ФЕЉТОН - ПОВРАТАК КНЕЗА СРПСКИХ ПЕСНИКА У ХЕРЦЕГОВИНУ: На дочеку Дучића народ је сатима стајао у реду како би се поклонио великом песнику

Написао: Александар Саша Петров

26. 04. 2024. у 18:00

СМРТ је предухитрила америчку администрацију у намери да протера Дучића 1943. Мртав песник је ипак напустио Америку после више од пола века и октобра 2000. године с највећим почастима дочекан је у отаџбини.

ФЕЉТОН - ПОВРАТАК КНЕЗА СРПСКИХ ПЕСНИКА У ХЕРЦЕГОВИНУ: На дочеку Дучића народ је сатима стајао у реду како би се поклонио великом песнику

Фото: Фондација "Браћа Карић"

Дучић се вратио у пратњи извесног броја угледних америчких Срба. С песником су на његов последњи пут кренули и: Бранко Тупањац из Чикага, ктитор задужбине на Црквини изнад Требиња, Дучићеве вечне куће, са супругом Радмилом и сином Радивојем; Марко Дучић из Калифорније, рођак песников; Славко Пановић из Чикага, председник Српске народне одбране; Стево Добријевић из Чикага, председник друштва “Јован Дучић”, са супругом Споменком; Десанка Мамула, из Питсбурга, чланица Саветодавног одбора Српског народног савеза. "Американски Србобран", Дучићеву “другу отаџбину”, представљао је Александар. Он се као говорник опростио од Дучића у Либертивилу пред његов одлазак из Америке и на Црквини после његовог полагања, у златно обојеном ковчегу и са жутом ружом на поклопцу, у херцеговачку земљу.

Велике промене су задесиле Србију уочи поновног Дучићевог сусрета с Београдом. Нестала је она Југославија против које се Дучић стихом и политичким чланцима борио до последњег животног даха. Чак се и на челу нове државе, која је остала Југославија само по имену, нашао нови човек, Војислав Коштуница...

ПОСТОЈИ  велика разлика између две прославе, косовске 1989. и требињске 2000. године. Амерички Срби су пре једне деценије били пресрећни да присуствују великом догађају на Газиместану, да буду његов део, чак ако и мало приметан и, некако, споредан.

Овог пута, у Београду, у Црној Гори и у Требињу, све је било друкчије, јер све је било у њиховом знаку. Готово би се могло рећи да се и сам Дучић вратио у своју домовину као један од америчких Срба. Дучић је у њима нашао своје праве истомишљенике и следбенике. Нису само амерички Срби били препорођени Дучићевим присуством у својој средини. И Дучић се међу њима осетио друкчијим, оним, рекло би се - “старим”. Песник који је себе назвао “астралним и вечним номадом”, осетио се међу америчким Србима као свој међу својима. И свој на своме.

Велики песник, Дучић, сродио се на Црквини са човеком из народа Бранком Тупањцем

Дучића, који је у Америци постао и песник српског расејања, песник америчког српства, вратили су у завичај амерички Срби. Не само допратили, него и вратили. Без њих се Дучић не би вратио у последњој години 20. века и на самом измаку једног миленијума. Нису га амерички Срби само допратили и вратили него су му и дом на Црквини саградили. Дучићева вечна кућа је задужбина једног америчког Србина, Бранка Тупањца.

НАРАВНО да је Бранко Тупањац и Дучићев земљак, Херцеговац и такорећи Требињац, комшија из првог билећког суседства. Јесте Бранко Тупањац онолико Херцеговац колико се само може бити. Али је он могао да постане задужбинар и ктитор јер је у Америци остварио и свој амерички сан. У комунистичкој Херцеговини њему су руке биле спутане. У Америци их је одрешио и створио све оно што је могао, а и желео да створи. А амерички сан једног врлог Херцеговца био је и да остане и херцеговачки син. Амерички бизнисмен је, тако, постао херцеговачки задужбинар. И то задужбинар првог реда, какви су у Срба били само кнежеви. Кнез српских песника, Јован Дучић, сродио се на Црквини са из народа пониклим кнезом од Требиња Бранком Тупањцем.

Амерички Срби су се лета 2000. присећали прославе на Косову 1989. године и поредили је с прославом Дучићевог повратка.

На Косову су они слушали како се српском народу обраћа тадашњи први човек Србије. Њих није такорећи ни запазио. Сада су они имали прилику да се са новим српским прваком лично сретну. Обратио му се на свечаном ручку после сахране Славко Пановић, председник Српске народне одбране. Није он то учинио само у име своје организације него и у име васколиког америчког српства.

ТРЕНУТАК ПРАВДЕ

У ТРЕНУТКУ када је песник Јован Дучић стигао у земљу "злаћену најлепшим сунцем", и бистра Требишњица, са небеским сводом у свом кориту, и Леотар са околним брдима, и сав народ, са свештенством и почасном гардом, сви су били одевени и сјајне сунчане одоре. А чинило се да су молитве биле на свим уснама и на струнама свачијег срца. Дучић је знао да "радосне победе хероји нам даду, али страшну правду извојују мртви". Песник, изгнаник и у смрти, дочекао је повратком у отаџбину тренутак те врховне и за нејака људска бића "страшне правде".

Славко Пановић је после скоро четири деценије први пут посетио родни крај јер је био политички емигрант. У Требињу се председник америчке Српске народне одбране, која је у Америци пригрлила Дучића, обратио Коштуници као председнику свих Срба. Амерички Срби су први пут тако признали једног председника из Србије и за свог председника. Као што су увек и за свог краља признавали српског, а касније и југословенског краља.

РАЗЛИКА између Косова и Требиња била је и у томе што је требињска прослава била црквена и хришћанска. Косовска прослава није била хришћанска за ондашње прваке српског народа који су сви од реда били атеисти. Амерички Срби осећају да су прави Срби тек када су и хришћани целим својим срцем. Прослава на Косову, без обзира на присуство Његове светости патријарха српског, била је у свом првом плану паганска. А косовска прослава таквом није смела да буде. Шта је косовска прослава, питали су се они, ако није побожна и хришћанска? Ако није у духу Светог кнеза Лазара? У оном тренутку за Србе, па и америчке Србе, ипак, најважније је било да се и као таква могла да догоди. И да се догодила на Косову. И да је и на Косову могла да буде српска.

У то време није то била мала ствар. Неки од америчких Срба, као др Ненад Јанићијевић и инж. Коста Папић, и данас са сузама у очима причају како су на Косову купили “косовске” српске заставе. А те су заставе биле српске тробојке, и што је за њих било најважније, без комунистичких симбола.

Чекали су они да се ондашњи политички лидери сете да Србију ослободе тих и других комунистичких симбола. Дочекали су онда када је било касно, када свет скидање тих симбола није више хтео ни да примети.

Време је показало да је ондашња косовска прослава била ограничена. Александар зато није ни желео да таквој прослави на Косову присуствује. Нису ни неки други његови истомишљеници, који ни тада ни пре тога нису били чланови комунистичке партије...

А ДОГОДИЛО се право чудо у Либертивилу код ископа песниковог ковчега. Када су подигли поклопац, имали су присутни шта и да виде: песник их је дочекао у свом дому спреман на полазак. Онако како је легао далеке 1943. тако се и уз помоћ гробара придигао да би пошао на далеки пут. Није се повио под теретом на његова рамена придодатих педесет и седам година. Прешао је у нови, крилати ковчег, онако усправан, висок и стасит какав је био и за живота.

И дочек Дучића у Београду, Подгорици, Даниловграду, Никшићу и Требињу био је још једно чудо. Амерички Срби пре једне деценије нису могли да знају да је косовска прослава била увод у једно ново страдање српског народа. Ко је тада могао да верује да ће се октобра 2000. српски народ - као ниједан други у новијој светској историји - наћи на коленима пред поезијом, оличеном у Дучићу! Оно што се догодило Дучићу у отаџбини такође је равно чуду.
Дучић је ишао од цркве до цркве, а народ је сатима стајао у реду да у препуне цркве уђе да би се поклонио великом песнику. Београђани су, на пример, до дубоко у ноћ и у савршеном реду улазили у Саборну цркву да учине, како би Дучић рекао, “смерно поклоњење своје”, кнезу српских песника.

Сличан дочек приредила је и Црна Гора у коју он никада за живота није ступио ногом. Нису заборавили Срби Црногорци да је управо Дучић подигао Владици са Ловћена први споменик. И то у свом Требињу.

СУТРА: ПРВИ СРБИ СУ ОПСТАЈАЛИ У АМЕРИЦИ УЗ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
АЛАРМАНТНО! ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА: Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".

04. 11. 2024. у 16:15

Коментари (0)

КАКО ИЗГЛЕДА ПРАВА ЗИМА У МОСКВИ Рускиња објаснила зашто јој не недостаје: Цео децембар - осам сати сунца