Фељтон

ФЕЉТОН - У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ ЈЕ ИЗОСТАЛА БРИГА О СРБИМА: Свако отварање српског проблема вукло је још јаче заоштравање хрватског питања

Др Бранко Петрановић

15. 07. 2024. у 18:00

ХРВАТСКО незадовољство „првом Југославијом", посматрано у историјској вертикали, има и другу страну.

ФЕЉТОН - У ЗАЈЕДНИЧКОЈ ДРЖАВИ ЈЕ ИЗОСТАЛА БРИГА О СРБИМА: Свако отварање српског проблема вукло је још јаче заоштравање хрватског питања

Прво, Хрватска је преко уједињења прешла на страну победника; друго, Хрвати су са Словенцима успели да заштите своје етничке границе у оновремено датим могућностима; треће, Хрватска је тек у Југославији постала јединствена, јер је Далмација у Аустроугарској уживала друкчији статус; четврто, Хрватска се из једне полуфеудалне државе нашла у новој држави, у коју је Србија ушла са модерним, демократским институцијама (пре свега, парламентаризмом); пето, у међуратном раздобљу је дошло до духовне националне интеграције и Хрвата и Словенаца; шесто, Хрватска је 1939. успела да измени свој положај после свега 20 година заједничког живљења. (У другом светском рату Хрватска је такође избегла последице поражене државе - НДХ, као дела „новог поредка", а захваљујући југословенској потпори остварено је национално сабирање Хрвата и Словенаца, прикључењем Истре, Словеначког приморја, Задра и острва својим националним матицама.)

Уласком Србије у Југославију престала је и брига за српски национални развој, као противна идеји народног јединства у форми троименог народа, као блаже варијанте националног унитаризма. Чиме би се та „небрига" још могла објашњавати? Свако отварање српског националног проблема повукло би за собом још јаче заоштравање хрватског питања отвореног са уласком у Краљевину, а са њиме и националног питања Словенаца, обнове расправа о црногорској државности, аутономија у српским покрајинама или онима које су сматране за српске (Јужна Србија, односно Македонија). Из схватања, дакле, да је српско питање 1918. решено, изостала је брига о Србима у Југославији, нарочито српског народа на југу и северозападу државе, до најзападнијих српских брда: Козаре, Шамарице и Петрове горе. Живело је уверење о непрекинутој српској линији од Тимока до Уне, али се на српској националној интеграцији ништа није радило у смислу омеђавања и територијалног заокруживања, економског, културног и духовног повезивања. Проговорио је ван сумње и умор Србије, њена биолошка изнуреност, од којих се није било лако повратити, а на другој страни и српско неразумевање новог простора са шаренилом вера, обичаја, традиција, правних режима, стандарда образовања и живљења, ношњи, дијалеката. Уједињење се збило очигледно и сувише брзо, неочекивано, тако рећи преко ноћи. Године 1918. граница је избила на Караванке, а некада гранична места - Земун и Шабац - остала су у дубокој унутрашњости. Народи Југославије нису се добро ни познавали, а требало је да саберу заједничке енергије на државном и друштвеном пољу.

ОД ТРАДИЦИОНАЛНО -историјске усмерености према југу, дошло је до окретања према северозападу. Српска политика, како накнадно медитира Слободан Јовановић, истрошила је своју енергију у борбама око аутономије Хрвата и Словенаца, испуштајући после ослободилачких ратова шансу консолидације простора на југу. Неки посланици Народне скупштине Краљевине Југославије, уочавајући овај промашај, истицали су супротан пример Француске са Алзасом и Лореном, областима у које су упућиване најбоље интелектуалне снаге и идеалисти. Слободан Јовановић кривца налази у Светозару Прибићевићу, заборављајући на српску концепцију Југославије и политику краља Александра. Тек, српски „национ" није успео да искористи победе из 1912--1913. и 1914-1918. године. Према једној рефлексији Лава Троцког из времена балканских ратова, Србија је 1912. себи око главе привезала млински камен, укључивањем у свој састав - с дотадашњом хомогеном националном структуром државе - милион Македонаца и Арнаута. Краљевина СХС од непуних 12 милиона становника имала је у свом саставу два милиона мањинског становништва и вернике три религије, од којих се католичка црква налазила под централизованом влашћу Ватикана у питањима своје организације.

Око овог неуспелог српског консолидовања на југу јављају се углавном две опречне тезе: једна која полази од асимилативног процеса, продора у „сиве зоне", и друга, нама далеко ближа, од прогресивног демократског развоја, већих улагања, утицаја напреднијим облицима политике, културе и економије, цивилизацијском одбраном своје постојбине и национално-духовних светилишта, уважавањем свих националних посебности.

Југославија је започела живот као држава неједнаког и неравномерног економског развитка, који је био карактеристичан и за Србију: Стара Србија, мада српска прапостојбина, била је више него заостала; Косово и Метохија живели су у знаку феудалних закона Леке Дукађина, са непросвећеном, заосталом и бесправном арнаутском масом; Црна Гора је 1918. улазила у заједничку државу са племенском структуром друштвене организације или њеним јаким траговима, а Србија са неразвијеним и неизједначеним регијама. Поред опште духовне сродности, какве ли су везе могле постојати између Срба у Банату и Срба у јужној Србији?

СТВАРАЊЕМ Народног вијећа Словенац, Хрвата и Срба октобра 1918. и раскидом државно правних веза са Краљевином Угарском и Царевином Аустријом 29. октобра 1918, Срби су постали конститутивни фактор новостворене државе СХС. За „конфедерирану државу Хрватску" Стјепана Радића Срби већ нису били конститутивни народ у Хрватској, јер је Радић ћутке прелазио преко њихових права. У преужареној атмосфери хрватско-српских сукоба српски прваци су претили стварањем Ирске у Хрватској. Између усијаних хрватско-српских фронтова није пробијало сазнање да се хрватска држава не може конституисати на рачун и без воље Срба, једнако као што се и српска права не могу остварити без прихватања њихове индивидуалности од стране Хрвата.

Историчар свакако не може превиђати ову мотивацију, али не може искључивати и низ других момената који су дали белег хрватском и словеначком улажењу у састав прве југословенске државе (југословенска идеја, схватање о етничкој сродности, стварање већег економског простора, снажење одбрамбених могућности, културно-језичка еманципација Словенаца итд.).

Пропаганда ХРСС против режима Београда била је више него једнострана, а на другој страни неспојива са српским схватањем државности, патриотизма и југословенства. Она је узбуњивала духове, тровала поверење, изазивала нестабилност од првог дана у сфери унутрашњег поредка. Истакнути привредни експерти Краљевине 1928. сматрали су да се не може направити никакав програм социјално-економског развитка док се не учврсти правни и политички поредак, превлада криза у српско-хрватским односима и смире страсти. Отпор Радићеве странке са основе федерализма, као државно-правног израза националног питања Хрвата, није водио само груписању Хрвата већ и окупљању око Загреба свих других снага незадовољних новом државом и српском политиком. Нарочито у Босни и Херцеговини, у чијим је западним деловима утицај ХРСС - ХСС био више него јак, у Црној Гори - сарадњом Радића са усамљеним Секулом Дрљевићем и подстицањем црногорских федералиста, као и утицајем на национално еманципованије кругове македонске интелигенције, нарочито оне која је студирала у Загребу.

ПРОМЕНА БАРИКАДЕ

СТЈЕПАН Радић је отворено хрватско питање све више заоштравао проласком опасности од анексије југословенских територија и социјалних немира. Интересна теорија пошла би од чињенице да су уласком у јединствену југословенску државу Хрватска и Словенија у последњи час промениле страну барикаде, користећи уједињење, да би се нашле у кругу победничких сила у првом светском рату преко новостворене Краљевине.

СУТРА: ПОЛИТИЧКИ ЖИВОТ ХРВАТА ПОД КОНТРОЛОМ ВАТИКАНА

11. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

АЛАРМАНТНО! ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА: Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

Свет

0 41

АЛАРМАНТНО! "ПРИПРЕМИТЕ ЗАЛИХЕ ЗА 72 САТА": Европа пред катастрофом, a ове земље у опасности

У ИЗВЕШТАЈУ о цивилној и војној спремности Европе, који је објављен у среду, наводи се како би становници Европске уније требало да прикупе залихе неопходних потрепштина у случају избијања рата или неке друге велике опасности, пише "Њузвик".

04. 11. 2024. у 16:15