ОБРАЧУН НОВОГ ДРУШТВА С ПРИВАТНОМ СВОЈИНОМ: Благоје Нешковић дошао у сукоб с Титом јер је сматрао да су откупни захтеви за Србију превисоки

НОВИ властодршци су презирали саму институцију избора, а политичке противнике су сматрали најгорим непријатељима и издајницима.

Благоје Нешковић један од ретких у комунистичком врху који је имао озбиљно образовање, Фото Архив породице Нешковић

Моша Пијаде је рекао да се „смрдљива лешина реакције“ мора макнути с пута, те да нема средине јер ко не гласа за Народни фронт, тај гласа за злочинце и кољаше. Ђилас је у то време рекао да су ту опозицију тукли у рату не гуменим него оним правим, челичним куглицама и да су разбили те слуге окупатора. Он се сећао да су комунисти били потпуно сигурни да ће на изборима добити већину. Према његовом каснијем писању, партијски руководиоци су процењивали ту већину на око 65, а „можда“ и 70 одсто јер су „друге партије дезорганизоване, а ми смо долазили као победници“. Оно чега су се плашили јесте могућност да ће се грађанске партије, ако уђу у Скупштину, „легализовати“, „институционализоваће се и онда ће с њима бити тешко“.

Други проблем огледао се у томе да ће, уколико се чују, добити „базу у масама, створиће се другачије јавно мњење, политичка јавност ће се навикнути на њих“. У ту сврху је и смишљен изборни закон који је требало да их онемогући, у једном ужем кругу, „без фронтоваца“ (грађанских представника који су пришли Народном фронту). Како сам Ђилас пише: „Смислили смо изборни закон тако да опозиција не може да учествује.“

Нови режим је изборе видео као плебисцит који ће као лавина однети опозицију и све „остатке“ старог друштва. Сматрали су да је народна демократија диктатура народа над том „шаком експлоататора“. Како је сам Тито рекао: „Ако господа реакционари сматрају диктатуром то што се код нас не дозвољава остатку једне незнатне шаке свјетовних или црквених реакционара да руше тековине велике ослободилачке борбе – онда нека им то буде диктатура. Али то је народна диктатура, диктатура 96 одсто над четири одсто, што другим ријечима значи: најистинскија народна демократија.“

Ново друштво је намеравало да се обрачуна у што је могуће већој мери с приватном својином. Пре свега са оном у рукама „буржоазије“. Упоредо с политичким одвијало се и развлашћивање на економском пољу. Оно се, према истраживању Наташе Милићевић, изводило у неколико фаза. Она је уочила три круга економског развлашћивања српског (и југословенског) грађанства. У првом кругу одузимана је имовина грађанским припадницима који се, према схватању власти, нису исправно понашали под окупацијом. А „сарадња са окупатором“ је врло флексибилно тумачена. Рад сваке фабрике или радње за време окупације могао је да се означи као „колаборација“.

ОДУЗИМАЊЕ имовине одвијало се путем конфискације, секвестра и одузимања ратне добити. Међу њима је нарочито значајна конфискација (око 80 одсто државног власништва је настало тим путем). У Србији је обрачун са снагама „старог друштва“ (читај грађанством) почео раније него другде, па је дошло до оштријег кажњавања српског у односу на грађанство осталих народа, пре свега када је реч о главним казнама (робија, стрељање и сл.).

Другом кругу мера економског развлашћивања припадају мере којима је власт утицала на сређивање привредних прилика у земљи; оне су се односиле на читаво становништво, али су једном својом страном биле класно мотивисане и усмерене против грађанских слојева. У њега су спадале разне мере одузимања ратне добити од, како бисмо данас рекли, „ратних профитера“. Тиме су одузете велике количине новца и покретне имовине. Ту су спадале замена новца, прогресивно опорезивање, питање пензија, контрола приватне привредне активности разним мерама, па и оним које су имале кривични карактер попут борбе против недозвољене шпекулације и привредне саботаже. У овај круг спадала је и аграрна реформа као мера која је решавала пре свега сељачко питање, али се јављала и као саставни део привредне и социјалне политике не само нове југословенске власти већ и грађанске власти међуратне Југославије.

Трећи круг мера економског развлашћивања грађанства представљале су национализације 1946. и 1948. године. Након ове потоње, скоро да ништа није остало у градском приватном сектору сем малих занатских радњи, лекарских ординација на неко време и, занимљиво, адвоката. Тако је завршен период економског развлашћивања српског и југословенског грађанства. Национализација приватних предузећа после Другог светског рата је општа карактеристика времена; примењивана је као вид интервенције државе на привредне токове и на западу и на истоку Европе, али са значајном разликом. У грађанским државама у којима је држава преузела у своје руке поједина привредна предузећа или привредне гране које су се налазиле у приватним рукама, урадила је то уз исплату накнаде, односно пуне вредности предузећа, само је преусмерила власнике у друге привредне гране без промене привредног система. На истоку Европе и у Југославији национализација је значила револуционарну меру којом се мењао систем привређивања и укидало приватно власништво.

НОВИ владари Југославије такође су били велики ентузијасти и када је у питању била изградња социјалистичке привреде. Они су развој земље замишљали као убрзану индустријализацију по совјетском моделу, при чему нису имали никаквих стварних искустава ни са индустријализацијом, а углавном ни са стварним совјетским развојем. Привреду су планирали људи без икаквог искуства.

Борис Кидрич, несвршени студент хемије, послат је у Москву да за кратко време проучи совјетско планирање пре него што изради Први петогодишњи план. Југославија је прва међу социјалистичким земљама увела овакво планирање совјетског типа. Наравно, тај план је био у великој мери нереалан, превиђајући, рецимо, да се ФНРЈ мора развијати 19 пута брже од Краљевине. Друга особина комунистичког руковођења привредом била је стална импровизација и самовоља политичког врха, а пре свега Тита. И овај Петогодишњи план донет је на Титову иницијативу, без икакве дискусије на Политбироу.

Ево још једног примера импровизације: врх партије договори цене везане за откуп пољопривредних производа. Онда седну у Мадеру и повисе те суме. Тада је Благоје Нешковић, један од ретких у комунистичком врху који је имао озбиљно научно образовање (што је важан податак јер други вероватно нису ни размишљали о реалности откупних цифара), дошао у сукоб с Титом јер је сматрао да су откупни захтеви за Србију превисоки. Бивши студент агрономије Петар Стамболић, увек послушни Титов сарадник, није имао примедаба на висину откупа.

Режим је морао да се у стручним пословима ослони на „буржоазију“. Истовремено са уништавањем грађанства као класе, текао је процес интеграције грађана у ново друштво, али само као појединаца. Та интеграција је омогућена пре свега стручњацима свих врста јер је владао њихов мањак у свакој области живота. У Србији је 1947. године, према истраживању Наташе Милићевић, било свега 15 рударских инжењера (од којих је 20 одсто било на принудном раду), а 1948. године 23. Србија је са Војводином имала 21 очног лекара, а на Косову и Метохији их уопште није било. Исте године у читавој Србији било је само 23 зубара (у Београду два, у ужој Србији пет, у Војводини 15, а на Косову и Метохији један). Чак су у национализованим предузећима стари власници задржавани као стручњаци.

ИНТЕГРАЦИЈЕ У КУЛТУРИ

У ПРВИМ поратним годинама посебно су били  упадљиви примери интеграције у култури (Иво Андрић, Вељко Петровић, Александар Белић). Парадоксално, режим је у тим годинама бирао боља кадровска решења него касније. Наиме, касније ће стићи надвоје-натроје школовани кадрови самог режима, најчешће мање спремни од „буржоаских“ који су често долазили с најбољих европских школа и/или су стекли велико професионално искуство. Ствараоце, стручњаке и људе од угледа често су замењивали сиве партијске бирократе.

 СУТРА: НОЋНИ ПРЕПАДИ УДБАША НА ПУНЕ ТОРОВЕ СВИЊА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ОЗНА ОПРАШТА СВЕ ЗЛОЧИНЕ ЧУВЕНОЈ "ХАНЏАР" ДИВИЗИЈИ: Тито је у августу 1944. чврсто обећао Черчилу да неће увести комунизам у Југославији

31. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 8

ЛИКВИДАЦИЈЕ СВЕШТЕНИКА ТРГОВАЦА И ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА: У Јабуци код Панчева стрељано је 72 краљевских пилота који нису сарађивали са окупатором

30. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРОГОН ПРОТИВНИКА РЕВОЛУЦИЈЕ И ПАРТИЈЕ: Као и друге тајне полиције, Озна је бацила љагу на углед режима који је, тобоже, требало да брани

29. 03. 2025. у 18:00

Фељтон

0 3

ПЛАЋЕНИЦИ И ДОУШНИЦИ У САТЕЛИСКИМ ДРЖАВАМА: Милиони мртвих у колективизацији и гулазима претежно су дело чиновника, а не идеолошких фанатика

28. 03. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације