ФЕЉТОН - КАКО ЈЕ СКАДАРЛИЈА НАДЖИВЕЛА ЧУБУРУ: Чубура је била попут „калеидоскопа”, увек је нудила другачије доживљаје и слике

И БЕШЕ некада та Чубура, малог простора и великих осмеха, мирисних ружа, божура и липа из суседних дворишта, са калдрмом и стопама, данас давно уснулих душа, коју однесоше сати и године.

Мали простор великог осмеха, Фото Из књиге „Некадашња Чубура београдски Монпарнас“

Имала је срце сабрано као центар за инспирацију и идеје. Ипак, прохујала је историјским усудом, као чедо једног града, у чијој је служби уснула, без закона који је могао да је очува и заштити као стару четврт града. Чубура, ,,Монпарнас Београда“, се сада само памти, јер ништа више није исто. Успомене не боле, све док је осећај новог избора јачи од вредности трајања. Како кажу, оне боле изненада, када материјално у нашминканом животу малаксава, док се губи пред сликом моћне и занимљиве прошлости. У замршеној стварности и брзини свих измена, остајемо често затечени, готово неми, пред налетом сасвим другачијих животних потреба, или мисаоних облика. Тада постајемо мање или више свесни, или несвесни издајници, који своју заоставштину махнито бришу и трампе је за нове односе и наметнуте изазове. Нека нова и другачија поколења, променила су лице овој души Београда, оставивши да стара само бледи у заосталим сећањима.

Чубура је имала своје нити из којих је извирала уметност. Пред сам почетак модернизације, тадашња омладина, авангардна за време шездесетих и седамдесетих година двадесетог века, развијала је своја надахнућа, која су забележила и посебне тренутке. Као предосећај растанка са старим амбијентом и животним стилом, на обронцима њеног песничко боемског кварта, исписиване су нарочите странице. Чинило се да је тада и грамофонска музика, она иста универзална, имала призвук јединственог. Као бљесак, или трептај, пролазили би и ти јединствени дани, ближећи се растанку. Уметност је овде извирала, пратећи њене актере, од клубова до атељеа и готово у ритму мелодије понављала овај свој јединствено даровани ток. Изгледала је као један инспиративни простор, завештан на дар њеним људима.

КРАЈЕМ 1958. год. отворен је и оближњи клуб ,,Еуридика“ у Молеровој 33, који се тако називао само у вечерњим сатима, а преко дана је носио име ,,Дадов“. То је било и једно од првих места у Београду које је ,,освајао“ рокенрол. У ову прелепу вилу са великом баштом  долазила је београдска младост, па се осим за столовима седело и на трави око платоа за игру. У ,,Еуридици“ су 1965.  ,,Црни бисери“ уписали своје име у музичку карту Београда. Један од оснивача ,,Еуридике“ -,,Дадова“ био је Јован Ристић Рица, који је имао улогу да селектује рок саставе и води рачуна о безбедносној организацији окупљања.

Чубурска четврт је одувек била стециште оног друштвеног слоја Београда, која је уз Скадарлију, чинила носиоца боемског живота престонице. И док су за драгоцени опстанак Скадарлије, биле одговорне велике ствари и срећне околности, дотле је могућност оваквог опстанка, заобишла стару Чубуру. За очување Скадарлије, сада јединственог чувара свих њених вредносних тековина, био је заслужан предлог архитекте Угљеше Богуновића, усвојен 1957. год., значајан као идеја за очување успомена. Стара чубурска територија скадарлијског духа, морала се предати, али је дужином свих сећања потврдила, да праве вредности никада не умиру. Кафански значај на Чубури растао је упоредо са значајем свих њених боема. Ту је поезија исписивала своје странице, сублимисано испијене истине.

ПРЕМА  некадашњој дефиницији боемије, бити боем значило је доћи у кафану растерећено и прилагођено ритму атмосфере и креације, за коју се није знало како ће се она, као бајка блаженства завршити и због које се уопште никоме није ишло кући. У неисцрпној разноликости, за стару Чубуру се могло рећи да је у свом поређењу била слична неком „калеидоскопу”, који је у својој оптичкој направи увек пружао другачије облике и слике, а што је и за Чубуру важило у односу на све утиске, које је ово друштвено занимљиво место умело да пружи. Иако је до сада било бројних издања и забележених прича са овог простора, можда их никада неће ни бити довољно, за њен толико буран и занимљив времеплов. И како многи хроничари запажају, већ су осамдесетих година прошлог века, Београд, а тако и Чубура, губили ону препознатљивост стила, који није успео да се наметне времену и онима који су у њега дошли, већ су га надрасли и победили, уневши тако и ознаку једне нове физиономије.

Некада је између младих припадника различитих београдских општина, било и бурног ривалитета. Тако је за Чубурце важило, да земунски и дорћолски мангупи, не могу лако на њихову малу, али значајну територију. Тада би и у смени дежурали и бранили свој терен.

За чубурске мангупе и доколичаре се могло рећи и да су важили за праве мајсторе у познавању разноразних уличних смицалица, када би потом негде сакривени, нестрпљиво чекали расплете својих унапред креираних догађаја. Имали би увек неку идејну новину, којом би испуњавали лепоте свог уличарења. За овако уједињене Чубурце сваки би појединачни проблем чинио заједничку ствар. Ако је требало да се неком помогне, или да се за неког потуче, то се подразумевало да је заједнички посао.

Улице прошаране чубурским духом, биле су одредница за сваког појединца, којом би између кућерака, дворишта и башти, више волео своју липу, или орах, него цео Кошутњак и Топчидер заједно. Ипак, у њено ткиво и некадашњу срж, некако су ушли и променили је нови дани и другачији садржаји!

БИВШОМ чубурском калдрмом, прохујао је младалачки занос бројних занимљивих генерација, обележених и нарочито истакнутим и даровитим личностима. Ту су стасавали и наши легендарни идоли, који су то важили још и као момци из краја, а касније и познати глумци Бата Живојиновић и Драган Гага Николић. За њихову генерацијску и чубурску младост, идејна креативност је била покретач за нови ток у друштвеном смислу. Чубурци су зато предњачили у тежњи, да њихова одувек снажна, а генерацијама наслеђивана друштвена инвентивност, што дуже опстане.

Наступајуће време седамдесетих година, доносило је све брже и бројније друштвене промене. У спортској популарности за младе на Чубури је одувек било и остајало тежиште на фудбалу, и наравно на кошарци и  боксу. Све остало, као што је то на пример рукомет, одбојка, хокеј, клизање... представљало би за њих само споредне спортове, упражњаване више из радозналости, али не и посвећености. Иако су се Чубурци махом радовали новинама, они своје приоритете нису никада напуштали. Предњачили би они у свакој својој знатижељи, али само као привременој разоноди. Тако су једном били и одушевљени актери, када су легендарне ролшуе постале београдска атракција, због чега су као организатори тада формирали и такмичарску стазу, која је ишла од Чубуре до Калемегдана.

Јунаци времена

ПАМТЕ се дани када је још постојало савско купалиште „Шест Топола“, где би се окупљала омладина са разних страна. Тада би Чубурци, по много чему јунаци свог времена, приказивали окупљеној публици и своје егзибиционе скокове, са тада високих приобалних стабала.  Они су и овде предњачили, а  млади глумац Бата Живојиновић, наравно Чубурац, који је одувек волео публику и важио и за велемајстора  вратоломних скокова, јер су његови разноразни колутови са великих висина, просто заустављали дах посматрачима, подсећајући их тада на Вајсмилера из филмова о Тарзану.

СУТРА: ЦЕНТАР ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА У КАФАНАМА И БЕРБЕРНИЦАМА

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - САЧУВАН САМО СТАТУС БОЕМСКОГ ДЕЛА ГРАДА: Кафане су биле збирно место где су стасавали уметници и интелектуалци

07. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - СПРЕЧЕНЕ ХУМАНИТАРНЕ КАТАСТРОФЕ У ГРАДОВИМА: Задатак ЕПС је био да у рату обезбеди функционисање електроенергетског система

06. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - ВИСОК СТЕПЕН ХРАБРОСТИ ОДГОВОРНОСТИ И ЗНАЊА: Циљ агресора је био да се спречи производња и пласман електричне енергије

05. 05. 2023. у 18:00

Фељтон

0 4

ФЕЉТОН - У ТОКУ АГРЕСИЈЕ СРБИЈА НИЈЕ ОСТАЛА У МРАКУ: НАТО се устремио на разводна постројења и далеководе, "срце и крвоток" целог система

03. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације