио је хиљаде фунти помажући удовице и сирочад палих српских војника. Његово име, као и имена његових наследника, уписана су у листу великих добротвора, одмах после чланова краљевске породице и високих црквених достојанственика. Макензи  је   подигао здање Радничког дома на месту где је након Другог светског рата био биоскоп „Славија”, доцније  срушен, а данас је тамо паркинг-простор. ,,Енглезовац“, како су га наши људи звали, имао је исти назив и као део вароши од Славије до Цркве Светог Саве, по некима и ,,Савинац“ (по црквици подигнутој у славу Светом Сави).

КОРЕНИТОМ  трансформацијом чубурских улица и кућа, одлазе у заборав и све успомене на непоновљиве животне приче, утемељене на јединству њених људи, њихових кућа, дворишта и башти, малих бакалука, крчми, сокака и старих заната.

Први становнци овог простор били су земљорадници, а потом ситни трговци и занатлије.

Тешка времена стварала су јаке људе. Чубура је била оличење средине која се одувек темељила на међусобној повезаности. Преовладавало је заједништво и другарство,  владао  тимског духа и није чудо што је фудбал овде одмах „примио“ и изнедрио прве београдске и српске  легенде ове игре  „најважније споредне ствари на свету“. 

То старо чубурско време, обележено је понајвише кафанама, збирним местом где су стасавали уметници и други интелектуалци, и ини занимљиви појединци, који  су давали посебну армосферу свакодневним дружбам. Било је то и време кад су јутра оглашавали  петлови и ковачи, кад се кувало на шпоретима на дрва, а становало  врата до врата у дворишном низу... Свакодневно комшијско окупљање било је саставни део живота. То изразито заједништво, које је Чубуру издвајало и чинило засебном целином у срцу града, са модернизацијм и прерастањем Београда у велеград, почело је да губи и лагано поприма урбани  карактер.

НАРАВНО, Чубурци се нису опирали духу  новог времена  и  развоју  урбанизма. Били су спремни да прихвате све  архитетске измене свог простора, али су то малчице другојачије замишљали. Онако по својој мери, да све буде хуманије, а то  је подразумевало уједначен стил градње, са зеленом зоном између фасада, опстанком кафана и кафанског мерака.

Догодило се нешто сасвим друо - никле су густо сабијене вишспратнице, међусобно различитих конструкција и материјала, са новим станарима који су потиснули старе, док се кафански пулс зауставио, избрисавши тако магију овом делу града.

Иако је старински стил имао јаку садржајну ноту, оваква градња је већ седамдесетих година двадесетог века постајала све више простор непримећених порука. Одговорни за урбанизам нису хтели или нису знали, сада је то свеједно, да сачувају чубурску  изнеговану  форму од заборава, већ су је убацили у програм новог и потпуно другачијег градитељског печата. Губитком некадашњег стила историја је овде препуштена архиви, а модерне  грађевинске форме искључиле су ранији дух насеља.

НА ЧУБУРИ,  иако је ишчезло оно старо и препознатљиво место, по тврдњама староседелаца, и данас је задржан статус ,,култног“ и боемског. Она је у недрима своје посебности уз врхунске нараштаје оправдала тврдњу да је била део света, на чију се припадност могло говорити са поносом!

Имати чисто чубурско порекло, било је од нарочитог значаја у  ривалитету између младих кланова, који је једно време владао београдском чаршијом. Код Чубураца је био веома изражен, можда и пренаглашен у односу на вршњаке из других делова града. Чубурце је повезивала једнодушност, где је другарство  личило на братски савез заветован на верност.

Ова мала и засебна целина у склопу градске метрополе, неговала је систем вредности који ће изнедрити  бројне врхунске лекаре, адвокате, докторе наука, универзитетске професоре и надасве уметнике свих фела  - песнике, сликаре, музичаре који ће оставити неизбрисив траг у нашој култури.  Ваљда је зато стара Чубура умела да сачува своја сећања на прошлост, што је уједно и доказ да су праве вредности незаборавне.

Чубура као инспирација

БРОЈНА београдска издања, књиге,  филмови попут ,,Монтевидеа“, ТВ серија ,,Приче из радионице“, и  ,,Срећни људи“  инспирисани су сликама  чубурског амбијента дворишних кућа у низу,  занимљивим  причама које су настајале у овом топлом и живописном крају и буде носталгију према минулим временима, када човек није био отуђен и када  је међу људима владала узајмна солидарност. У том оживљавању прошлости доминира  старинска оригиналност и кафански мерак, који је чинио фитиљ некадашњег живота, ишчезлог под свом силином градитељске индустрије и привидно квалитетнијег стандарда.

СУТРА: КАКО ЈЕ СКАДАРЛИЈА НАДЖИВЕЛА ЧУБУРА

Препоручујемо

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СПРЕЧЕНЕ ХУМАНИТАРНЕ КАТАСТРОФЕ У ГРАДОВИМА: Задатак ЕПС је био да у рату обезбеди функционисање електроенергетског система

06. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВИСОК СТЕПЕН ХРАБРОСТИ ОДГОВОРНОСТИ И ЗНАЊА: Циљ агресора је био да се спречи производња и пласман електричне енергије

05. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - У ТОКУ АГРЕСИЈЕ СРБИЈА НИЈЕ ОСТАЛА У МРАКУ: НАТО се устремио на разводна постројења и далеководе, "срце и крвоток" целог система

03. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

1 1

ФЕЉТОН - СТРУЈА РЕДОВНО СТИЖЕ У БОЛНИЦЕ И ПЕКАРЕ: Струју са Ђердапа за Београд диспечери су слали заобилазним путевима

30. 04. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације