ФЕЉТОН - НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА: У Похари Куча 1856. године Ђуро Кусовац показао је бездушност према слабима

Пише: Милан Стојовић

10. 11. 2023. у 18:00

МАРКО Ми­ља­нов оп­шир­но пи­ше и о онима који се ни­је­су по­ни­је­ли као вој­во­да ље­шан­ски и ни­је­су по­слу­ша­ли зло­твор­ске на­ред­бе вој­во­де Мир­ка: „Гор­ња вој­ска ко­јом су за­по­ви­је­да­ли Но­ви­ца Це­ро­вић, Ми­ли­сав Ми­шнић, ко­ман­дир мо­рач­ки, и Па­вић Ђи­ка­нов, ка­пе­тан ро­вач­ки, ни­ђе за со­бом тра­га од зло­чин­ства ни­је оста­ви­ла.

ФЕЉТОН - НАРОД ДОБРОТВОРЕ И ЗЛОТВОРЕ НЕ ЗАБОРАВЉА: У Похари Куча 1856. године Ђуро Кусовац показао је бездушност према слабима

Војвода Мирко Петровић, Фото "Википедија"

Кад су до­шли од пла­ни­не у се­ла куч­ка и ви­ђе­ли што ни­је­су ми­сли­ли да те икад ви­ђет: да је ста­ро и мла­до, ро­мо и сли­је­по под мач па­ло, ста­ре и мла­де гла­ве на го­ми­ле ску­пље­не, а ле­ше­ви ба­че­ни у убло­ве и ог­ње­ве — не мо­же се ов­ђе опи­сат жа­лост и ту­го­ва­ње вој­ске и војско­во­ђа. Ви­де­ћи тај гад­ни и без­бо­жни ужас, вој­ни­ци су за­тва­ра­ли очи да не гле­да­ју тај срп­ски по­кор. Ми­ли­сав Ми­шнић и Па­вић Ђи­ка­нов би­ли су са­ми се­бе ру­ка­ма у пр­си, лелечући и на­ри­чу­ћи за до­ма­ћом не­сре­ћом, с којом се гу­би пред Бо­гом и пред сви­је­том.

Ова­ко су мно­ги вој­ни­ци и гла­ва­ри чи­ње­ли, гледајући на го­ми­ле ску­пље­не по­сје­че­не гла­ве од ста­ра­ца и ђе­це, од ко­ји­је мно­ге ни­је­су има­ле косе: ђе­ти­ње ни­је­су још по­че­ле ко­сма­тит, а ста­рач­ке се огу­ли­ле, и зу­би од ста­ро­сти па­ли, да и је ту­жно би­ло и жи­ве гле­дат, а не сад у го­ми­ли гла­ва по­сје­че­ни­је бо­га­ља и ако ни­кад не бјеу мр­ски дру­го­ме на­ко Тур­ци­ма; јер у тој рпи огу­ље­ни­је гла­ва би­ле су и гла­ве Зе­ка Јокано­ви­ћа, Ни­ко­ле Ра­до­њи­на, Ива­на Николина, Ра­до­ва­на Стан­ко­ва, Јо­ва­на Ни­ко­ли­на и дру­ги­је ста­ри­је тур­ски­је крв­ни­ка ко­ји су у сво­је ври­је­ме би­ли стра­ши­ло Ту­ра­ка. Ре­ко да и’ је ту­жно би­ло и жи­ве гле­дат, а кад сам, ка ди­је­те, о њи­ма слу­ша ка­ко се го­во­ри, не оћа што ви­ше же­љет, но да ми је ка ко­ји од њи’ бит’. Су­зе ми на очи уда­ре, кад збо­рим и пи­шем о јунацима, ко­ји су ме у мо­је мла­де године, на­сла­ђи­ва­ли њи­ни­јем ђе­ли­ма, а и бри­ге ми задава­ли у ми­сли: оћу ли ја ка они бит’. Мно­ги од вој­ни­ка и гла­ва­ра ту­жни­јем ср­цем кажева­ли су ми с ка­кви­јем су бо­лом те гла­ве гле­да­ли и раз­гле­да­ли, тра­же­ћи гла­ве сво­ји­је при­ја­те­ља.

ГОРЊА вој­ска и ње­не вој­ско­во­ђе ту­жни­јем ср­цем гле­да­ли су ови по­лом, ко­ји је до­ња вој­ска из­вр­ши­ла. Па­вић Ђу­ка­нов и дру­ги не­ки гла­ва­ри то­ља­гом су ће­ра­ли сво­је вој­ни­ке из убал­ске цр­кве, ко­ји бјеу уље­гли, да се пре­кр­сте и Бо­гу по­мо­ле. Па­вић је ка не­здрав од ту­ге уда­ра сво­је вој­ни­ке, го­во­ре­ћи: ’Из­лаз’ из цр­кве, без­бо­жна вој­ско, не за­слу­жу­јеш у цр­кву да улазиш, ни да се Бо­гу мо­лиш!’ Вој­ни­ци су му го­во­ри­ли: ’Ни­је­смо ми кри­ви, ка­пе­та­не, за злочин­ство ко­је су дру­ги чи­ње­ли’. Па­вић с дру­жи­ном про­кли­ња­ли су пра­ве и кри­ве и са­ми себе, го­во­ре­ћи: ’Све ће нас Бог ка­сти­гат, тек ова­ко чи­ни­мо; па и од Ту­ра­ка ово да чи­ни­мо, а не од са­ми­је се­бе’. Ово ни­је го­во­рио са­мо Па­вић и дру­ги не­ки но сви Бр­ђа­ни и Цр­но­гор­ци, без они­је ко­ји су то чи­ње­ли…”

Мар­ко Ми­ља­нов ис­ти­че и не­ке гла­ва­ре из нај­бли­же око­ли­не вој­во­де Мир­ка ко­ји су се та­ко­ђе су­прот­ста­вља­ли зло­чин­стви­ма и бра­ни­ли Ку­че ко­ли­ко су мо­гли. По­ред оста­лих и Јо­ле Пилетић и Пе­тар Ву­ко­тић.

НЕКИ други хроничари и писци који су се на овај или онај начин бавили похаром Куча, истичу и другачије, супротне примјере, друге црногорске перјанице којима је, за разлику од Јола Пилетића и Петра Вукотића, рецимо, било важније да се додворе књазу и његовом брату, војводи Мирку,  књажевој крвавој ударној песници, него да сачувају част, чојство и витештво у тој срамотној и невитешкој акцији; важније су им биле медаље и чинови од тога да ли ће се огријешити и окрвавити руке крвљу кучке дјеце и нејачи. Један од таквих је био и чувени јунак, љуботињски сердар и војвода, један од првих Црногораца којима је на прсима засијала  златна Обилића медаља – Ђуро Кусовац. О његовом понашању у Кучима пише Марко Вујачић у свом познатом тротомном дјелу „Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“:

„У Похари Куча 1856. године, Ђуро је, као помоћник војводе Мирка Петровића, показао одлучност према непослушнима, али – како је упамћено – и бездушност према слабима.

Није, веле, презао ни од шта. Тамо гдје је долазио, плакало је и дијете у колијевци.

– Кучи ће га памтити за много и за дуго, за зулуме и убиства, кад је са војводом Мирком у крви и огњу умирио Куче - рекао је Марко Миљанов.

А кад су га упитали – да ли се могло другачије, пошто су се Кучи побунили и одрекли послушност Црној Гори, Марко је одговорио:

– Пут до циља може бити и овакав и онакав, а најгоре је ко хита пречицом, па окрвави и себе и друге. Кучи су се могли умирити и без Миркове храбрости и без Ђуровог ножа.

Непокорне је ваљало казнити али покорне није ваљало убијати.

Попом Ђуром Кусовцем се бавио и Марко Миљанов:

„Љу­бо­ти­ња­ни не­ки су зло чи­ње­ли, а ви­ши­на бра­ни­ли, но њин вој­во­да, поп Ђу­ро Ку­со­вац, ко­ји је био пр­ви до вој­во­де Мир­ка, по­ка­за је ју­на­што на јед­ног си­ро­маа из се­ла Жив­ко­ви­ћа име­ном Јо­ко Ду­ров, ко­је­га не би из ку­пу­са иза­гна, што је она ри­јеч. Он би­ја­ше до­ша војводи Мир­ку да се по­жа­ли на Дре­ка­ло­ви­ће ка­ко га би­ју, за­што је од не­ја­ка бра­ства. Поп Ђу­ро му ре­че: ’При­мак­ни гла­ву да ви­дим је­су ли те би­ли, али ла­жеш вој­во­ду Мир­ка.’ Он је са­га гла­ву да по­ка­же ра­не, а поп Ђу­ро му је от­ки­де јед­ни­јем ма­ом, го­во­ре­ћи: 'Не­те те ви­ше бит!’

„Попа Ђура народ је клео и уклео – додаје Марко Миљанов. – Никога му у пусту кућу нема , до његова стара попадија, ђе пјева уз гусли и с тијем се у јаду своме разговара...“

А ко­ли­ко је ста­ри­ји брат кња­за Да­ни­ла, ве­ли­ки вој­во­да Мир­ко, ис­по­љио без­ду­шно­сти и крво­лоч­но­сти, ко­ли­ко под­му­кло­сти и не­ви­те­штва, нај­бо­ље го­во­ри ње­гов по­сту­пак пре­ма једном од оних ко­ји су га сре­ли на Би­о­чу и омо­гу­ћи­ли му да не­сме­та­но, без из­го­ре­лог зр­на бару­та, уђе у ме­дун­ску твр­ђа­ву — Ни­ко­ли Јо­ва­но­ви­ћу, али и пре­ма гла­си­том ју­на­ку Са­ву Пауно­ву.

„Ни­ко­ла Јо­ва­но­вић с дру­жи­ном срио је вој­во­ду Мир­ка на Мо­ра­чи и уве­ли вој­ску по но­ћи у град. Мир­ко је у ње­го­ву ку­ћу ко­на­чио са сво­јом го­спо­дом и слу­га­ма. Кад је из ку­ће кре­нуо, кће­не да га уби­је, али га од­бра­ни­ше по­ме­ну­та дво­ји­ца  - Јо­ле Пи­ле­тић и Пе­тар Ву­ко­тић, тј. жи­вот му од­бра­ни­ше, а иму­ће не мо­го­ше, но му све што је има узе. Са­мо­га оруж­ја сребрнога, пу­ша­ка и но­же­ва, на­ра­мак, у ко­је бје­ше са­бља, што ју да­ро­ва св. Пе­тар пра­ђе­ду Николину, и амај­ли­ја ко­ју је да­ро­ва вла­ди­ка Ра­де оцу Ни­ко­ли­ну. На­род се чу­дио и ње­го­ва иста дру­жи­на што учи­ње вој­во­да Мир­ко: да по­а­ра ку­ћу у ко­ју је ко­на­чио и ље­ба ио. На­род је набра­ја ко­ли­ко је тур­ски­је па­ша са­чу­ва­ло срп­ске ку­ће у ко­је су ко­на­чи­ли, кад су срп­ска села па­ли­ли и пли­је­ни­ли, а вој­во­да Мир­ко по­а­ра сво­је! Ње­го­ва мла­ђа и ста­ри­ја го­спо­да мрчом су се омр­чи­ла, гле­да­ју­ћи што чи­ни вој­во­да, али ни­је­су мо­гли од­бра­нит ви­ше но поједи­ни жи­вот, јер он је има вла­да­лач­ку власт.

ПОМЕНУТИ Са­во Па­у­нов ра­нио се у бој с Тур­ци­ма осми дан при­је то­га и ле­жа­ше у по­сте­љу од ра­не, али је мо­га на штап ижљећ у се­ло, да ви­ди вој­во­ду Мир­ка с го­спо­дом у ку­ћу Николи­ну, јер је жа­лио што га ни­је мо­га на Мо­ра­чу срест ка дру­ги, и на­да се афе­ри­му од вој­во­де, кад га ви­ди ра­ње­на од пу­шке. Но мје­сто то­га она­кав ју­нак, ко­је­му је ри­јет­ко па­ра наћ у мла­де ју­на­ке, на­ђе отво­рен гроб, да га не од­бра­ни­ше Пе­тар и Јо­ле, али има­ће му поне­со­ше ка дру­ги­је­ма.

Са­во­во ди­је­те спа­сио је Ми­ћо Лу­бар­да с Љу­бо­ти­ња, ко­ји се ту по­тре­фио. Поп Ми­ћо је пи­та Са­во­ву же­ну, је ли јој кр­шће­но ди­је­те, а кад му је она ка­за­ла да ни­је, ре­че јој: 'Ја сам поп, дај кр­сти­мо га, ако Бо­га знаш, да ти га не за­ко­љу ови бо­го­за­бо­рав­ни­ци, ко­ји­је ни­је при­је би­ло’.“

СЕРДАР И БОЈВОДА

СЕРДАР Ђуро Кусовац је, послије похаре Куча 1856. године, добио звање војводе – пише  Марко Вујачић у свом тротомном дјелу „Знаменити црногорски и херцеговачки јунаци“ и наглашава да је у то вријеме било мало оних који су напоредо били и сердари и војводе. Није се, међутим, наносио главе – погинуо је у бици на Грахову 1858. године као командант црногорске књажевске гарде и књажев побратим.

СУТРА: КРВАВИ ЗЛОЧИНИ ПО ДАНИЛОВОМ ЗАКОНУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ТРАМП ЗАПАЛИО СВЕТ ИЗЈАВОМ: Не могу да искључим могућност употребе војне силе!

ТРАМП ЗАПАЛИО СВЕТ ИЗЈАВОМ: Не могу да искључим могућност употребе војне силе!

НОВОИЗАБРАНИ председник САД Доналд Трамп изјавио је данас да не може да искључи могућност употребе војне силе или економске принуде, укључујући повећање царина, када је у питању преузимање контроле над Гренландом и Панамским каналом.

07. 01. 2025. у 18:50

ОСВЕТА МАЂАРСКОЈ ЗБОГ ПОДРШКЕ ДОНАЛДУ ТРАМПУ Сијарто оштро о санкцијама САД-а Орбановом шефу кабинета

"ОСВЕТА МАЂАРСКОЈ ЗБОГ ПОДРШКЕ ДОНАЛДУ ТРАМПУ" Сијарто оштро о санкцијама САД-а Орбановом шефу кабинета

МИНИСТАР спољних послова Мађарске Петер Сијарто данас је критиковао одлуку Вашингтона да уведе санкције шефу кабинета мађарског премијера Виктора Орбана, Анталу Рогану, због сумње да је умешан у корупцију у Мађарској.

07. 01. 2025. у 18:12

Коментари (0)

ГОРАН ИВАНИШЕВИЋ ПРЕД ИЗЛАЗНИМ ВРАТИМА: Могућ раскид сарадње са Рибакином