ФЕЉТОН - КРИК О РАТНОЈ ТРАГЕДИЈИ СРБА: Због антијугославизма Јован Дучић у сукобу са Лондоном и Вашингтоном, САД хтеле да га протерају

АМЕРИЧКИ Срби су раширених руку и са речима највећег поштовања дочекали Дучића од првог тренутка када је ступио на амерички континент.

Фото: "Википедија"

Американски Србобран је 20. августа 1941. на првој страни и масним словима донео вест да је - како је стајало у наслову - “велики српски песник г. Јован Дучић стигао у Америку”.

Боравак Јован Дучића не сме да остане незапажен у Америци. Југословенско исељеништво мора да му на сваком кораку укаже пажњу, поштовање и симпатију, коју овај велики југословенски интелектуалац заслужује”.

Није се цело југословенско исељеништво, национално и политички подељено, одазвало таквом позиву. Није требало да прође много времена па да, отворено или у алузијама, Дучић и Американски Србобран постану мета напада са разних страна. Амерички Хрвати, чак и они који нису отворено подржавали Павелића и његову државу, прокомунистички настројени Југословени, међу којима је било и Срба, представници југословенске владе из Лондона, који су се налазили у Америци на специјалним мисијама, започели су своју критику онда када је Американски Србобран почео да доноси драматичне извештаје о усташком геноциду над српским народом.

Прве вести о страшним размерама трагедије, да је до краја августа 1941. у Хрватској било побијено 180.000 Срба, почео је наш лист да објављује од 10. октобра. Управа Српског народног савеза је тог дана протестовала у име чланства против истребљења српског народа у Босни и Хрватској. Истовремено је била објављена и вест да се босански надбискуп у Палестини сликао као бедуин, што је оцењено као “корак католичког надбискупа према босанским муслиманима”. Затим су амерички Срби могли да прочитају и да је 500.000 српских избеглица потражило спас у окупираној и терору изложеној Србији.

Фото: Википедија

27. октобра је донесен из Лондона извештај о говору југословенског министра спољних послова, Нинчића, да се у Хрватској коље све што је српско, “деца на очи родитеља, родитељи пред вриском деце”.  Али Срби су тај говор могли да чују и раније, а вероватно је за њега знао и Дучић, јер га је Радио Лондон емитовао још 12. октобра.

Дучић није дуго чекао. Написао је 20. октобра потресну песму “Врбас”, коју је Американски Србобран донео 28. октобра. Шта би тек написао да су могли да му некако јаве да му је братанац Вељко са синовима убијен на кућном прагу 10. априла те страшне 1941. године! Поразило ме је откриће те Дучићеве отаџбинске песме.

Као опседнут сам окретао листове који су се по крајевима цепали под мојим прстима. Једну по једну откривао сам као својеврсне епифаније песме које је Дучић писао у вили крај језера. Као што је песмама, укљученим у Лирику, Дучић дописивао циклус “Вечерње”, тако је проширивао и отаџбински циклус. Нове песме родољубивог надахнућа нису химничке него молитвене, није их писао поклич него плач, нису настајале на брду, у славу српских победа него са дна јаме, не у име победника него кланих ил’ недокланих, нису казиване громко него шапатом уста пуних крви и земље. Неке од тих писама су ипак похвала Творцу, као у “Молитви”, изузетној песми управо зато што је казивана са губилишта:

Помилуј, Свемоћни, невине што гину,
Теби су пружене њине чисте руке:
За Твоју су они пали величину,
На Твој знак принели све сузе и муке.
Свака беше за Те рана која тишта,
А свака реч ехо Твога страшног слова:
А сада ти кличу само с губилишта,
И сад су нам гробља већа од градова.

Дучић је песме слао свом новом српском гласнику у Питсбургу. Да ли је могао да наслути да његов најдражи београдски књижевни часопис неће да излази ни после Хитлеровог пораза? Победи над фашизмом се надао али не мислим да је и он знао ко ће да буду победници у његовој отаџбини. Нити је био сигуран како ће ослобођена домовина да изгледа. Само није желео да васкрсне Југославија јер се уверио да је југословенски брод с разлогом потонуо на дно мора. Писао је да не вреди обнављати ту олупину. Требало је поново стварати Србију у границама које би обухватале све просторе насељене српским народом. Страховао је с разлогом да у Независној Држави Хрватској, која је присвојила и његову Босну и Херцеговину, Срби могу да буду потпуно истребљени. Шаље Србобрану да поново објави његову песму “Хорда”. Желео је да поручи свима да војска с мачем убице и лучем паликуће није она иста хорда коју су Срби упознали у другој него у петој деценији века.

Због таквог принципијелног и доследног антијугославизма Дучић је дошао у отворени сукоб и са Лондоном и Вашингтоном. И Америка и Енглеска су у то време не само признавале југословенску владу у егзилу него су сматрале да би Југославију после рата требало обновити као демократску државу. Ни Дучићева критика комунизма није могла да наиђе на разумевање јер је у то време Совјетски Савез био савезник. Зато су и Америка и Енглеска сматрале да Дучић мора да се уклони са политичке сцене, а америчка влада је чак намеравала и да Дучића протера из Америке. Да није умро, Дучић би постао изгнаник кога би и савезничке државе одбиле да приме.

А ја педесет година после Дучићеве смрти у Америци, у којој је остао да почива, покушавам да копирам његове мање или готово непознате песме и чланке. Помаже ми у сваком послу незаменљива Зора док се странице новина ломе и труње од хартије расипа и по стаклу и по поду.

- Распада се твој песник, каже ми у шали Силвија Боначи, америчка Српкиња удата за Италијана, такође службеница у Савезу.

Нико не зна тог тренутка да се Дучић не распада чак ни у гробу.

-  Саставићу га ја у књизи коју намеравам да објавим.

-  А одакле ти новац? - интересује се Силвија.

-  За песника геноцида над Србима у Хрватској позајмићу ја новац ако будем морао.

Помињање геноцида у Хрватској, о којем знају сви амерички Срби, привлачи још неке савезне службенике да чују причу о песнику кога нису читали јер, мада се служе мало српским језиком, ипак не знају ћирилична слова.

-  Па може ли та твоја књига и на енглеском језику да се штампа? Ако може, да почнемо да прикупљамо новац, наставља за овај подухват све више заинтересована Силвија.

-  Биће и на енглеском, али објавићу је у Београду. У Србији је, упркос санкцијама, јефтинија штампа.

И двојезична књига „Мање познати Дучић“, с Дучићевим песмама и писмима, као и с мојим предговором је следеће, 1994. била објављена у Београду. Уз име српске престонице на насловној страни исписана су и имена Питсбурга и Требиња.

СУТРА: ПРВИ СРБИ СУ ОПСТАЈАЛИ У  АМЕРИЦИ УЗ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - "АМЕРИКАНСКИ СРБОБРАН" И ЈОВАН ДУЧИЋ У АМЕРИЦИ: У листу америчких Срба Дучић је објављивао и нове отаџбинске песме

24. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХИЛАНДАРСКА НАУЧНА БИБЛИОТЕКА У ОХАЈУ: Остала је тајна од кога је потекла идеја да се у Коламбусу отвори Хиландарска соба

21. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 2

ФЕЉТОН - СТУДЕНТИ У ПИТСБУРГУ НИСИ ХТЕЛИ ДА МРЗЕ СРБЕ: Неки учили српски да би нас нападали

19. 04. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ГЛАС ЗВАНИЧНЕ СРБИЈЕ ЧУЈЕ СЕ У ПИТСБУРГУ: Срби протестовали у Вашингтону и у Њујорку испред Уједињених нација

16. 04. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације