МАШТОВИТИ ПИСАЦ ОСВАЈА СРПСКУ КЊИЖЕВНУ СЦЕНУ: Августа 1925. Живадиновић је упућен у прву дипломатску мисију, у конзулат у Печују у Мађарској

ДОК је студирао на париском Правном факултету Живадиновић се запослио као чиновник у Просветном одељењу Министарства просвете Владе Србије у Паризу.

САПУТНИК Књигу ''Догађаји и људи'' Стојан је посветио ''жени Албертини, верној у свим недаћама'', Фото Википедија

На том послу радио је од 19. фебруара 1920. до првог априла 1923. године. Нема сумње да су му у томе помогли његови нови париски пријатељи међу којима је био и Миодраг Ибровац. Плата коју је добијао обављајући овај посао обезбеђивала му је основне трошкове студирања, а упоредо је спремао испите. Овај посао који је добро обављао, одмах после дипломирања био је препорука за нови посао у Београду у Министарству финансија.

У Паризу се Стојан упознао са Францускињом Албертином Кајом, његовом вршњакињом рођеном 20. марта 1889. године у граду Шавану у унутрашњости Француске. За Албертину Стојан каже да потиче из угледне грађанске породице. Њихово познанство прешло је у љубав и завршило се браком. Албертина је прешла на православну веру, а венчали су се у руској православној цркви у Паризу. Албертина је до краја живота била верни Стојанов сапутник. Живела је са њим по европским градовима у којима је службовао као дипломата.   

Договор између младог писца и издавача није постигнут. Рукопис је две године касније штампала Српска књижевна задруга. Претпостављамо да му је у томе помогао Милорад Ибровац који је те године изабран за професора Београдског универзитета.                                              

Могуће је то да су препоруке професора Миодрага Иброваца помогле да Живадиновићу  да се врати у отаџбину и  нађе добар посао. Са супругом Албертином у пролеће 1923. године доселио се у Београд где је добио посао писара Генералне дирекције Државног рачуноводства у Министраству финансија, а који месец касније као секретар четврте класе премештен је  у Министарство социјалне политике. Током лета те 1923. године Министарство иностраних дела Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца расписало је конкурс тражећи више младих школованих људи којима би понудили посао у дипломатији. На тај конкурс се јавио и Стојан Живадиновић. Крајем те године био је примљен у то министарство и постављен за приправника девете групе.

ГОДИНА 1923. била је тријумфална у животу Стојана Живадиновића. Муке и искушења кроз које је прошао, жртве  и енергија уложена у школовање и усавршавање донели су плодове.

У Београд се вратио са дипломом правника, стеченом на престижном париском Правном факултету. Довео је жену Францускињу из угледне грађанске породице. Стан су изнајмили у Скопљанској 3. Славу му није донела  нова служба коју је добио него две књиге које је те године објавио код престижних београдских издавача. У 26. редовном колу Српска књижевна задруга објавила му је роман првенац ''До последњег даха'', а угледни издавач Светислав Цвијановић у ''Малој библиотеци'' збирку приповедака ''Испод Озрена''. Прву књигу посветио је Милораду Ибровцу, а другу свом земљаку професору Јеремији Живановићу, уреднику ''Венца''. Живадиновић је одједном блеснуо на српској књижевној сцени, а о њему је кренула прича да је ''као Горки, Лондон, Џозеф Конрад и Панаит Истрати, преметао се кроз живот као радник, оперски певач и војник''. Није дуго чекао на трећу књигу, трећи угледни београдски издавач Геца Кон штампао му је 1925. године трећу књигу ''Догађаји и људи''. Ову збирку приповедака посветио је ''својој жени Албертини, верној другарици у свим недаћама.''

У то време била му је жива мајка, у  Службеничком листу у његовом персоналном картону у Министарству иностраних дела стајало је да се брине о издржавању мајке  Јелене. Чини се да су му се обојица браће Миодраг и Предраг преселили у Београд. У овом граду засновала је породицу и једна њихова сестра. Стојанова браћа нису имала такву срећу као што је он имао. Обојицу је рат омео у школовању, а када су се вратили из рата, није било новца да наставе школовање. Нисмо дошли до података који би нам потврдили чиме се у Београду бавио Миодраг Живадиновић. Најмлађи брат Предраг био је запослен на железници, где је опслуживао луксузне вагоне  у којима су се возили високи државни званичници.

Крајем августа 1925. године Живадиновић је у звању писара упућен у своју прву дипломатску мисију, у конзулат у Печују у Мађарској. Са њим је пошла и супруга Албертина. У то време између новостворених држава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца и Мађарске почела је договорена добровољна размена становништва. Срби из Мађарске пресељавали су се у југословенску државу, а Мађари из Војводине и Барање у Мађарску.

Млади дипломата Стојан Живадиновић се највише бавио тим оптантима. У његовом досијеу сачувана је листа на којој је  највишом оценом оцењен његово рад. У Печују се Живадиновић бавио књижевним радом. За кратко време, за два месеца, од почетка јула до краја августа 1925. године завршио је нови роман ''Госпођа загонетка'' који је ускоро објавила ''Народна књижница'' из Београда.

У ПЕЧУЈУ се Живадиновић није дуго задржао. Очигледно је да се рачунало на његову париску школу и знање француског језика па је већ крајем октобра  те исте 1925. године позван у Београд, где се припремао за нову дужност, где је унапређен у звање секретара, а већ идуће 1926. године краљевским указом од те исте године упућен је краљевско посланство у Бриселу, где се јавио на дужност 23. децембра.

У Бриселу је Живадиновић провео две и по године. Сваке године оцењиван је његов рад, и сваке године добио је добре оцене.  Бавио се и књижевним радом када се почео интересовати за историјске теме.  Написао књигу на француском језику Declic de Sarajevo, en collaboration avec J. Almira, која се  у октобру 1927. године појавила у издању париског издавача Editions Radot, Paris. Сачували су се подаци да је издавач 4. новембра те исте године организовао промоцију књиге у Паризу, о чему нам сведоче документа у Живадиновићевом дипломатском досијеу. Из конзулата у Бриселу тражена је и добијена дозвола од Министарства иностраних послова за Стојаново петодневно одсуство како би он могао да отпутује у Париз на представљање своје књиге, јер ''приликом излажења нове књиге, париски издавачи су завели обичај, да у одређени дан сазову представнике париске штампе, којом приликом сваки новинар добија за свој лист примерак потписан од писца.

Поред тога, што г. Живадиновић има да потпише око 350 – 400 примерака за париску штампу, он мора да иде у Париз, да би лично пренео у Брисел неколико примерака штампаних специјално за наше угледне личности, да уреди још неко питање са својим издавачем и да се позабави лансирањем књиге''. Овај захтев упутио је посланик из Брисела Ј. Вучковић.

Из Брисела је Живадиновић почетком јуна 1929. године премештен у југословенски конзулат у Бордоу, где је провео годину и по дана, где је и завршио роман о Карађорђу. Већ средином фебруара 1930.  године обратио се издавачу Светиславу Цвијановићу понудивши му свој рукопис и услове под којима би пристао да му Цвијановић штампа овај роман.

ОСЛАЊАЊЕ НА МАШТУ

КЊИГА објављена у Паризу представља само почетак Живадиновићевог интересовања за историјске теме. Он се почео бавити збивањима и личностима из Првог и Другог српског устанка, што ће бити крунисано трилогијом историјских романа, у којима су супротстављена два времена - херојско и антихеројско. Кроз личности Карађорђа, Хајдук Вељка  и Вујице Вулићевића Живадиновић је покушао да промишља о томе времену, супротставивши једне према другој две историјске личности Карађорђа и Милоша Обреновића. При томе је стао на страну Карађорђевог херојског времена, за шта постоје чак и породични разлози. Његов деда и отац, због учешћа у Тимочкој буни, трунули су у тамници режима Милана Обреновића.  У овом послу Живадиновић је био далеко од српских архива и библиотека где је могао наћи историјску грађу која му је могла  бити од користи при писању ових  романа. Ослањао се углавном на своју књижевну машту. Дело је, углавном, написано 1928. године.

 СУТРА:ТРИЛОГИЈА О КАРАЂОРЂУ И ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

НЕСУЂЕНИ МУЗИЧАР У РАТНОМ МЕТЕЖУ ПОСТАЈЕ КЊИЖЕВНИК: Као војник Тимочке дивизије, која је ратовала на Церу, преживо је албанску голготу

11. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДРЖАВА ПОСЛЕ ТИМОЧКЕ БУНЕ УНЕСРЕЋИЛА МНОГЕ ПОРОДИЦЕ: После пропасти Тимочке буне следила је одмазда - власт је пљачкала све живо

10. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 11

НИСКИ НАГОНИ ЗЛА У СРПСКИМ ЧАРШИЈАМА: Био је један од најтиражнијих српских писаца, а књиге су објављивале најугледније издавачке куће

09. 02. 2025. у 18:00

Фељтон

0 5

НИ СМРТ НИЈЕ ИЗМИРИЛА КАРАЂОРЂЕВИЋЕ: Заслугом председника Николића, мој отац, моја мајка и мој брат сахрањени су у крипти на Опленцу

08. 02. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације