ФЕЉТОН - У СВИМ ДОКУМЕНТИМА УПИСИВАО СЕ КАО СРБИН: Скендера Куленовића, због драме Дјелидбе, естетици је подучавао Ђуро Пуцар Стари

У ИСТОРИЈИ литературе знано је да време и контекст, као и бројни спољни чиниоци - књижевни и ванкњижевни - могу променити оцене, статус и значење појединих дела; те такозване друштвене датости неким остварењима додају на вредности, а другима одузимају.

Биографски подаци које је Куленовић попунио на обрасцу САНУ, Фото архив САНУ

Ни књижевни опус Скендера Куленовића није могао избећи такву судбину. Кад је реч о Стојанки, оцене су биле наглашено позитивне, и с временом су расле. Није ни могло бити повода за накнадна учитавања и налажење димензија које дело у основи не садржи. Са једним крупним изузетком...

Почетком октобра 1961. књижевни критичар Милош И. Бандић, иначе професор Филолошког факултета, написао је, и објавио у „Културном додатку“ Политике (8. октобра), изузетно негативан приказ Куленовићеве књиге Поеме, с посебним критичким освртом на Стојанку. У тексту под индикативним насловом „Надмоћ фолклорне инспирације“, Бандић покушава да оспори и жанровску припадност Куленовићевих дужих песама, напоменувши да се оне „само у крајњој терминолошкој необазривости могу називати поемама“. Бандић налази да је поетски напор Скендера Куленовића „кратког и ограниченог даха“ и да је присуство „фолкорне интонације, ритмике и фразеологије не много убедљиво по свом поетском дејству“. За чувену песму о Стојанки с Кнежопоља Бандић пише да представља „више нацрт за једну епску композицију, поему, него целовито, затворено уметничко дело“. Стојанка доноси, наставља критичар, „недоречену трагичност“ и сведочи о „регионализму Куленовићеве поезије“. За Писма Јове Станивука Бандић има још негативнију оцену: она су, пише критичар и професор, „неуспела лирска копија Николетине Бурсаћа“.

ОВЕ ОЦЕНЕ, инспирисане по свему судећи ванкњижевним разлозима и критеријумима, сам Бандић битно је кориговао на вест о Куленовићевој смрти. На сам дан сахране, 27. јануара 1978, професор је (уз Вука Крњевића) говорио на комеморацији организованој у Удружењу књижевника Србије, посебно осветливши Куленовићев „уметнички подвиг“: песник је, рекао је Бандић, „успешно прошао тежак пут уметничког трагања и рада“, и показао разумевање за „оно што је ново, модерно и поетски неопходно“. О поеми Стојанка мајка Кнежопољка Бандић говори као о „стецишту вишеструког значења и порука, језичкој екстази и структури, као о изузетном феномену и симболу једног историјског и књижевног тренутка и времена“. Читање дела, налази Бандић, увек открива „нове квалитете и вредности“, пошто није реч „само о сугестивном драмском ламенту над судбином земље, народа, мајке и њене трагедије, са готово митским замахом и одјекивањем, већ и о актуелној, надахнутој визији будућности“. Критичар поентира упоређујући стихове Стојанке са стећком, „јачим од канџи кише“.

 

 

 

Биографски подаци које је Куленовић попунио на обрасцу САНУ, Фото архив САНУ

Дан пре него ју је изговорио, Бандић је своју беседу о делу и лику мртвог песника понудио Политици, где је и објављена на дан сахране (27. јануара) под такође речитим насловом:

„Дубока и права песничка природа“.

Куленовић је, дакле, умро с осећањем горког стваралачког и политичког искуства. Бандићево кориговање ранијих негативних оцена о Стојанки и другим Куленовићевим књижевним делима, и њихово сагледавање из друге перспективе, остаје за проучавање историчара и теоретичара литературе.

У ПОЕЗИЈИ Скендера Куленовића, уз атмосферу и ликове из Народноослободилачке борбе и револуције („евокативни лиризам“), увек је било и вегетабилних, флоралних мотива. Куленовићева песничка ботаника сведочи о дубљој укорењености у језик, у плодно тле, у завичајне моти- ве. Стојанкина три мртва сина упоређују се са „тролисном детелином кнешпољском“, потом са три бора која је Козара извила под облак.

Поред јагорчевине (примуле), раног и нежног пролећног цвета који се први појављује с одласком зиме, вишезначну симболичку структуру биљне заједнице овог песника, у Стојанки и сонетима, испуњавају повлашћене цветне метафоре иначице, различка, раките, купине, орхидеје, зумбула, кедрова, бадема и других симбола лепоте, виталности, животне пуноће и везаности за земљу. (О раскоши биља у Куленовићевој поетици суптилне анализе начинили су И. Негришорац и Б. Сувајџић.) Мисли се да је њен језик надахнут на врелима, на говору народне, усмене књижевности, нарочито тужбалице у Стојанки, затим наше и светске књижевности. Истина, аутор је тај језик, као супстрат, надградио изванредним осећајем за танане модалитете и валере; у оним унутрашњим мембранама његовог стиха, ваља приметити понешто од тона бугарштице.

КУЛЕНОВИЋЕВА супруга Вера Црвенчанин (1920-2013), позоришни радник, књижевни стваралац и прва жена филмски режисер у ондашњој Југославији, која је о животу и раду свога супруга оставила и две књиге трајније вредности (Скендерова трајања, 1998, и роман Има тако људи 2012) пише: „Један интересантан детаљ је да сам трагајући за свим овим документима Скендеровог живота наишла и на његов партијски досије, који је био под забраном, али успела сам да дођем до њега. Он је после Козаре (офанзива на Козари, 1942. г.) писао - националност Србин, званично у свом документу. Његова лична карта је била - Србин. Он то није јавно говорио јер није себи тиме правио репутацију српског писца.” Чак ни кад су га новинари пропитивали на етногенетске теме. Селимовић, пак, није избегавао да диретно одговори, нарочито по објављивању Сјећања (1976), у којима до детаља излаже порекло своје породице: до почетка XVII века његови преци су се презивали Вујовић, а тада су, под притиском, прешли из православљау ислам и добили нова презимена (Селимовић и Овчина). У својој мемоарској књизи Аутобиографија – о друтма, која је први пут изашла 1990, Борислав Михајловић Михиз сведочи -  шта је Селимовић рекао на провокативно питање из публике у Загребу:

До 1941. године ја сам се осјећао Србином, а нисам се питао зашто.Од 1941. знам зашто сам то...

БИЛО како било, Скендер Куленовић припада корпусу српске књижевности, у којој је идејно-естетски стасао, али се његово књижевно дело, завидног уметничког домашаја, изучава - јер аутор рођењем припада и Босни и Херцеговини - и у литератури настајалој на њеном тлу.

Куленовићева припадност српском књижевном корпусу може се, осим из поетичке перспективе (тематско-садржински и стилско - лингвистички ниво), сагледати и из низа других углова. Као и Меша Селимовић, и Скендер Куленовић се залагао да се, у условима изукрштаних културолошких матрица, не подупиру покушаји неких босанских муслимана о одвајању од јужнословенских корена (претежно српских). И један и други писац одбили су, на почетку рата, кад је новостворена НДХ обухватила и Босну и Херцеговину, предлоге да као „хрватско цвијеће“ војују против „накота за сјекиру“. Селимовић је, чак, због свог опредељења провео четири месеца у усташком затвору. Обојица су пришли партизанском покрету и створили дела која су олакшала њихово књижевно и културолошко самоопредељење. У том динамичном процесу Куленовићу је Стојанка немерљиво помогла да своју културолошку позицију дефинише и утврди на основу суштинских, а не споредних карактеристика“.

ОПРЕДЕЉЕЊЕ СВОЈОМ ВОЉОМ

АРХИВ  САНУ чува документацију с потпуним биографским подацима Скендера Куленовића, па и образац који је писац, као дописни члан од 1965, а редовни од 1974, својеручно попунио; на првој страни, у рубрици „Националност“, Куленовић је написао - Србин. То је урадио својом вољом и изразитим личним опредељењем (слично Андрићу, Селимовићу, Васку Попи, Кустурици и још некима). У јавним пак иступањима, свестан сложености босанских прилика и ризика да лако може доћи до „конјунктурне функционализације“ ове теме, није се бавио питањима идентитета и „алтернитета“.

 СУТРА: ПЕСНИЧКИ ТРАГОВИ КОПАЊА У РУДНИКУ СРПСКОГ ЈЕЗИКА 

Препоручујемо

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - СИМБОЛ СТРАДАЊА МАЈКИ И ДЕЦЕ КОЗАРСКИХ СЕЛА: Скендеров роман Понорница је верна слика онога што је писац "платио својом кожом"

05. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 5

ФЕЉТОН - МАТЕРИНСКО НАЧЕЛО "ДУБЉЕ ОД ИСТОРИЈЕ": Скендерова Стојанка је "поема живота" наслоњена на висове српског народног стварања

04. 08. 2024. у 18:00

Фељтон

0 0

ФЕЉТОН - ХИТЛЕРОВА ПРОВАЛА МРЖЊЕ И ОДУШАК ЊЕГОВЕ СРБОФОБИЈЕ: Адолф Хитлер је југословенску краљевску владу доследно називао "српском владом

03. 08. 2024. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације