ТАЈНА МЕТАЛНОГ САНДУКА ПУКОВНИКА МИХАИЛОВИЋА: Дража Михаиловић је на Равној Гори добро проучио своју средину и људе који су га окруживали

КАД сам дошао у овај војни логор на Равној гори и погледао сва она многобројна лица, нисам могао да се отмем утиску да сам упао у неки полицијски центар.

ПРОТЕСТ Жене из Чачка дигле су свој глас против братоубилачког рата, Фото Википедија

Све је врвело од официра, жандарма, полицијских агената и сличних професија. Остављали су утисак расходованих особа у прљавим, поцепаним и солидно омашћеним униформама и цивилним оделима. Чак ни њихови шефови нису остављали бољи утисак у том смислу. У томе је, чини се, предњачио начелник Дражиног штаба Драгослав Павловић.

Те бројне особе или су се излежавале под оним дивним буквама или су тукле префаранс до изнемоглости. У том „послу“ није их могао пореметити ни долазак гостију из противничких редова као што смо били ми. Од све личне ратне спреме приметио сам чутурице, ваљда за воду.

Иначе, у том разговору Дража је покренуо питање потернице за (његовим официром) Калафатовићем коју су издале партизанске власти на ваљевском подручју. Хвалио је тог човека, ковао га у звезде, истицао његову финоћу и доброту.

– Чим га видите – каже Дража – сами можете оценити да тај човек ни мрава не би згазио.

И док смо очекивали његов (Калафатовићев) долазак, Минић ми пришапне да се ради о опасном зликовцу који је већ почео да коље наше присталице на терену.

– Ето – каже Дража – то је тај наш добри човек, па вас молим да Врховни штаб нареди укидање потернице.

Калафатовић је био већ у поодмаклим годинама, а његов спољни изглед није ни близу оне слике коју нам је дочаравао Дража. Његово грубо лице с бразготинама, које су само с ножем могле бити урезане, говорило нам је све друго само не оно што нам је представљено.

Но, свеједно, једно више или мање обећање које сам дао било је испуњено привременом обуставом потернице.

У ствари, овде је реч о једном старом четнику и режимлији који је припадао најреакционарнијим круговима. Становао је у Хаџи Милентијевој улици (у Београду). А ми смо у тој улици имали два илегална стана искључиво за Покрајински комитет – стан инжењера Момчила Перишића и др Марка Анафа. Кад смо проверавали какви све људи станују у тој улици, наишли смо на Калафатовића и закључили да се њега највише треба клонити. Много сам размишљао о целом том друштву (на Равној гори), о ликовима људи који су се скупили у тој шуми збрда здола. У шта ће се све то изродити и колико ће и добрих људи временом све више и више падати у провалију док сасвим не потону у злочине. Веровао сам да међу тим бившим официрима старе југословенске војске има свакако добрих људи, с патриотским идеалима. Слушали смо нешто касније о појави међусобних физичких обрачунавања на Равној гори, што је, наравно, сасвим природно у средини која живи паразитским животом. Нема поверења пријатељства тамо где овлада алкохол и коцка.

Изгледа да је Дража, ипак, проучио своју средину, људе који су га окруживали. Наиме, сигурно је дошао до закључка да је међусобно поверење равно нули. Јер, кад не би било тако, зар би он своје златнике и осталу валуту држао у једном чекмеџету на леђима свог ордонанса. Тај човек, снажан и широк у раменима, цело време седи у соби под тим теретом, па чак и за време нашег ручка.

То је, у ствари, једно повеће метално сандуче с бравом и доста јаким упртачима. Стално (ордонанс) седи на једној ниској столици – троношцу. У почетку ми није било јасно како може да издржи такав терет на леђима. Али сам у току дана открио трик. Ево у чему се састоји та довитљивост: кад седне он (ордонанс), на малу ниску столицу, а иза леђа има још једну такву, па кад попусти, упртаче, онда чекмеџе „седа“ на своју столицу. Морам признати да сам имао и другу варијанту кад сам размишљао о чаробној садржини тог тајанственог сандучета с кожним упртачима. Помишљао сам, наиме, да његову садржину чине шифре и поверљиве депеше. Али кад сам о томе разговарао с попом Владом Зечевићем, он је без колебања потврдио да је баш новац у питању.

Ето, како је „цветало“ поверење међу новим становницима питоме Равне горе.

УПОРЕДО  с повећањем наше слободне територије, а нарочито после ослобођења Ужица, почетком јесени 1941, почињу да расту и апетити четничке команде. Са Равне горе се чује нешто промењен глас о сарадњи, али и захтев за помоћ у наоружању, новцу и другој опреми. Такве захтеве постављали су нам не само за себе него и за четнике у Босни.

Оваквим својим захтевима довели су наш Врховни штаб у прилично тешку дилему. Дати им оружје – окренуће га против нас, а не дати им га – узеће то као разлог за одступницу од сарадње. Маневар је, дакле, добро смишљен. С друге стране, четницима је много стало до ужичког новца и оружја. Узевши у обзир све те околности, код нас је ипак превагнуло мишљење да се удовољи њиховом требовању. И, ако се добро сећам, они су добили око 15 хиљада пушака произведених у Ужицу, у фабрици оружј, и пет милиона динара. Разуме се, на тај ризик смо се определили само у интересу успостављања сарадње.

Али, као што је познато, није требало да протекне много времена па да се остваре наша најгора предвиђања. Четници су кренули у напад на Ужице истовремено с Немцима и свом осталом багром. Борбе су отпочеле свом жестином. Партизанске снаге, иако принуђене да се боре на два фронта, потукле су четнике до ногу. У свом муњевитом наступу наше јединице би прегазиле и Равну гору да их није зауставио Врховни штаб на изричиту молбу лично Драже Михаиловића. Суочен са катастрофом својих јединица, он је предложио преговоре о закључивању примирја и обустави ватре на линији коју би утврдиле две делегације.

Преговори су заказани у Чачку  и обављени у нашој команди места. Ја сам се посебно радовао што сам се нашао у ослобођеном месту нашег славног револуционара др Драгише Мишовића. Хтели смо да разгледамо град, али смо у томе спречени наиласком равногорске делегације.

Разговори су отпочели одмах и текли су веома смирено. Правим речима смо окарактерисали њихову издају српског народа и изнели доказе о њиховом вероломству. У писменом документу је утврђена обустава ватре на линији где се ко затекао у моменту потписивања споразума. У документ су унете и неке незнатне корекције на неким секторима, што је значило да четници имају да се повуку нешто даље од позиције са које су кренули у напад. Прихватили су све наше услове без много опирања. Делегатима је приредио вечеру командант места. Равногорци су задовољни отишли на починак, а сутрадан су кренули према Равној гори. Они су заиста могли да оду задовољни с обзиром на ситуацију у којој су се нашле њихове јединице.

И ми смо одмах напустили Чачак. Споровозно, али сигурно, стигли смо у Ужице са нашим – како би Лале рекле – царским ајзибаном.

ВАПАЈУЋИ ГЛАС СА РАВНЕ ГОРЕ

НА ВАПАЈУЋИ глас са Равне горе ми смо још једнапут показали добру вољу. Тито је одредио Чачак као место за преговоре. Нашу делегацију чинили су Иво Лола Рибар, Петар Стамболић и ја. До Чачка смо путовали у једном „блиндираном“ вагону прикаченом за мању локомотиву. Та блиндажа је чист партизански изум. Вагон је, наиме, обложен лаким балванима, а уместо прореза остављене су пушкарнице. На средини вагона дахтала је и поскакивала од загрејаности једна плехана пећ. Иако наша локомотива није много патила од исправности и брзине, ми смо, ипак, стигли на време.

 СУТРА: БЕСМИСЛЕНА ЧИСТКА МЕЂУ ПАРТИЗАНИМА НА ЗЛАТИБОРУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

КАРДЕЉ У МОСКВИ РАДИ ТИТУ ИЗА ЛЕЂА: Људи недостижних амбиција обично теже да буду у центру пажње, да се цео свет око њих врти

29. 05. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације