ДУГО ЧЕКАНИ КОРАЦИ ПО СЛОБОДНОЈ ЗЕМЉИ: Ранковић је морао да одложи лет у Крајову, на Титов позив, због погоршаних метериолошких услова

И ТАКО, 7. јуна 1944. године, упловљавамо у Комижу на отоку Вису, после сасвим мирне, ничим ометене пловидбе са једне на другу страну Јадрана.

У ЗАВИЧАЈУ Ранковићев син Мића непосредно после рата, Фото Архивв породице Ранковић

На Вису смо опет на својој земљи, рекли бисмо – као код своје куће. Има доста војске - наше партизанске, и савезничке. Маркова група се сместила делом у кући, а делом око куће у Женеглави, у непосредној близини зграде у којој се налазио штаб Двадесетшест дивизије, чији је командант Божо Божовић а комесар Душан Кораћ. Почиње лето 1944. године и војни и политички контакти, и унутар земље и са спољним светом, све су интензивнији. И наши су послови све обимнији иако смо овде само привремено, док се опет не сместимо негде на континенту. Доскора би се то тумачило на уобичајен начин, тј. да чекамо на повратак у наше шуме и планине, међутим, сада се већ прижељкује и нешто сасвим друго: реч је о варошима, па и већим градовима у Србији, а помиње се, такође, нарочито међу оптимистима, и крајњи циљ – Београд.

Сви партизани из Србије који су ратовали у разним крајевима наше земље, сматрали су да је највећа награда и ретка срећа отићи и борити се у свом завичају, извојевати победу и дочекати слободу у свом родном крају. Жива Ђорђевић и неколико партизана авионом су отишли са отока Виса и ноћу се спустили падобраном на предвиђено место у Србији, где су их дочекали њихови саборци. А ноћне шетње заувек су заборављене и никада их више нико није поменуо!

Како одмиче лето, стижу све повољније вести са свих фронтова, а поготово са руског. И трећи фронт је у пуној акцији. Што се више Руси приближавају граници Југославије, све су неопходнији контакти са командантима руских армија о војним питањима, и са Стаљином, када је реч о свеобухватним проблемима – и војним и политичким. Тито се спрема и неопажено одлази за Крајову а затим у Москву, где ће са Стаљином разговарати о доласку руске армије у Југославију. Потом се враћа у Крајову, где је смештен штаб руског фронта.

МАРКО је на Титов позив, такође, требало да са својом групом крене за Крајову, где би се према плану састао са Титом и осталима. Тако са Виса полазимо нашим бродом за Бари, преко Јадрана, у намери да се одмах авионом пребацимо у Крајову. По искрцавању са брода, још исто вече руским авионом летимо опет преко Јадрана и даље, изнад фронта, према Румунији. Док летимо изнад фронта, видимо како према небу, односно према нашем авиону, лете неке светлеће противавионске гранате. Убрзо улећемо у олују. Авион почиње да пропада и да се заноси под снажним ударима ветра. Марко је таман мало дремнуо, кад га пилот позва на разговор поводом новонастале ситуације. Рече му да је пред нама страшно невреме и да ћемо се, пошто пробијемо периферне слојеве, тешко извући – зато предлаже да се вратимо у базу, у Бари. Марко се посаветова са друговима који су с њим путовали и решише да је паметније да се врате. Боље то, него да страдамо у олуји, такорећи пред само ослобођење земље. Тако се, после неколико сати лета, враћамо одакле смо и пошли – спуштамо се опет на аеродром у Барију.

Марко не одустаје од задатака и бира нове путеве. Организује нови лет из те базе, али сада директно за Србију. После краћег времена крећемо за Ваљево и слећемо на аеродром Дивци на ослобођеној српској територији.

На путу од аеродрома до града наилазимо на камионе и разна возила у којима су се чланови Националног комитета и добар део чланова разних институција те ноћи, такође са отока Виса, пребацивали за Ваљево и у тај део ослобођене Србије. Све је било у покрету, све је журило да осети радост првих тако дуго чеканих корака по слободној земљи. Колона је необична: опијена од одушевљења и заноса. Усхићено се поздрављамо, машемо и довикујемо једни друге. Загрлили бисмо од среће све – и људе,  и земљу, и небо и звезде.

Данас је све наше, и све је достижно.

СТИЖЕМО у Ваљево и у њему се смештамо; не идемо даље јер Београд још није ослобођен – коначно се распршише наша маштања о томе да је рат завршен... Наш је правац Београд, али он је још у непријатељским рукама. На прилазу граду – престоници – наше јединице и руска армија воде жестоке борбе са непријатељем. Тенкови, артиљерија, авијација, пешадија, каћуше, застрашујуће каћуше – све је то усмерено ка Београду, али су и наши погледи и нада у будућност такође окренути граду на ушћу Саве у Дунав.
Мићко: „Мој тата је у шуми“

Једне вечери долази Војислав – Воја Никетић, интендант Пратећег батаљона, а уз њега корача слатки мали дечак у правој партизанској униформи, и са титовком на глави. Синчић друга Марка, пронесе са радосна вест кроз наше насеље. А мали је Мићко – слика и прилика свог оца. Када се насмеје, појаве му се на лицу две рупице, баш као и Марку. Ту велику сличност сви примећују, и док их посматрамо, управо нам та ретко виђена сличност измами понеки осмех. Разнежили се сви, нарочито женски свет. Гледамо их тако, заједно, и чини нам се као да је поред оног правог, партизанског друга Марка, нека веома успела уметничка минијатура.

Марко га узима у наручје, грли га и дуго ћути, све га опет загледа, па му најзад говори како је, ето, коначно дошао до свог детета а Мићко до оца.

Мићку није било ни пуних пет година, али је упорно одбијао причу да је Марко његов отац.

Марко га пита за своју мајку, баба Даринку, своју сестру Кату, рођаке и пријатеље из села Дражевца, код Обреновца, иначе Лекиног родног места одакле је Мићко доведен, све настојећи да га убеди да је баш он његов тата. Што га је више Марко у то убеђивао, уз свестрану подршку другова који су се ту затекли, Мићко је све упорније понављао:

„Не, не, ниси ти, ниси ти мој тата“, машући главицом лево-десно да потврди своје речи. Потрајало је то убеђивање, час растужујући, час забављајући све присутне, док нам дете, коначно, није поверило, открило своју тајну рекавши зашто не верује да је Марко његов отац: „Ниси ти мој тата, знам ја да је мој тата у шуми!“ На ово се Марко срдачно и гласно насмеја, осетивши да је убеђивање и дискусија пред срећним завршетком, па још јаче пригрли дете, говорећи му: „Па и ми смо, Мићко мој, дошли из шуме!“ Ето, дете је имало сасвим јасну представу о томе шта је шума, а шта град. Ваљево му је било сумњиво, није му личило на шуму, али, крв није вода! И срце нађе срце, јер љубав кључа у њима – па се дете, недуго потом, приви уз свог оца.

СВИ који знају Марка, било из предратног или из ратног периода, кажу да је он душа Партије, да има велико срце. Добро је, размишљамо, али и о себи, јер има међу нама и оних који више неће имати иког свог да се уз њега привију кад се рат заврши. А та је нада ту, надомак је остварење наших снова. Јер, за који дан крећемо према Београду где се још увек воде борбе. Док посматрамо већ смиреног оца и мирно дете, једног уз другог, процењујемо како ће Марку то велико срце бити потребно да би детету надокнадио мајку, Анђу, која је још 1942. године погинула у херцеговачким планинама, борећи се против непријатеља и надајући се бољим и лепшим данима за свог јединца, да ће он имати мирнији живот од оног који су преживели она и Мићин отац – у илегали, по затворима и робијама.

МИЋИН ТАТА ЈЕ У ШУМИ

МАЈКА Александра Раснковића Даринка, дубоко је у детињу свест, сина Миће, усадила причу да му је отац у шуми. Ову је реченицу дете памтило од времена кад га је гајила, чувала, крила и стрепела над њим, све док није одведена у концентрациони логор на Бањици. Утиснула је баба Даринка у саму детињу душу још једну тајну заповест – која је, заиста, у време окупације, њеном унуку живот значила: „Нико не сме да зна да си Лекино дете!“ Кад је одведена у логор, исту су причу понављали у селу Дражевцу, њени најближи рођаци који су преузели бригу и старање о Мићку.

  СУТРА: РАНКОВИЋЕВИ СИНОВИ НИСУ КРИЛИ ЧИЈИ СУ   

Препоручујемо

Фељтон

0 6

ТИТО УПОРНО ОДБИЈА ДА ИЗАЂЕ ИЗ ПЕЋИНЕ: У току десанта Врховни штаб у пећини није имао никакву везу ни информацију шта се напољу дешава

07. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

ДЕСАНТ НА ДРВАР И ПРВИ СУСРЕТ СА ДРУГОМ МАРКОМ: Небо над Дрваром било је застрашујуће прекривено авионима, једрилицама и падобранцима

06. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ПОКРЕТНА БАНКА ВРХОВНОГ ШТАБА НЕСТАЈЕ ИСПОД БУКВЕ: Лола и Митар Бакић су штампарију и новац су закопали негде у реону Доброселице и Драглице

05. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

РАНКОВИЋ УСПЕВА ДА СПАСЕ ВРХОВНИ ШТАБ: Спајањем свилених падобранских ужади Врховни штаб се спустио у подножје пећине где је био излаз

08. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације