Фељтон

ФЕЉТОН - НЕСЛАВАН КРАЈ АМЕРИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ „ОВЕРФЛАЈТ“: Пилот шпијун Пауерс у шоку због пада авиона заборавио да употреби шприц са отровом

Приредила и превела : Вера Хорват/Пише: Андреј Сахаров

15. 06. 2024. у 18:00

НАЈБЛИЖИ месту Пауерсовог приземљења, у реону села Косулино код Свердловска, били су у том тренутку оперативци капетан Панлков и поручник Анањев.

ФЕЉТОН - НЕСЛАВАН КРАЈ АМЕРИЧКЕ ОПЕРАЦИЈЕ „ОВЕРФЛАЈТ“: Пилот шпијун Пауерс у шоку због пада авиона заборавио да употреби шприц са отровом

Они су на мотоциклима појурили у Косулино. Кад су стигли, Пауерс је већ седео у кабинету директора совхоза. Ускоро је стигао аутомобил оперативаца, којим је Пауерс пребачен у Посебно одељење округа.

00Пауерс је био у комбинезону заштитне, или како се данас каже, камуфлажне боје, гологлав, у америчким високо зашнираним чизмама. кратко подшишан, мало просед, висине око 180 цм. Тек што се завршила војна парада и парада радника града Свердловска, и управо су стигли секретар обласног комитета А. П. Кириленко, начелник обласне управе КГБ-а генерал Иљичев, командири армије округа и ПВО, позвали су и иследника, преводиоца са енглеског језика мајора Коваљенка. Мени је било наређено да уведем незваног ,,госта“.

На питање ко је он, Пауерс је одговорио да је Американац и да је ас америчке авијације под бројем 17 или 27. На следеће питање - „Знате ли где се налазите?“, Пауерс је одговорио:

,,Не, не знам!“ Тада су му преко преводиоца саопштили да се налази на територији Совјетског савеза. На питање жели ли да се сретне са својим сународницима, Пауерс је одговорио потврдно...

СЕКРЕТАР обласног комитета Кириленко, телефонирао је преко ВЧ- везе директно Црвеном тргу ( мисли се на Кремељ) , где је у то време управо била у току радничка парада, и саопштио о успешно завршеној операцији уништавања америчког шпијунског авиона и о заробљавању његовог пилота Пауерса. Руководство земље је Уралцима изразило захвалност за то што су успели да оборе амерички авион, и издало наређење да Пауерса хитно доставе у Москву, живог и неповређеног, те да се о догађају за сада ником не говори.

Било је одлучено да се Пауерс претресе и преодене у цивилну одећу. Са њега су скинули чизме, камуфлажну униформу, све до доњег рубља. Ја сам имао задатак да прегледам комбинезон са свим његовим бројним џеповима. У десном џепчићу на колену пронашао сам помало необичну дебљу чиоду и преко преводиоца сам питао Пауерса каква је то чиода. Он је одговорио да је то обична шпенадла. Онда сам је узео и закачио за новине, да се не би изгубила. У џеповима и у његовој пилотској торби налазили су се још: бележница, фотографије жене и сина, фолија у којој су биле златне монете, међу њима и оне са царским ликом. Ту се налазила и једна трака црвене боје, на којој је на седам или осам језика било написано обраћање за помоћ. На руском језику текст је гласио овако: ,,Ја сам Американац и не говорим руски. Потребни су ми: храна, склониште и помоћ. Немам лоших намера према вашем народу. Ако ми помогнете, бићете награђени за то.“

При прегледу је на Пауерсовој цеваници откривена дубока огреботина, коју су испрали јодом. Све се одвијало брзо. Цивилно одело по његовој мери тренутно нисмо имали при руци и донета је одлука да Пауерс поново буде обучен у свој комбинезон. Све ствари које су заплењене од Пауерса сложио сам у свој „кофер за хитну помоћ“.

ПОСЛЕ телефонског позива секретара обласног комитета Кириленка, авион на линији за Краснојарск био је са узлетне писте враћен у близину аеродромске зграде. Када смо се већ припремали за излазак, У то време нам је начелник Управе унутрашњих послова предао лисице, али их нисмо стављали Пауерсу, само смо га узели ,,под руку“, кроз прорезе официрске пелерине којом је био огрнут, и изашли у правцу аутомобила који су нас чекали.

Пауерса смо пратили потпуковници Заглин и Жолобов, капетан Коваљенко и ја.

У аутомобилу спуштених завеса дошии смо до авиона и ушли у први салон. Путници из првог салона морали су да се искрцају. То су били углавном делегати Врховног савета СССР-а, који су се упутили на седницу. И, наравно, морали смо да истрпимо многе незадовољнике, управо зато што нико ништа није објашњавао. Свима се само говорило:

„Неопходно је због техничких разлога“. Пауерс је у почетку изгледао као окамењен, није постављао никаква питања, нити се интересовао куда летимо.

ПРОШЛО је 45 минута од узлетања, поново је ушао пилот интересујући се како се ,,гост“ осећа, понудио нам по шољицу кафе... и тог момента наше џентлменство у односу према ,,госту“ умало да постане фатално. Док смо пили кафу, ,,гост“ се приметно узнемирио и почео интензивно да пребире по џеповима комбинезона - нешто је очигиедно упорно тражио. Тек сада се коначно освестио да је био оборен и заробљен због шпијунаже, да је постао играчка у нечијим рукама, да ће морати да одговара за све, и сетио се чиоде-шприца са отровом.

Чим се авион спустио на Внуково, специјални аутомобил је стао уз сам авион и ми смо се у највећој брзини већ кретали према Москви. Није прошло много времена а пред нама су се раскрилиле масивне гвоздене вратнице здања на Лубјанки. У дворишту је мајор КГБ-а са оружаном пратњом преузео Пауерса од нас, а ми смо пошли на рапорт руководству КГБ-а.

У кабинету тадашњег заменика председника КГБ-а П. Т. Ивашутина већ су се налазили представници Министарства иностраних послова, Министарства одбране, Министарства унутрашњих послова, и многи други високи функционери. Кроз неколико минута у кабинет је ушао начелник обезбеђења, који је од нас преузео Пауерса и рекао: „Друже замениче председника, Пауерс моли да га хитно известимо шта је са чиодом коју су му одузели приликом претреса; њоме треба руковати врло пажљиво јер је напуњена јаким отровом“.

Сазнавши да шпенадла садржи отров и да је у суштини специјални шприц за извођење смртоносног убода, ми смо били у стању шока: да игла није била пронађена и заплењена приликом личног претреса Пауерса, даљи ток ситуације био би непредвидив. Али, све је испало добро. Очито да су нам помогле наша професионална опрезност и предострожност.

ИВАШТУТИН је одмах захтевао да му ту иглу покажемо. Погледавши је, одложио је посебно од свих осталих предмета које смо одузели Пауерсу. Остатак дана, до дубоко у ноћ, документовано смо уносили у протокол сва збивања у вези са Пауерсом, а у зору смо се вратили у Свердловск.

У 10 сати изјутра већ смо присуствовали састанку који је водио начелник војне контраобавештајне службе КГБ-а, генерал А. М. Гусков, који је дошао као члан велике групе представника разних ,,инстанци“ и институција.

Питате чиме сам ја био награђен за ову епопеју? Добио сам захвалност и новчану награду ,,за исказану способност и храброст у заробљавању и привођењу америчког пилота“. У то време била је то угледна награда и велика мотивација.

Затим је следио задатак: „Испитати локално становништво - сведоке протеклог догађаја, сакупити све делове авиона и не водити за сада никакве сувишне разговоре“.

О томе шта се догодило 1. маја на небу изнад Урала у земљи се сазнало тек 7. маја из реферата Н. С. Хрушчова. Неколико дана раније Американци су, осетивши се нелагодно, изјавили да се њихов авион наводно изгубио и нестао. Тако се неславно завршила „америчка шпијунска операција Оверфлајт (Прелет)“.

Крхотине авиона још су се дуго налазиле у раијусу од око 20 км од места његовог пада.

Сакупљали су их и послали у Москву. Остаци самог авиона У-2 Лолкид чувају се у музеју Министарства одбране Русије.

Замена шпијуна

ПОСЛЕ неславног покушаја прелета територије Совјетског савеза Френсису Герију Пауерсу уследило суђење. Пилот-шпијун био је осуђен на десет година, али је у Владимирском затвору издржао казну у трајању од непуне две година. Према предлогу америчке стране, Пауерс је размењен за руског легендарног обавештајца Рудолфа Ивановича Абела, који је открио састав атомске бомбе. Размена је извршена 10. фебруара 1962. г. у Источној Немачкој, на мосту Глинке-Брике. И на крају: Пауерс је све признао, а Абел ништа није открио ...

СУТРА: НАРКО-МАФИЈА ДИКТИРА ПРАВИЛА ИГРЕ НА КОСОВУ