ФЕЉТОН - ГЕНЕРАЛ ЈЕ У БРИСЕЛУ НОСИО "ГЛАВУ У ТОРБИ": Поклони и лежеран разговор уз пиће били су саставни део Милановићевог плана
ЗА ДРЖАВНИ и војни врх нема ништа горе од информација у чију веродостојност сумњају.
Боље је и лакше доносити одлуке када немате никакве информације, него такве (то је и разлог због којег се увек инсистира на томе да информација мора бити вишеструко проверена пре него што буде достављена у „централу“). Уз све дотадашње тешко бреме психолошких притисака на плећима Јована Милановића, сасвим непотребно, натоварено је још једно, и то веома непријатно. Ништа поштеног човека више не заболи него неправда, када га његови не схвате и не прихвате на прави начин. Није било никаквог разлога за сумњу у његове информације јер је створио не само добре, него и одличне услове да сваки податак детаљно провери преко своје обавештајне мреже.
Наравно да то може и те како ометати даљи оперативни рад и саму операцију, јер може оптеретити оперативца до те мере да се устручава да достави наредне важне информације. Да су повод сумњама били конкретни докази да поједине информације нису тачне, па бисмо став државног и војног врха могли разумети; овако, чини се да они у Београду једноставно нису желели да поверују у тако страшне и извесне вести (у људској је природи да не жели да прихвати лоше или неповољне вести по себе, и лакше је веровати сопственим илузијама и нереалним жељама). Власт се напросто више поуздала у какву сопствену паушалну процену него у поуздану обавештајну машинерију Милановића.
Очито, нису били дорасли томе да из достављених информација докуче праве циљеве водећих држава НАТО и да размишљају њиховом логиком, колико год била чудна и тешко разумљива. Друга негативна последица неразумне сумње државног врха може бити та да због тога обавештајца „приморају“ да непотребно улази у још веће ризике и проверава већ добро проверено. Такав бесмислен допунски ризик може да привуче пажњу контраобавештајаца који би га одмах ставили под далеко обухватније контраобавештајне мере, поред оних за које је већ подозревао да се примењују према њему. Сваки наредни контакт са изворима би се тако претворио у праву авантуру.
ИПАК, Милановић је био довољно сигуран у себе и брзо је успео да све то превазиђе и маргинализује, јер су се догађаји одвијали таквим темпом да није имао времена ни да размишља о туђим глупостима. Морао је да „јури“ датум покретања агресије јер би то био „шлаг на торту“ свеукупног обавештајног рада у оквиру операције. Без тога, стратешко изненађење је било могуће, а Милановић се заклео да се то не може догодити. Довијао се како је могао и знао, и ево шта каже о једној таквој акцији:
„Крајем септембра, иако сам већ под снажном пратњом служби безбедности НАТО и Белгије, одлазим у НАТО и бивам примљен код једне важне политичке личности у Команди НАТО. Њима је крај радног времена, а моје ће трајати и целу наредну ноћ. Натовац помало припит, весео. Наш изузетан пријатељ. Заиста, са њим сам у сталном контакту. Рекло би се у ,сталном заседању,. Нуди ми пиће а шефици кабинета даје ,вољно,, да иде кући.
Њој сам донео цвеће и бомбоњеру, да ми омогући улазак у НАТО. Каже ми: `Ко би рекао да сте ви, српски злочинци, каваљери. Ниједан од овихдемократских западних дипломата никада није донео ништа`. Њен шеф, мој домаћин, ублажава њену шалу на речи `српски злочинци`. Наравно да сам знао да се шали.
Попили смо флашу вина, а у НАТО више нигде никог. Пита ме због чега сам дошао. Питам да ли смо у опасности. Каже ми да нисмо. Питам га за датум агресије. Каже `за десет дана`. Бројим на прсте. Једном, двапут... Коначно, након десетог октобра јер НАТО има процедуру. Тада сам коначно схватио, питам га јел’ то то - `Јесте. Идемо.` Међутим, ми да изађемо, а он не зна шифру! Наравно, њему шифра није ни требала јер никада није остајао последњи у просторијама. Релативно брзо се снашао, вратио се по шифру и без проблема смо напустили просторије његовог кабинета. Међутим, за мене је то била вечност јер је уношење погрешне шифре могло да привуче пажњу обезбеђења, па тако и безбедносних органа.
Страх ме је сустигао тек када сам ушао у Амбасаду. Превише храбрости за ту прилику. Исте вечери обавестио сам Београд. Одлука о агресији биће донета на Савету НАТО 12. октобра.
Међутим, све до неколико дана пред седницу Савет НАТО није имао консензус, који је неопходан за одлуку. Нису биле сагласне државе-чланице: Француска, Немачка (није имала одлуку Бундестага), Грчка, Шпанија и Италија. Медлин Олбрајт је тих дана ишла од једне до друге престонице `непослушних` чланица и `завртала уши`. Коначно, `убедила` их је.“
МОЖДА није било много овако напетих ситуација као када се наш обавештајац нашао закључан у седишту НАТО пакта, која сада може изгледати и смешно, али тада сигурно није била, док је оваквих разговора путем којих је генерал Милановић покушавао и успевао да „отвори“ саговорника и дође до важних информација било заиста много. Не можемо рећи да контраобавештајци НАТО нису предузели све мере да тајни подаци Алијансе остану заштићени. Техничке мере заштите и ограничење броја личности које су знале шифре за приступ не само подацима, него и канцеларијама у којима су се налазили рачунари, биле су савршене.
Тим је успех генерала Милаиовића свакако добијао на значају. Он је преко својих извора у Команди НАТО пакта успео да утврди не само датум агресије, него много пре тога и када ће одлука о покретању агресије бити донета. Стварао је услове за рано упозорење државног и војног врха, а то је превасходни посао обавештајаца у тој фази активности. Наравно, све је радио уз велики ризик, јер је знао да је због интензивног рада под неким степеном мера контраобавештајних служби Белгије и НАТО алијансе. Генерал Јован Милановић је све време боравка у Бриселу „носио главу у торби“ - на туђем терену у непријатељској држави, у седишту злочиначког НАТО-а, припадао је окривљеном и сатанизованом народу и нико не би ни трепнуо нити „мрднуо малим прстом“ да му се нешто лоше десило.
С ОБЗИРОМ на створену пријатељску атмосферу, као и разговор уз вино у Команди НАТО, некоме се може учинити да је Милановић имао среће и да је у питању пука случајност како је успео да добије датум доношења одлуке о агресији. Нипошто! Већ смо напоменули да случајности у обавештајном раду не постоје: све је ствар анализе, процене и планирања, како пре, тако и током саме акције - реализације плана. Генерал Милановић је правио план и тачно је знао када и код ког од бројних извора треба да иде, у које време и због чега.
Тачно је знао шта од кога може да добије и на који начин. Поклони и лежеран разговор уз пиће су саставни део плана, јер није он „случајно“ изабрао време посете пред крај радног времена, него резонски и плански, знајући навике личности коју посећује. Иако је претпостављао да ће сигурно прибавити тако драгоцену информацију, било је и те како основа за страх који га је обузео. Уколико су га контраобавештајци већ лоцирали по бројним контактима, могли су поставити прислушне уређаје у канцеларије лица са којима контактира и тако сазнати да је добио информацију. Тада би сигурно био спречен да је достави у Београд, ако не хапшењем због дипломатског имунитета, а оно на онај друти, драстичан начин - а добро знамо који је то начин.
СТРЕСНИ УСЛОВИ
ОПЕРАТИВНИ рад у условима, у којима је био генерал Милановић у Бриселу, крајње је стресан и опасан по живот; да су успели да сазнају до чега је све дошао, вероватно након тога не би преживео ни један дан. Када је безбедност њихових војника у питању контраобавештајци НАТО не би се двоумили ниједне секунде да га ликвидирају. (Према моделу "шта је тражио син српског злочиначког народа тамо у том срцу демократије, добио је управо оно што и заслужује").
СУТРА: ДАТУМ АГРЕСИЈЕ НАТО ИМПЕРАТИВ ОПЕРАЦИЈЕ
ИЛОН МАСК ПОДЕЛИО СНИМАК ИСТИНЕ: "НАТО је бомбардовао Београд како би распарчао Србију" (ВИДЕО)
МИЛИЈАРДЕР Илон Маск, власник Тесле, "Спејс Икса", друштвене платформе Икс, поделио је на свом профилу говор у којем Џефри Сакс прича о нелегалном бомбардовању Србије од стране НАТО-а.
12. 11. 2024. у 15:47
"ГЛАВНА ТЕМА ЈЕ ДА ЛИ ЋЕ МОСКВА БИТИ ГАЂАНА" Велико упозорење Вучића: Свет се креће по ивици амбиса!
ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић обратио се јавности после говора на Самиту КОП29 у Азербејџану.
12. 11. 2024. у 12:33
НАЈВЕЋИ ЈАТАК "ЗЕМУНАЦА" Она је била последња линије одбране клана - у кући крила килограме кокаина, а онда им пресудила
ПОСЛЕ убиства Ђинђића, она се представљала као Зорица Весић и купила је салаш у месту Путинци, где се једно време скривао врх земунског клана.
13. 11. 2024. у 10:23
Коментари (0)