ФЕЉТОН - КНЕЗ ПАВЛЕ НАПУШТА НЕУТРАЛНУ ПОЗИЦИЈУ: Учешће Српске цркве на страни антифашистичких снага давало је неку митску снагу

КАО ПРВИ намесник, кнез Павле је све конце власти држао у својим рукама. Уживао је од првог дана значајну подршку Британаца.

Идеја кнеза Павла је била сачувати земљу без рата, Фото "Википедија"

Образован у Великој Британији, аристократа по манирима, суптилан зналац уметности, сујетан и властољубив као и сви Карађорђевићи, био је више него отуђен у својој земљи. Војни кор га није ценио јер није потицао из његових редова за разлику од краља Александра који је делио добро и зло са војницима, учествовао у балканским и светском рату, није ни као краљ излазио из војничке униформе.

Кнез Павле је ретко залазио у унутрашњост земље, поготову Србије. Народ је био разочаран што 28. јуна 1939. није присуствовао прослави на Косову пољу, крај Газиместана, поводом 550-годишњице Косовске битке. Слободан Јовановић је кнеза Павла оцењивао као кабинетског човека, закопчаног, уопштеног, затворену природу која се тако не отвара, усамљеног, изолованог, човека који нема коме да се повери. Узимао га је као врло доброг човека у нормално време, да као дипломата спроводи политику једне владе, али не као и човека који сам може да води. Но, кнез је истрајно настављао жељу свог брата од стрица, краља Александра, да остане доследно владар Југословена. Краљ је за живота мислио да Павлу изгради сталну резиденцију у Загребу. Кнез се и одмарао ван Србије, у свом дворцу на Брду код Крања. Војска и политичари Удружене опозиције нису му могли опростити уступке које је учинио приликом стварања Бановине Хрватске, чиме је кохезија земље била озбиљно угрожена. Милан Стојадиновић је кнеза, изгледа без основа, оптуживао да жели да приграби круну престолонаследнику, иако је он настојао да му преда власт чим наврши пунолетство, септембра 1941. године. Својом политиком попуштања Хрватима, а при томе и странац у Србији, кнез је од противника био нападан да се окружио „пљевом лакеја".

ПРИХВАТИО је закључење споразума 1939. тежећи, као и Британци, да изнутра ојача Југославију, мада је давање аутономије Хрватима изазвало супротан ефекат. У време притиска на Југославију, новембра 1940 - марта 1941, настојао је да се држава брани у целини, без напуштања Словеније и Хрватске, налазећи да би супротно понашање значило слом Југославије као државне идеје и напуштање аманета краља Александра. Несумњиво окренут Британцима, кнез је лавирао са позиција неутралности да не би изазвао другу велику силу, Немачку. А када се нашао пред избором између немачког ултиматума и британског захтева да се супротстави Немачкој и њеним потенцијалним савезницима, кнез Павле се одлучио за приступ Осовини, уз концесије које је Немачка учинила Југославији.  Кнез Павле од раније није крио импресионираност Немачком и њеном војном и економском организацијом, али су његова осећања била на страни демократских сила. Прихватио је немачке услове које неки историчари своде на формулу тзв. принудне неутралности. Ова формула је предвиђала приступ Југославије Протоколу Тројног пакта, али уз услове садржане у тајним нотама по којима ће Немачка поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије, да владе сила Осовине за време рата неће упућивати Југославији захтев за пролаз или превоз трупа преко југословенске државне територије. Истовремено је потврђено да ће Немачка омогућити да Југославија после рата добије Солун и излазак на Егејско море. И данас има мишљења да би реакција народа на приступ Југославије Тројном пакту била друкчија, ако би је и било, да су дате концесије биле обелодањене. Хитлер је избегао јавно објављивање уступака да не би дошло до реакције незадовољства у Бугарској, Мађарској и Румунији, којима нису дате сличне привилегије. Мада се ова претпоставка не сме заобилазити, изгледа нам да противници капитулације у врху политичког живота и војске, народа пре свега, не би устукнули.

ПРИЛИКОМ  доношења одлуке кнез се суочавао са низом неповољних околности: војска није била способна да одбрани земљу у судару са најјачом и најмодернијом армијом на свету у то време; кнез није био сигуран да ће се Хрвати и Словенци одупрети агресору, чиме се ризиковао распад Југославије, а није било изгледа да га Британци подрже. Кнезу су Британци још раније ставили до знања да њихова флота неће ући у Јадранско море, заправо да неће прећи линију северно од острва Крф. Између алтернатива: да зарати без подршке Британаца или да капитулира али спаси земљу без рата и угрожавања Југославије, кнез се одлучио за друго решење. Почетком марта у Бергхофу Хитлер је од кнеза тражио неодложни приступ Осовини.  Одлука о приступу Осовини донета је на Шестој седници Крунског савета, одржаној у Двору, 20. марта 1941. године. Немачка је преко свог посланика у Београду, Виктора фон Херена, ултимативно ставила до знања Београду да се најдаље до 25. марта 1941. мора изјаснити, то јест приступити пакту.

Са приближавањем расплета, атмосфера се све више усијавала а кнез налазио пред сазнањем о ултимативности немачког захтева, британске огорчености због попуштања, незадовољства у свим слојевима српског друштва.

Завера је настајала у условима српског и југословенског друштвеног тла крајње уздрхталог у условима старих и нових националних и политичких противуречја, кризе у српско-хрватским односима, незадовољства Срба партикуларним решавањем националног питања омеђавањем само Бановине Хрватске, развитком хрватског националистичког екстремизма, мржње против кнеза Павла која се купила годинама, односима старих политичара и млађих људи, војних и цивилних фактора.

УЧЕШЋЕ Српске православне цркве на страни антифашистичких снага давало је неку митску снагу косовске жртве, опредељење за „царство небеско". Епископи Велимировић и Прибићевић били су у тесној вези са Англиканском црквом.  Истакнута улога у отпору капитулацији припадала је патријарху Гаврилу Дожићу. Народне организације из Србије и Црне Горе засипале су СПЦ и њеног патријарха депешама подршке. У депеши из Андријевице од 22. марта 1941. стајало је да „Српство стоји на бранику своје нације и свете цркве" и да је „народ готов положити свој живот за отаџбину и њену слободу". Народ Берана молио је свог духовног поглавара да води бригу о интегритету југословенске отаџбине. Организације Шумадије преклињале су патријарха да не допусти понижење нације. Из Билећа је стигла порука да су Херцеговци спремни када буду позвани да пролију своју крв за слободу и народну и државну независност. Из Новог Сада патријарху је поручивано да се на основу поука других народа безусловно сачува национална част, независност државе и слобода. Београд је у патријарху гледао узданицу српског народа, а јуначку смрт је осећао као слађу од „кукавичке предаје". '

Српски културни клуб је био на страни снага које су давале отпор капитулацији пред Хитлером. Омладина овог Клуба је са омладинским организацијама демократа, земљорадника, трговачке омладине Београда, Савеза сокола образовала Фронт за одбрану отаџбине. У аудијенцији код кнеза Павла, 20. марта 1941, Слободан Јовановић, председник Српског културног клуба, ставио је до знања кнезу да се говори о могућности пуча, заложио се за образовање концентрационе владе и против потписивања пакта. Јовановић је рекао кнезу да је „незгодно" да Југославија прилази пакту непосредно после говора америчког председника у коме је он скоро објавио рат Немачкој. Сматрао је, такође, да је народ мобилисан и да ће кренути у правцу отпора. „То је", говорио је, „као кад се коњ у пуном трку зауставља и окреће у супротном правцу". Према Јовановићу, било је остварено јединствено национално расположење, од комуниста до крајње деснице, а Југославија одустаје од одбране. Из тога могу произићи немири слични онима из времена конкордатске кризе, али тежи, јер је сада народ под оружјем. Јовановић је Мачека сматрао „издајицом", који је прво издао демократију, а сада издаје и национализам.

УДРУЖЕНА ОПОЗИЦИЈА

КНЕЗ  Павле је већ годинама против себе имао Удружену опозицију са Ацом Станојевићем, Љубомиром Давидовићем, Милошем Трифуновићем и Јованом Јовановићем. Опозиција је иступала за демократизацију земље, решење српског питања, против политике фашистичких сила, представљајући главно антифашистичко језгро грађанске политике. Мада расположена против кнеза Павла, опозиција није била антимонархистичка.

 СУТРА: ОФИЦИРИ СТВАРАЈУ ТАЈНЕ ГРУПЕ ПО ГАРНИЗОНИМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРЕУВЕЛИЧАНА УЛОГА БРИТАНАЦА 27. МАРТА: Представници Српске православне цркве били су стожер отпора против Немачке

26. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - БРИТАНЦИ ОРГАНИЗУЈУ ОТПОР СИЛАМА ОСОВИНЕ: На тлу Југославије сукобљавале су се и обавештајне службе једне и друге велике силе

25. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ЛЕПЕЗА АНТИСРПсКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА У ЗЕМЉИ: Споразум Мачека и Ћана предвиђао је стварење персоналне уније Италије и Хрватске

24. 07. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ПРОБУЂЕНА РОМАНТИЧНА ПАНСЛАВИСТИЧКА ОСЕЋАЊА: Београђани су 6. јула 1940. поздравили долазак совјетског посланика Виктора Плотњикова

23. 07. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације