ФЕЉТОН - ДОГОВОР БУША И ГОРБАЧОВА О УЈЕДИЊЕЊУ ДВЕ НЕМАЧКЕ: Вашингтон тежио да стекне превласт НАТО ширењем до руске границе

У ПОЗАДИНИ мог меморандума канцелару Колу од 20. децембра 1989, који је настао на основу иницијативе руководиоца мог кабинета Валтера Брајла, стајало је питање, како би требало да изгледа чланство Немачке у НАТО после њеног поновног Уједињења које је већ било у изгледу.

Фото Из књиге "Досије Москва"

Да бисмо сагледали димензије ових догађања морамо се присетити наелектрисаног расположења у јесен 1989. Иза нас био је Wintex/Cimex маневар, посета у Вашингтону америчком начелнику Генералштаба, адмиралу Кроу, у Москви смо се срели са маршалом Ахромејевом и Главним одељењем Централног комитета КП СССР за Немачку тако да смо имали сазнања о току догађаја у правцу државног уједињења Немачке. Једног петка намеравао сам да током поподнева напустим кабинет и наишао сам на Брајла још увек задубљеног у рад.

Како сам обично био последњи који је излазио са посла, а моји сарадници се придржавали прописаног радног времена, изненађен упитао сам га шта га је задржало за радним столом. Брајл ми је одговорио да жели да запише своја размишљања на тему поновног Уједињења Немачке и њеног чланства у НАТО. Јер, према његовој процени, већ је могло да се предвиди да ће се та тема у догледно време вероватно захуктати у општим и јавним дискусијама. Отуда би било боље да се стручно припремимо за то време у складу са својим историјским и политичким гледиштима.

Заједно смо разјашњавали различите аспекте: Како би могло да изгледа решење за продужавање чланства у НАТО  поново уједињене Немачке, а да се оно касније не изроди у препреку самом чланству? Велики део учесника у јавној дискусији која је у то време текла, полазили су од идеје да оба система савеза, односно и Варшавски уговор и НАТО, у ствари треба распустити. Нама је, међутим, било веома стало до тога, да питање поновног уједињења земље третирамо као циљ првог ранга у поређењу са свим нашим напорима, дакле као питање по важности изнад питања укидања војних савеза и да му доделимо статус „функције корисности“. За Совјетски Савез ово је требало да буде питање његовог поверења у Запад да неће злоупотребити предности развоја Европе.

Тако, уколико би Совјетски Савез повукао своје јединице из Источне Немачке, не би била могућа тренутна замена совјетских трупа војним трупама западних сила победница из 1945. Мени лично било је важно да се, на основу историјских догађаја пре и после Другог светског рата, забрани ширење НАТО на Исток. Замолио сам Валтера Брајла да сва размишљања о овоме стави на папир како би могла касније да се формулишу као званична позиција. У тексту сам за случај да дође до брзог уједињења обе државе, као могуће, прокламовао стационирање искључиво националних немачких трупа на територији још увек постојеће НДР.

Фото: AP Photo/Boris Yurchenko, File

ОДАВНО сам одржавао добар контакт са шефом Савезне обавештајне службе, Хансом-Георгом Виком, и сада сам га позвао на разговор о томе. Овоме у прилог ишла је чињеница да је Вик, који је годинама био амбасадор у Москви, за нас у Бону важио за компетентног саговорника. Ми смо од нашег сусрета очекивали сасвим конкретне резултате. Током децембра 1989, када смо у рукама имали његово писмено формулисано становиште, постало је изузетно важно да Меморандум директно допре до Канцелара Хелмута Кола, што је и успело уз помоћ Михаела Ројка, још једног мог редовног саговорника из Канцеларије Савезног канцелара. Садржаји мог меморандума постали су саставни део преговора и унети су у „Уговор два плус четири“ као темељ немачког поновног уједињења.

У СТВАРИ, догодило се нешто сасвим друго што су потврдили разговори између Џорџа Буша и Михаила Горбачова, када је једна формулација, која је иначе била у складу са мојим концептом, целовита ушла у уговоре о поновном уједињењу Немачке. У такозваној Париској повељи из новембра 1990. западни председници и председници влада свечано су ударили печат на крај Хладног рата чиме су отворили ново поглавље. Сви су веровали да се сада могу уселити у собе „Заједничке куће Европе“ о којој је Михаил Горбачов тако упечатљиво говорио.

Када на то погледамо из данашњег угла, биће да је том „обећаном времену“ дошао крај и да ће промене у Европи, а нарочито у Немачкој, имати огромне последице.
Док нисам напустио своју функцију Парламентарног државног секретара, нисам могао да негујем никакав ближи контакт са савезним канцеларом, то се после мог одласка из Савезне владе променило из корена. Моја сарадња са Хелмутом Колом трајала је све до окончања мог мандата у Бундестагу године 2009.

У Меморандуму полазио сам од претпоставке да се НАТО у будућности неће ширити изван својих дотадашњих граница. Бар тако је требало да се разуме размишљање, да на простору нових савезних покрајина могу да се стационирају искључиво национални војни састави. Европска заједница је требало да, са највећом могућом опрезношћу, гради економске односе са државама између немачке источне границе и Совјетског Савеза. Били смо веома свесни историјски условљене осетљивости и нису само наговештаји од стране ЦИА у лето 1988. тек тако указивали на раније правце инвазија.

Политика Савезне владе после поновног Уједињења државе 3. октобра 1990. била је заснована на овом концепту. Он се променио доласком новог министра одбране у Бон. Када је Фолкер Рије дао прве јавне изјаве у корист ширења НАТО, знали смо ко жели да напредује ка Истоку. Вашингтон је тежио да стекне превласт НАТО путем његовог ширења у правцу Истока све до руске границе. Отада наовамо САД и њихови вазали нису имали обзира према страховима Совјетског Савеза, који су се огледали у поређењу тренутне ситуације са напредовањем и Наполеона и Хитлера ка Москви, којим се уверљиво објашњавала потреба суседа са Истока да заштити сопствену земљу.

Америка је у наредним годинама наметала своју вољу Централној и Источној Европи - и то потпуно супротно поукама историје. НАТО је стао у ред са историјским покушајима напредовања ка Москви - при чему је ово поређење потицало из самих САД. Распоред битака у овом контексту изненада је изокренуо претходну слику преузимањем америчког привредног модела, Русија је почела да посрће попут џина, једва у стању да у Европи озбиљно артикулише своје очигледне приоритете. Сједињене Државе су, напротив, демонстрирале усмереност ка свом циљу: Реализацији сопствених идеја. Из немачке Савезне владе одавно се није чуло ништа друго до повлађивање, а и други Европљани исказивали су своју сагласност, као увек када је Вашингтон јасно давао до знања шта хоће.

Отуда уопште не чуди што су скоро истовремено одбијани сви захтеви за проширење ОЕБС и ЕЗ на обод јужног Средоземља. Такозвани Процес из Барселоне и Договори из Осла о Израелу и Палестини успостављали су очигледну доминацију. Влада у Бону, првенствено њен нови министар спољних послова Клаус Кинкел, али и његове бројне западне колеге, пре тога су предлагали да се у решавању компликованих међународних проблема примени успешан модел ОЕБС и ЕЗ. Још од Хелсинкија познате „три корпе“ чиниле су се погодним средством да се регионима на источној обали Средоземног мора омогуће мир, стабилност и благостање. Последица тог приступа било би ширење западноевропског утицаја на област између Сирије и Марока, заправо бисмо са земљама о којима се радило, равноправно седели за истим столом.

СУТРА: ЏОРЏ БУШ НАЈАВЉУЈЕ НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НЕЗАВИСНО КОСОВО КАО МУСЛИМАНСКА ДРЖАВА: Борци УЧК имали у јеврејским представницима из Израела најбоље партнере

31. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - АМЕРИКА СТАВЉА ШАПУ НА СВЕТСКУ ПОЛИТИКУ: Када би у Америци прихватили социјално-тржишну привреду, врло брзо би банкротирали

29. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - РАТНЕ ИГРЕ ИЗ ТАЈНОГ АМЕРИЧКОГ БУНКЕРА: У бункеру близу Колорада Спрингса, будно око је надгледало читав свет

27. 03. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - У СРБИЈИ НАТО РАЗАРА СВУ ИНФРАСТРУКТУРУ: Америчка база "Бондстил" контролише читав простор до региона Каспијског мора

30. 03. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације