ФЕЉТОН - РАЂАЊЕ ОБАВЕШТАЈНЕ МРЕЖЕ "ОЛИМПИК" СА ПЕТ КРУГОВА: Информатори Милановића су биле особе које су углавном били противници НАТО и САД

ОД великог броја лица са којима је контактирао генерал Јован Милановић, неке је успео да придобије и направи обавештајну мрежу којује назвао „Олимпик“.

МИСИЈЕ Јована Милановић са делегацијом Министраства одбране СРЈ у Тутској, Фото Из књиге "Кован Милановић: највећи српски обавештајац"

Иако не знамо тачан повод, можемо само да претпоставимо да ју је генерал Милановић тако назвао јер су први ослонац у раду представљале грчке дипломате који су махом били пријатељски расположене према Србима, али је исто тако могуће да га је пет олимпијских кругова, на свима препознатљивом симболу, асоцирало на идентичан број група његових оперативних веза. То је већ значило да је био у почетној фази формирања обавештајне мреже, која ће тек касније добити праву форму, јер је изворе информација тражио у различитим срединама и институцијама НАТО пакта, али и на осталим местима на којима је могао да добије корисне информације. Од самог почетка јасно је његово настојање да тај оперативни рад буде плански , а не серија насумичних разговора. Тако уређен план, а због опрезности вероватно на неки начин и кодиран, могао је да му послужи и као подсетник на основу којег је увек, пред сваки нови састанак са извором информација, могао да зна где су стали у прошлом разговору, о чему су разговарали, који су подаци и информације добијени и какве је задатке дао извору информација у погледу даљег истраживања и проширења сазнања о плановима НАТО пакта у вези са СР Југославијом.

Тако је сваки извор знао да је важан и да је битно оно што се од њега тражи, а не да обавештајац дође на следећи састанак и да не зна ни о чему су разговарали прошли пут, што лако може да се догоди ако не систематизује те и уредите бројне изворе, контакте и „поплаву“ важних догађаја. И поред свега тога, безбедносне мере су му увек биле у првом плану, а ако је и улазио у ризике, то је увек било резонски и на основу детаљне анализе неопходности и исплативости таквог ризика. Природно, генерал Милановић о детаљима стручног дела посла не жели и не сме да говори. Али, и без допунског објашњења ствар је сасвим јасна - сликовито речено, обавештајна мрежа „Олимпик“ имала је пет олимпијских кругова по којима је он разврстао своје оперативне везе и информаторе:

ПРВИ КРУГ  извора информација био је у институцијама НАТО пакта и, наравно, најзначајнији. Сачињавали су га официри у Војном комитету НАТО, дипломате у политичкој (цивилној) структури НАТО-а и официри у Главној команди НАТО у Монсу;

Други круг извора информација чинили су официри у војном крилу Западноевропске уније, које је између осталог, имало Војни комитет и структуру Генералштаба;

Трећи круг информатора чинили су официри и дипломате особља земаља-чланица „Партнерство за мир“;

Четврти круг чинили су информатори из амбасада које су званично успостављене у Белгији као држави; и

Пети круг извора информација били су дипломате из ЕУ, бројних института и других организација, попут Скупштине НАТО пакта.

МИЛАНОВИЋ објашњава због чега му је толики број кругова био неопходан у раду (и због чега је својој обавештајној мрежи дао назив ,,Олимпик“):

„Моја сазнања из обавештајне питературе су била таква, да ако један ланац пукне, пуцају и остали. Аутор мреже по правилу нестаје са овог света. Имао сам честе контакте са једном важном личношћу из обавештајних структура. Често ми је графички цртао неке обавештајне шеме. Облик је асоцирао на олимпијске кругове. Ништа није крио од мене и био ми је драгоцен извор обавештајних информација. Занимале су га геополитичке и геостратешке обавештајне информације. Дуго сам размишљао о његовим цртежима и разумео сам шта они представљају. Једом сам направио провокацију и рекао: `Код тебе се цео свет врти и налази у олимпијским круговима`.  Рекаоје - да. Онда сам и ја, копирајући Га, на исти начин цртао своју мрежу `Олимпик`.“

У КРАТКОМ року педантно и прецизно устројена селекција извора и самих података на почетку је изискивала оријентацију на православце и оне који су нам историјски били блиски и наклоњени; касније су `олимпијски кругови`  попуњавани и другим дипломатама и личностима са приступом важним информацијама. Професионалцима не треба посебно објашњавати - мада је и лаицима за обавештајне послове сасвим јасно - колико је захтевно и изазовно придобити дипломату или другу веома важну личност из тих институција од глобалног значаја. Ради се о особама са којима је веома тешко доћи у било какав контакт, а камоли да буду „врбоване“ за какав обавештајни рад за једну тако малу земљу као што је СРЈ (Србија). А када би пристали да нам помогну, увек су имали на уму Србе и Србију: мало је ко од њих спомињао СР Југославију. Милановићев посао је на први поглед био потпуно апсурдан, али у смисленом погледу заиста резонски - у срцу НАТО пакта, међу високим личностима које командују и руководе овом застрашујућом војном машинеријом, тражио је и успевао да поуздано открије прикривене противнике Алијансе, који су се интимно противили њеној агресивној улози, али ништа нису могли да учине да би то променили.

Појава генерала Милановића била је шанса да ураде нешто часно и умире своју савест.

Генијална идеја, и управо је на ту карту играо наш обавештајни велемајстор.

У ТОМЕ  је видео своју шансу, а идеју је успешно реализовао. У интервјуу за „Новости“ од 2. априла 2008. године, на питање новинарке Дубравке Савић о томе које методе је користио, Милановић каже:

„Све. Дозвољене и недозвољене, познате и непознате у теорији и пракси, и своје оригиналне.  Људски фактор је био примаран и остаће све док се буду водиле обавештајне операције. Сви моји саговорници су углавном били противници НАТО и САД, у сукобу са сопственом савешћу, због послова којим се баве.

Иако су били чланови НАТО од неких сам добијао информације када су оне биле само `радни материјал`, стварајући тако могућност да их пратим до финалне верификације. Имао сам сваки документ који је имао већи значај за безбедност и одбрану земље, укључујући и сценарио протране командно-штабне вежбе `Криза југ`, којим је у мају 1998. године разрађен сценарио агресије на нашу земљу.“

ЗНАЧАЈНИХ информација је било толико да су, угодно изненађени, у Обавештајној управи Генералштаба у Београду морали да посвете посебну пажњу обради тих података: формиран је посебан тим за дешифровање материјала који је стизао из Брисела. Утисак је да ни један другачији приступ или неки други систем оперативног рада Милановићу не би донео ни приближно добре резултате током операције. Већ на пролеће 1995. године из Београда је стигло признање и честитка за „снажан оперативни продор“. Запажен је и награђен невероватан успех генерала Милановића који је сам успевао да на редовној бази контактира толики број лица, да узме информације, провери их колико је то било могуће преко других извора, селектује, обради и шифроване их достави у Београд. Био је то својеврстан тест његове личне издржљивости услед непрестаних психофизичких напора у тако дугом временском периоду и усред тескобе усамљености, које могу разумети и најстрожи критичари.

НАШ ЧОВЕК ВОДИ ИГРУ

НА ПИТАЊЕ недељника „Печат“,од 1. августа 2013, које методе је користио у раду Милановић је рекао: „То није лако објаснити. Радио сам методама које нису биле стандардне. За сваку обавештајну активност, а било их је на стотине, имао сам план и психолошки и ментални тренаж. Био сам такозвани офанзивни обавештајац. Контакте сам сам проналазио. Теме разговора сам наметао. Трудио сам се да водим игру. Након краћег разговора обично сам прелазио у агресиван и готово хистеричан вербални напад на саговорника и тако долазио до информација.“

СУТРА: АМЕРИКАНЦИ  ПОДРЖАЛИ ГЕНОЦИД ЗА ВРЕМЕ  "ОЛУЈЕ"

Препоручујемо

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - БРИСЕЛ – ГРАД СА НАЈВИШЕ ШПИЈУНА У ЦЕЛОМ СВЕТУ: Још 1991. године Миловановић је радио на студији о могућој агресији НАТО на СР

19. 11. 2023. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације