СУКОБ СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА СА ВЛАСНИКОМ РЕВОЛУЦИЈЕ: Српски либерали нашли су се у сендвичу између старих догмата и интелектуалне опозиције

ТИТО на крају решава да се обрачуна с „масовним покретом“.

САРАДНИЦИ Марко Никезић и Бранко Пешић су били нови тип политичара, Фото Стеван Крагујевић

На то га већ дуго наговарају Никола Љубичић и СУБНОР. Састанак са хрватским руководством сазван је за 1. децембар 1971. у ловишту југословенских краљева Карађорђеву, а на годишњицу оснивања Југославије, што се у Хрватској тумачило као намерно изабрани термин и место. После Карађорђева, на којем су смењени хрватски највиши руководиоци, покренута су масовна хапшења и прогони. После тога завладаће „хрватска шутња“.

Има мишљења да је Титов обрачун с либералима у Србији, партијским руководством предвођеним Марком Никезићем и Латинком Перовић, плод потребе да се постигне равнотежа са догађајима у Хрватској да се не би помислило да фаворизује Београд на рачун Загреба. Постоје и други, дубљи узроци од некаквог тактизирања у свађама унутар Федерације, мада је и та равнотежа вероватно играла некакву улогу. Никезић и његови људи су представљали нови тип политичара који је кад-тад морао да се сукоби са самозваним „власницима револуције“, како је револуционарне ветеране и партијске бирократе називао Мирко Тепавац. Никезић је по свему био један од ретких правих европских државника међу југословенским комунистима. Ђилас је говорио да је он био усамљени побуњеник, а да је Никезић био вођа покрета, па је као такав могао да буде већа препрека Титу.

Тито је педесетих лако одустао од даље либерализације, чим је престала директна опасност од Совјета, а порасла опасност од угрожавања монопола на власт. Упркос улепшавању имиџа, он је бољшевик, а његов систем диктатура. Како је сам Никезић говорио у разговору са Славољубом Ђукићем: „Фијакер можеш да офарбаш, али од њега никада не може да постане аутомобил. Тако је и са октобарским моделом: нешто смо га дотерали, али шта се може из диктатуре КП учинити? Кад смо остали сами, без тутора, наставили смо да радимо оно што нас је тутор научио. Ми нисмо у блоку, али смо објективно парче тог блока. Као кад од ледника одломите један комад леда: он више није део ледника, али је лед.“

СРПСКИ либерали су имали ту невољу да су се нашли у сендвичу између старих догмата и нарастајуће интелектуалне опозиције. Опозиционари су их оптуживали за репресију. Било је неколико репресивних гестова за време њихове власти, од којих су најнеобичнији били паљење непожељних књига на Конгресу културне акције (за које можда и није био одговоран републички врх), као и процес „троцкистима“ Милану Николићу, Јелки Клајић и Павлушку Имшировићу. Њих је одмах по хапшењу секретар Универзитетског комитета Бранко Прибићевић оптужио да су везани за троцкистичку интернационалу и друге непријатеље у иностранству. Са друге стране, Тито и догмате су их стално нападали да нису довољно строги према Београдском универзитету, београдској штампи, Српској књижевној задрузи (којом је тада руководио Добрица Ћосић).

Чак и на 21. седници у Карађорђеву, у време обрачуна с хрватским руководством, Тито критикује српске либерале помињући Београдски универзитет: „Нисмо макли ниједног човјека... Ми ту досад нисмо учинили ништа. А морамо. Није истина да смо ми ту паралисани и да нас у томе спречава аутономија Универзитета... То важи за све средине код нас. То важи и за наше судство и тужилаштво. Они се често држе параграфа као пијани плота и онда обрћу тај параграф на све стране налазећи увијек оно што кривца ослобађа...“

И заиста, поједини репресивни инциденти ће после либерала прерасти у лавину хапшења и репресије. Рецимо, професори са Филозофског факултета биће отерани тек неколико година након пада либерала. У поређењу са догађајима после 1972. године, период владавине либерала доиста делује веома либерално. Најбољу синтезу о судбини либерала написао је Миливој Бешлин.

СТИГЛА је југословенска јесен. Југославија је ушла у доба „ћутње“. Појам „шутња“ се често користио за Хрватску тог времена, али може се применити и на целу земљу. Поново се почело са идеолошком индоктринацијом. Не само да се Лењиново име више помињало на 10. конгресу 1974. године него годинама пре тога већ је урађено много тога да се повећа марксистичка свест. Марксистички центри су оснивани од 1973. године, а марксизам је као обавезан предмет уведен у све средње школе 1977. године. Безазлена предвојничка обука претворена је у идеолошки преоптерећену општенародну одбрану и друштвену самозаштиту. Вратили су се скрајнути ратни ветерани, као Петар Стамболић и Лазар Колишевски и други. Они млађи су били новајлије у високој политици, као Стипе Шувар.

За нашу причу о служби посебно ће злокобну улогу одиграти Стане Доланц, политичар из другог реда чији је успон отпочео падом генерације либерала.

Репресија је почела да се осећа на разним нивоима. Рецимо, страни научници, који су се шездесетих слободно кретали по земљи, сада су морали да имају пратњу домаћих људи.

Али то је био још најмањи проблем. Само током првих шест месеци 1972. године осуђено је 3.606 лица за ‘политички криминал’ (60 одсто или 2.289 у Хрватској). Поређења ради, током, претходне три године (1969-1971) било је само 1.449 ‘политичких криминалаца’ у целој земљи.

Кривични законик је допуњен 1973. године, када је члану 118 додат нови, четврти став, са текстом „ко размножава пропагандни материјал или га чува у циљу даљег распарчавања“.

Значи, могло се страдати и због „чувања“ пропагандног материјала, што је властима дало широку слободу прогањања. Југославија је, према неким ауторима, са око 4.000 политичких затвореника средином седамдесетих година по становнику имала највећи број таквих затвореника после СССР-а и Албаније. Крајем педесетих, а посебно шездесетих година смањио се број политичких ухапшеника и судови су их ретко кажњавали. Ипак, остао је наговештај мешања политике у судство. Видели смо да је званичан став педесетих година био да судови ме могу бити независни од социјалистичке изградње. Током југословенске јесени седамдесетих, показало се да та уопштена фраза има врло конкретне форме притиска политике на судије и тужиоце. И то је обрадио Срђан Цветковић:

– ПОЗНАТИ адвокат Јован Баровић приметио је да тужилаштво прима као потпуно тачно, обрађено и поуздано све што добија од СДБ. Суд признаје све што су закључили тужиоци и СДБ, а виши суд потом само констатује и потврђује што је већ утврђено на претходним инстанцама. Евентуално се ублажава казна у другом степену, али ретко кад политички процеси падају на вишој инстанци. Према Баровићу, радило се о неприкосновености резултата државне безбедности, па се даља истрага своди на формалности иако је код људи у СДБ на судским предметима стручност на веома скромном нивоу. Судије, и кад нису комунисти, у политичким случајевима понашали су се углавном опортуно, процењујући како ће њихова одлука бити прихваћена од политичког фактора. Примећује да је то нарочито кулминирало од почетка седамдесетих, од када је приметнија бојажљивост судија према СДБ и СУП-у: „Они више подешавају своје држање него што добијају директиве понашајући се као неки сервис власти. Тако је регрутован и узнапредовао један број млађих судија којима је морално-политичка подобност главна одлика и вредност.“ Као потврду своје тезе, Баровић наводи да нема ниједне политичке оптужнице у земљи која од судова није прихваћена, док у другим обичним предметима пропада 30 одсто, па и 50 одсто оптужби.

ПРОГОН СУДИЈА

РЕТКЕ судије које се иоле успротиве партизацији судства изложене су прогону. Такав је случај судије Љубомира Радовића у Београду, који 1971. није прихватио наводе оптужнице за забрану Анала Правног факултета у којима су инкриминисани чланци К. Чавошког, М. Ђурића и С. Ђорђевића, сматрајући да се против неприхватљивих и непријатељских ставова треба борити другим методама, а не забранама. Позван је убрзо на партијску одговорност због „либералистичке политике и небудности“. Слично је поступио и приликом суђења часопису "Филозофија" 1972, а пре тога је 1969. одбио трајну забрану филма Рани радови, Ж. Жилника. Радовић је био комунистички првоборац с великим угледом, па га није било лако казнити, те му је само изречена критика, али није избачен из партије.

 СУТРА: РЕЖИМ РЕПРЕСИЈУ УБЛАЖАВА НИСКИМ ЦЕНАМА У КАФАНАМА 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ХРВАТИМА БЕОГРАД КРИВ И ЗА ЛОШ РОД КРОМПИРА: Загребачки студенти су тражили хрватску војску и столицу за Хрватску у Уједињеним нацијама

07. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ОПЕРАЦИЈА "ФЕНИКС", УПАД УСТАША У ЗАПАДНУ БОСНУ: У обрачуну са терористима на планини Радуша погинуло је тринаест припадника ЈНА и милиције

06. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПРИНЦИП УДБЕ ЈЕ БИО ДА ПРОГАЊА НЕВИНЕ: Застрашивање и злостављање били су важан део система који је спроводила Удба у време ИБ-а

05. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

КРИМИНАЛЦИ ЗЛОСТАВЉАЈУ ПОЛИТИЧКЕ ЗАТВОРЕНИКЕ: Иво Андрић описао атмосферу свачије кривице у "Проклетој авлији", објављеној 1954. године

04. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације