ФЕЉТОН - СРБИЈА КАО УТОЧИШТЕ ЗА СЛОБОДУ МИШЉЕЊА: Аустромарксисти су се залагали очување структуре царства и династије Хабзбурга

НА ОСНОВУ чињенице да сам говори који су му извори били доступни, може се закључити да је Маслеша могао да примети колико су често младобосанци читали Бакуњина, Чернишевског, Кропоткина, Херцена и друге ауторе који припадају канону европске револуционарне традиције.

Веселин Маслеша је Младу Босну тумачио под утицајем Партије и Коминтерне, Фото "Википедија"

Међутим, Маслеша је написао да Млада Босна није имала довољно знања и да је била слаба за „револуционарни реализам“ , који је нудила Комунистичка партија Југославије. Млада Босна је, према Маслешином тумачењу, представљала „неадекватан израз“ свеопштег расположења, њена идеологија је била „најобичнији скуп“ разних фрагмената.

Југословенство младобосанаца била је конструкција прихваћена споља, а карактерисао их је и секташки став. То су Маслешине оцене рада Младе Босне. 

Младобосанци су плаћали цену због сопственог односа према Краљевини Србији. Маслеша се притом уопште није позабавио том „констрункцијом“ која је прихваћена споља. Да је тако учинио, онда би био приморан да говори о темама које нису биле омиљене југословенским комунистима. Морао би да говори о значају Балканских ратова, о угледу српске војске и угледу Јована Скерлића, који су били кључни у развијању младобосанског југословенства. Да је Маслеша кренуо тим путем поново би био приморан да истакне да је за југословенску омладину Краљевина Србија била земља слободе, што су истицали и они који нису били југословенског опредељења, а којима је Београд уочи 1914. године пружио уточиште, попут Антуна Густава Матоша: „Србија је мени дала уточиште и тамо се навикнух на безграничну скоро слободу, на слободне гестове каквих појединац не смије код нас ни слутити“.

МЛАДОБОСАНЦИ су живели у феудалној Босни и Херцеговини, а Краљевина Србија је била земља слободних сељака, власника својих поседа који при том уживају право гласа. Национално уједињење и успостављање закона и аграрног система који су важили у Краљевини Србији, за младобосанце, само по себи је значило социјално ослобођење, са чим се Маслеша као комуниста није могао сложити. Оно што Маслеша није могао да призна, признавали су аустроугарски политичари након Великог рата. Јозеф Бернрајтер је забележио: „Евидентно нико није застао да размисли какав то утисак мора оставити на свест једне популације која зна да преко Дрине и Саве, нема субаше који ће сваке године покупити трећину жетве“.

Тако се Маслеша критиковањем појединих аспеката Младе Босне заправо обрачунавао са младобосанском визијом југословенства, која је центар видела у Београду. Маслеша у Младој Босни види националистичку организацију која је имала на уму пре свега српске интересе. Када младобосанци пишу о две етапе ослобађања, националној и социјалној, Маслеша истиче да су они заправо желели да реше само прву етапу.  У време када је Комунистичка партија Југославије анатемисала српску буржоазију, династију и политичаре и Маслешин став је био адекватан – према његовом мишљењу, оно што је Млада Босна желела и што је спроведено 1918. године - било је ослобођење само за Србе.

Маслешa је избегао још једну незгодну тему. Избегао је да пише о односу Младе Босне према партији, која је по Маслешином мишљењу имала довољно широко схватање социјалног ослобођења, Социјалдемократској партији Босне и Херцеговине. Једној од партија које су учествовале у формирању Социјалистичке радничке партије Југославије (комуниста) 1919. године. О партији која је своје људе и идеје унела и у Маслешину политичку организацију. Прича о Социјалдемократској партији Босне и Херцеговине заправо је прича о аустромарксизму. Да би се разумела политика аустријских марксиста потребно је нагласити да је упркос револуционарној реторици њен credo гласио да свака политика мора имати у својој основи очување структурa царства и династије Хабзбурга.  Та парадоксална мешавина социјалистичких фраза и оданости царству и династији, донела је вођи аустријских социјалдемократа адекватни двосмислени надимак. Виктор Адлер је називан „дворским саветником револуције“.

ТАКАВ однос условило је и делатност Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине.

Насупрот немачким социјалдемократама, Едуарду Бернштајну, који је аустроугарску управу у Босни и Херцеговини истицао као добар пример колонијалне управе, или Карлу Кауцком, који је тврдио да је аустроугарско успостављање власти у Босни и Херцеговини било брутално попут британске управе у Индији,  аустријски социјалдемократи чинили су све што су могли да незадовољство не буде уперено против Беча. Због тога су велику пажњу посветили успостављању социјалдемократских странака на јужнословенском простору.

Истоветна мотивација стајала је и иза оснивања Социјалдемократске странке Босне и Херцеговине и делом иза сарадње са Српском социјалдемократском странком.

САРАДЊОМ  са бројним социјалдемократским странкама, подстицањем Тиволске резолуције, која је подразумевала уједињење Јужних Словена у оквиру Монархије, аустромарксисти су покушавали да учине све што је у њиховој моћи да ослабе углед Београда и ону варијанту југословенства где је Краљевина Србија била Пијемонт. То је приметио и српски социјалдемократа Димитрије Туцовић, који је написао да је аустроугарска дипломатија имала за циљ да Србији одузме „сваку привлачну моћ за српски народ у Угарској, Босни и Херцеговини и Турској“.  Аустромарксиста Карл Ренер није био задовољан Велеиздајничким и Фридјунговим процесом, али не због кршења свих правних процедура и употребе фалсификованих докумената, већ зато што су ти процеси „из срца Србо-Хрвата искоренили католичку југословенску идеју (Загреб против Београда)“.

То није било нешто што је могло промаћи припадницима Младе Босне. У својој критици рада социјалдемократа у Босни и Херцеговини Данило Илић је писао да та партија има уређење које је централистичко и хијерархијски устројено као код католичке цркве, где су сви чланови приморани да се без приговора покоравају, док их је у супротном очекивало избацивање из партије. (Иста судбина је задесила и једног од Сарајевских атентатора, Недељка Чабриновића.)  Илић је приметио и да се право на националну политику негира људима у Босни и Херцеговини, док је проповедају сви водећи социјалисти у Аустро-Угарској и Европи. Приметио је и да су се основне идеје социјализма, за које је сматрао да подразумевају и право народа на аутономију и самоопредељење, толико искривиле да вође социјалдемократије у Босни и Херцеговини говоре „да смо ми Босанци срећни што смо колонија“. Илић се питао и какав је то социјализам који проповеда да би за Црну Гору било боље да је „окупира која велевласт“.  Он је приметио оно што је у аустромарксизам с почетка XX века унео Карл Ренер, који је, потпуно у духу доба империја, тврдио да је дошло време за светске, наднационалне државе, којима за разлику од малих држава припада будућност.

НЕДОСТАТАК РАЗУМЕВАЊА

ТВРЂЕЊЕ Пера Слијепчевића, који је навео да за Младу Босну није било разлике између социјалног и националног ослобођења, Веселину Маслеши је било „смешно“. Према Маслешином мишљењу, циљ Младе Босне био је да се оствари само национално ослобођење , тврдећи да је појам социјалног ослобођења код младобосанаца морао бити шири.  Требало би приметити да се Маслеша није не трудио да разуме идеје Пере Слијепчевића.

СУТРА: КОРЕНИ ИДЕЈЕ О ЖРТВОВЊУ ИСКОНСКИХ БУНТОВНИКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 7

ФЕЉТОН - ВИЦЕВИ О СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ ШИРЕНИ МЕЂУ КОМУНИСТИМА: Kрлежа је писао и да су младобосанци подржавали "крваву политку" српске владе

23. 06. 2024. у 18:00

Фељтон

0 3

ФЕЉТОН - БЕОГРАД 1941. БОМБАРДОВАН ЗБОГ САРАЈЕВСКОГ АТЕНТАТА: Попут Хитлера и Крлеже је променио однос према атентату и Младој Босни

22. 06. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - ХИЦИ ГАВРИЛА ПРИНЦИПА МЕЊАЈУ ИСТОРИЈУ ЕВРОПЕ: Одмах после Сарајевског атентата Аустрија је започела са злоупотребом чињеница

21. 06. 2024. у 18:00

Фељтон

0 1

ФЕЉТОН - НАРКО-МАФИЈА, ИМПЕРИЈА ЗЛА СА ЗАСЕБНОМ ВЛАДОМ У СЕНЦИ: Током операција за сузбијање трговине дрогом, заплени се двадесетак тона

20. 06. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације