ФЕЉТОН - ХРВАТИ И МУСЛИМАНИ НАПАДАЈУ УНПРОФОР

ПОЧЕТКОМ априла 1995, не чекајући крај прекида ватре закљу­ченог на четири месеца од стране бившег америчког председника Картера, бор­бе су поново почеле са три стране.

Хенри Кисинџер, Фото ЕПА

Петог, муслиманске снаге нападају на три фрон­та: Бихаћ, Тузлу и Травник. Шестог априла, оне опседају Србе у Добоју. Осмог, Срби и Хрвати из Босне сукобљавају се на Динари.

Деветог, Срби и муслимани поново пуцају из тешког наоружања на прила­зима Сарајеву.

Муслиманске снаге освајају врх Влашић, а њихов заповедник, генерал Алагић, отворено показује своје нападачке намере: „Са овог места имамо могућност да напредујемо у више пра­ваца.“

У мају, хрватске снаге грубо заузимају западну Славонију, област припојену Хрватској, али већином насељену Ср­бима. Оне заузимају управо Јасеновац. Прави симбол: ту су хрватски фашисти смести­ли логор смрти током Другог светског рата. Стотине хиљада Срба ту је страдало под стра­шним околностима. Неколико месеци касније, хрватски ру­ководилац Туђман покушаће да уништи трагове фашистич­ког геноцида.

Али, већ сада хрватске тру­пе примењују фашистичке методе. Тако, њихови снајпе­ристи, чак и њихова артиље­рија жестоко нападају колону српских избеглица које беже, према сведочењу ОУН!

Почев од априла, закључује се да хрватске и муслиман­ске војске узимају за мете војнике ОУН-а. Десетог, хр­ватска војска убија пољског припадника Плавих шлемо­ва, пуцајући на посматрачки пункт ОУН, у зони раздваја­ња Срба из Крајине. Четрна­естог, француски припадник Плавих шлемова убијен је у Сарајеву, док је стајао на куполи свог блиндираног возила. По речима људи из ОУН задужених да надгледају снајперисте, пуцањ је дошао из дела града под мусли­манском контролом. Девет­наестог, Жипе то потврђује. Истога дана, у Горажду, три британска војника налазе се под ватром, а затим су рање­ни у експлозији муслиманске мине. Двадесетдеветог јуна, једног француског припад­ника Плавих шлемова убила је муслиманска мина. Два­десетог јула, муслиманске снаге бомбардују украјинске Плаве шлемове и уништавају њихову војну болницу. Осам­наестог августа, оне разо­ружавају британске Плаве шлемове у Горажду. Дваде­сетпетог, нападају и бомбар­дују њихов логор и примора­вају их да напусте град.

ЗАПАДЊАЧКА средства јавног информисања увек су тврдила да једино Срби на­падају ОУН. Наравно, и то се дешавало. Али, одједном, „Ле Монд“ мора да објашњава сво­јим читаоцима како је убијено тринаест француских припад­ника Плавих шлемова и како је две трећине пуцњева „фран­цуски главни штаб приписао припадницима муслиманске паравојске“.

Зашто та закаснела искре­ност? Зато што су ти пуцњи на Плаве шлемове повезани и са противречностима између великих сила. С једне стране, Сједињене Државе и Немачка одавно траже победу Хрвата и муслимана. С друге стране, Француска и Велика Брита­нија процењују да би „урав­нотеженије“ решење боље послужило њиховим интере­сима, традиционално осло­њеним на Србију. Уосталом, крајем јуна, један француски високи војни званичник отво­рено изјављује: „Проблем је у томе што Сједињене Државе пружају војну подршку Бо­шњацима (муслимана), док смо ми, Европљани, неопре­дељени.“

Неопредељени? У ствари, Париз и Лондон увек су по­кушавали да искористе оквир УН како би се супротставили немачком и америчком про­дору у бившу Југославију. Да­кле, не пуца се на УН само да би се уклонили сведоци који сметају, пуца се и зато што се оне, у том тренутку, чине као инструмент Лондона и Пари­за. „Сметача“.

На пример, у априлу 1995, муслиманске јединице стаци­ониране у и око Сарајева ва­де из скровишта своје тешко наоружање за чије постојање Унпрофор не зна. Француске трупе подносе извештај о тим чињеницама заповеднику Унпрофора у Сарајеву. Али, никаква акција неће бити предузета. Међутим, резолу­ције УН забрањују постојање таквог муслиманског наору­жања у тој зони.

УПРКОС привидима, не смањују се неслагања између великих сила. Свакако, 11. ју­ла Ширак захтева енергичну војну акцију, која би се осла­њала првенствено на фран­цуске трупе. Уосталом, 22. и 23, три француска Миража бомбардују Пале, главни град босанских Срба. Чудновато, ЦИА је та која шири ову ин­формацију и Вашингтон изра­жава своје „чуђење“ пред том француском једностраном акцијом. Заправо, чудновато је то што Вашингтон није пре­стао да хушка против Срба, али када је Париз кренуо у на­пад, Вашингтон се држи на од­стојању. У чему је смисао овог сплеткарења?

У ствари, Париз примењује јуриш агресивном политиком како би осигурао да Францу­ска остане главна војна сила на терену. Али, на јуриш, ју­риш и по. Ворен Кристофер прети Србима бомбардова­њем „обилатим и одлучују­ћим, а не боцкањем које смо до сада примењивали“. Заи­ста, припремљени напади су веома тешки. Да би се при­премила операција, написан је приручник НАТО који има 1.500 страница (!). А Пентагон наводи да се, „међу проучаваним могућностима налази и план који предвиђа разарање циљева у Ју­гославији“. Односно, у Србији и у Црној Гори.

Дан после пада Сре­бренице, француски министар иностраних послова нагласио је „да је било присутно више хиљада муслиманских бораца и да нису бра­нили град. То је веома необично.“ (сиц) На тој конференцији за штампу „неко“ је шап­нуо новинарима да су муслимани жртвовали град како би изазвали реакцију Запада. Стратегија горег? Још једном, западњачка средства информисања даће све од се­бе да истакну свирепости које су Срби починили (посебно у Сребреници), али прикривају­ћи друге. На пример, 21. маја експерти УН говоре о костур­ницама које наводно чувају жртве хрватске офанзиве у Славонији. Неће бити ника­квог медијског покривања.

НА СЕДНИЦИ Савета бе­збедности, иза затворених врата 31. јула 1995. Русија је хтела да се изгласа резолуци­ја која би осудила бруталну хрватску офанзиву у Босни. Сједињене Државе и Немачка томе се изричито противи­ле и претиле да ће уложити вето. На крају, Савет позива све стране на „максималну уздржаност", не помињући Хрватску. Руски амбасадор је закључио: „Како хоћете да Хрвати не буду охрабрени јед­ним таквим ставом?" Четири дана касније, заиста, хрватска војска започиње још крвавију офанзиву против Срба из Кра­јине.

КЛИНТОН И БОШЊАЦИ

КРАЈЕМ 1995, бивши амерички министар иностраних послова Хенри Кисинџер процењивао је да Клинтонова бошњачка политика не осигурава дугорочно интересе Сједињених Држава. „Најразум­нији исход била би подела Босне између Србије и Хрватске. Поку­шај да се босанско српско станов­ништво уједини у суверенитет Босне, „кршећи наш принцип са­моопредељења и не узимајући у обзир вековну борбу Срба против муслиманске власти - противан је нашем националном интересу."

СУТРА: ЗАПАД НЕ РАЧУНА ЗЛОЧИНЕ ХРВАТА У КРАЈИНИ

Препоручујемо

Фељтон

0 8

ФЕЉТОН - ЛОРД ОВЕН ОПТУЖУЈЕ СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ: Американци су знали су муслимани стварни починиоци злочина на пијаци Маркале

17. 05. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације