УДБА УПАДА У ПОГРЕШНЕ КУЋЕ СУМЊИВИХ ПИСАЦА: Ибеовце је Удба не само пратила него их и приморавала да уходе и пријављују своје сапатнике

У СКЛАДУ с потпуним недостатком осећаја за то ко су прави непријатељи земље, СДБ и даље прати многе људе, пре свега информбировце.

ЗБРKA Песник Петар Пајић је забуном постао жртва Удбе, Фото "Википедија"

Неки од њих су били угледни и познати људи, као Драгослав Михаиловић. Он је имао увид у свој досије и из њега је закључио да је праћен до 1990. године. Ево шта је рекао о тој последњој фази ухођења: „Праћење је, по мом мишљењу, трајало много дуже, а годину 1983. обележава време кад су због нечега то најзад морали да почну да уносе и у нека документа. А тамо говоре и о томе с ким се састајем, како се састајем, шта говорим, да ли сам био на вечери код неког странца…

Рецимо, има један податак који сам запамтио и о којем сам говорио на једној књижевној вечери у Ваљеву. У мом досијеу помиње се један ваљевски удбаш Бранко Гвозденић, који је данас пензионер и који ме је пратио кад сам био на Дивчибарама, где имам кућу. Он је, на пример, забележио да сам једног дана дошао на Дивчибаре. И каже: Драгослав Михаиловић је стигао на Дивчибаре у пратњи неког Владете – није се постарао ни да сазна да је то професор Владета Јанковић – и, чим је стигао, ступио је у контакт са Жиком Павловићем… Увек смо се смејали око тога.

Удба је знала да ја радим нешто око Голог отока. У време кад сам се спремао то да радим и када сам водио преговоре са разним људима, два моја пријатеља су била испитивана о томе да ли знају да неко пише о Голом отоку. Удба је увек око мене њушкала, али ја сам водио рачуна да кућу никад не оставим празну, имао сам и псе који су, додуше, кућни, али су макар могли да направе буку и да некога пробуде, а ако сам некуд путовао, строго сам водио рачуна да сâм носим торбе у којима је била моја документација. Сем тога, списе сам крио и изван стана. Од тренутка кад с неким обавим разговор и кад га прекуцам, одмах то носим на три-четири места код људи за које нисам очекивао да би могли бити сумњиви. То није смело остати у кући. А ето, тај ваљевски удбаш је у моју кућу улазио пет пута… Тајно је улазио. Онда се десила једна смешна ствар да је прва два пута ушао у кућу песника Петра Пајића, и тамо су шушњарили и превртали и нашли један мали рукопис у којем је писало: „Управни одбор ће имати седам чланова, који се неће обнављати. Смрћу појединог члана на његово место неће долазити други“, итд. Они су фотографисали 13 страница тог документа, и то сам ја нашао у мом досијеу. Али уопште нису могли да протумаче шта је то и лупали су главом око тога и нису успевали да помисле да то песник можда покушава да конципира, рецимо, правилник још непостојеће задужбине Десанке Максимовић. И опет су ушли у кућу Петра Пајића, шушњарили и тражили и најзад су установили да то није моја кућа. После је тај врли удбаш имао непријатност како да се оправда за улазак у погрешну кућу. И он је најзад нашао одговор у томе да сам Перину кућу држао као резерву за састанке са истомишљеницима и са женама. То нас је све на књижевној вечери баш насмејало.

НИСУ сви имали ту снагу духа у суочавању с вишедеценијским ухођењем тајне полиције.

Мартин Превишић је описао случај Анте Цинотија (Cinotti). Анте Циноти би у другачијим околностима био херој револуције. Био је школован човек, предратни комуниста и робијаш, логораш у логорима Липари, Дахау и Бухенвалд. После рата је прво оптужен да ја сарађивао са Гестапоом, у исто време када и многи словеначки комунисти у Дахауским процесима. Словеначки комунисти су 40 година касније проглашени невиним. Анте Циноти је запао на Голи оток, где је провео пет година и отпуштен је као „непоправљив“. После пуштања су га стално пратили.

Мартин Привишић је у својој изврсној књизи „Голи оток – историја“ посветио читаво поглавље „С отока на оток“ мукама ибеоваца након пуштања. Њих не само да су пратили и прогонили него су их и приморавали да уходе и пријављују своје сапатнике. Циноти је праћен у време тзв. другог совјетско-југословенског сукоба после 1956. који је досегао врхунац 1958. Те године је Анте усликан на улици са доктором Логаром. Исте године је и ухапшен. Пуштен је после две године са 60 одсто инвалидитета и тешком манијом гоњења, која није била без основа. Од 1962. године Удба се суочила са зидом ћутања јер Анте ни са ким није разговарао. Онда су ангажовали председника кућног савета. Све што је радио Циноти било је под будним оком службе. Када излази, ко му улази у стан, шта носи у руци, како је обучен. Седамдесетих година на њега пада сумња да је активан у „новој КПЈ“ на основу сведочења ухапшеног ибеовца Велимира Мораче из Суботице. И сам Морача је 1976. добио 12 година робије, као и остали чланови Нове марксистичко-лењинистичке партије Југославије, који су били из Војводине. Неки од њих су имали седамдесетак година.

У ТО ВРЕМЕ растакања Федерације сарадња више републичких служби била је врло сложена. Па ипак, већ помало посвађане службе државне безбедности разних република су на почетку распада земље удружиле своје снаге да прогоне групу болесних и остарелих ибеоваца. Анте Циноти је побегао у Италију од 1975. до 1978. године. Прислушкивали су његове телефонске разговоре са женом, посебно после Титове смрти. Ништа нису приметили. Земља је још брже пропадала следећих година, а тек у октобру 1987. предложено је да се обустави „оперативна обрада“ Цинотија. Предлог је пао због његове старости и „несређене породичне ситуације његових синова“. Дакле, и породица му је била упропашћена. Подсетимо се, 1987. године Југославија већ увелико ври. Благо ли је земљи у којој за време највеће економске, друштвене и политичке кризе тајна служба „обрађује“ сломљене старце.

Крај осамдесетих је довео до нагле демократизације. Одједном праћење више није било прихватљиво. Прва афера је избила 1988. године у Задру. Шеф полиције Јанко Ћурко је наредио свом инспектору Филипу Матасу да уходи Рудија Башића, Ивана Пашу, Ивицу Маштрука и Јосипа Видаковића. Матас је у фебруару те године све признао Видаковићу. То нису били ма који људи. Маштруко је био кандидат за потпредседника Сабора СР Хрватске, Видаковић директор задарског Филозофског факултета, кандидат за градоначелника Задра, Иван Паша је био „легендарни задарски директор“, како пише загребачки недељник Данас.

Руди Башић је био носилац Споменице 41 и члан Савјета СР Хрватске. Наводне мете праћења одмах су се жалиле републичким властима, сем Маштрука, који се дистанцирао.

То је увредило локално партијско руководство, које је оптужило Пашу, Видаковића и Башића што су прескочили градску партију. Председник Општинског комитета је истакао да постоји строга законска процедура о праћењу. Матас и још један инспектор Младен Катић су суспендовани јер је Матас све измислио да би уклонио Ћурка.

ШTAMПA је чак довела у питање ефикасност полиције: „Зачуђује такођер да је полицијском оперативцу за сузбијање јавне непријатељске делатности требало скоро мјесец дана да уз помоћ 10 до 15 људи, међу којима је био и Видаковић, провјери политички кредибилитет једног Рудија Башића или Ивана Паше“, пише „Слободна Далмација“. Слободоумнији „Данас“ отворено пише како је читава афера плод закулисних борби за власт „бодулске“ и „континенталне“ линије. Први пут се јавно говорило о механизму праћења. Сваки задарски наркоман и дилер знају да су се Катић и Матас бавили другим врстама криминала, пише „Данас“. Служба државне сигурности је једина овлашћена за праћење, а једини који је у овој афери био запослен у тој служби је Видаковић, који је из СДС прешао у Радио Задар, па на факултет. Иако је цела афера била измишљена, новинарка „Данаса“ Јасна Бабић отворено пише о претераној ревности комитета за ОНО и ДСЗ, чији су чланови углавном војни и милицијски пензионери. Подсећа на случајеве ових комитета у Београду и Сплиту који су позивали суграђане да пријављују своје суседе, да ослушкују њихове разговоре и мотре на посетиоце.

МИТОВИ О СЛУЖБИ

ЈЕДАН од митова о служби је прича о најбољим кадровима и њеној изврсности у односу на друге службе по Европи. Хрватски ветеран Жељко Кекић Паук, касније борац за Хрватску, каже како је „Удба засигурно била политичка полиција која је одржавала режим на животу у свим могућим сегментима. Удба је била једна од јачих служби у Европи, и не само да је радила посао у држави него је радила и вани, што је голем ризик у обавјештајном свијету“.

И Ђоковић Поп каже како је састав у београдској Удби био строго пробран. Међу руководиоцима је било факултетски образованих, добар део средњих и нижих службеника ванредно је студирао. Најмлађи кадар је биран из редова студената пореклом из радничких породица.

 СУТРА: ОВЛАШЋЕНЕ СИЛЕЏИЈЕ ИЗМИШЉАЈУ ШПИЈУНЕ 

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ВОЈНА И ЦИВИЛНА СЛУЖБА ПРОГАЊАЈУ ЈОВАНКУ БРОЗ: Југославија је имала до једанаест пута више администрације од других земаља те величине

10. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

РЕЖИМ РЕПРЕСИЈУ УБЛАЖАВА НИСКИМ ЦЕНАМА У КАФАНАМА: Наша тајна полиција је својим бесмисленим акцијама показала потпуни недостатак принципа

09. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СУКОБ СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА СА ВЛАСНИКОМ РЕВОЛУЦИЈЕ: Српски либерали нашли су се у сендвичу између старих догмата и интелектуалне опозиције

08. 04. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ХРВАТИМА БЕОГРАД КРИВ И ЗА ЛОШ РОД КРОМПИРА: Загребачки студенти су тражили хрватску војску и столицу за Хрватску у Уједињеним нацијама

07. 04. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације