РАНКОВИЋ НАРЕЂУЈЕ - ПОЛОЖИ МАТУРУ, ПА ВЕНЧАЊЕ: Крцун после битке код Пријепоља, због губитка много бораца, стрепео да ће га стрељат

АПРИЛ пролази веома брзо, дани напросто лете један за другим.

ЉУБАВ Славка и Лека су дуго прикривали осећања, Фото Архивв породице Ранковић

Негде око двадесетог априла почела сам да бројим дане, па и сваки сусрет са Марком, до мог одласка. Рачунам колико ћу га још пута видети иза оног стола, са неким папирима у руци, кад уђем и станем на пола пута између врата и његовог стола, чекајући упутсво за рад, такорећи у ставу мирно, као за време рата. Остало ми је још неколико дана, а кад одем из ове куће, нећу више бити у прилици да га било где сретнем. Тако где се он креће, са састанка на састанак, мене нема, а у његовом животу нема других стаза које би значиле неки прави живот. Чинило ми се да ћу одласком изгубити бар део сигурности, јер сам и поред чисто другарских односа, ипак осећала да од самог мог доласка из Словеније, 1944. године, Марко, води посебну бригу о мени. Колико сам само паметних, добрих и људских савета примила од њега за три године наших кратких, радних сусрета. Жао ми је што ће већ колико сутра све то бити далеко од мене.

Сећам се како сам, због посла наравно, путовала са групом која је пратила Тита и Марка при њиховом првом одласку у ослобођени Загреб и Љубљану. У колони, која се делом кретала преко Мађарске према Загребу и даље, била сам у колима са Слободаном Пенезићем – Крцуном. Током дугачког пута причао нам је о многим догађајима из рата, између осталог и о оној страшној бици у којој је шумадијска бригада у Пријепољу изгубила многе борце. Крцун је био комесар, а Љубодраг Ђурић командант Друге пролетерске дивизије. Тада је Врховни штаб сменио и казнио руководећи кадар. После толике погибије бораца, Крцун је стрепео да ће бити стрељан. Сећао се како је тешко проживљавао време у којем је чекао одлуку. Међутим, ускоро је Врховни штаб дошао до сазнања да кривицу за то сносе пре свега јединице са командантом Пеком Дапчевићем на челу, јер нису извршиле задатак који им је био поверен. Наиме, требало је да њихове јединице обезбеде Крцунову бригаду, која је била изнурена и преморена у дуготрајним борбама, али Дапчевић није веровао да ће се непријатељ пробити баш на то подручје. Дапчевић је тада био командант, а Бакић комесар корпуса.

Сећам се да су Крцуна стално болеле ноге.

У ГЛАВИ пребирам сећања на тај пут, али и на све догађаје од десанта на Дрвар: на Седму офанзиву, одлазак преко Барија за Вис, па затим са Виса за Крајову, када нас је на пола пута пресекла олуја па смо  се вратили за Бари, где је Марко одмах организовао нови лет директно са Србију, за Ваљево. Затим на долазак у Београд, итд. Све сам то прешла са партизанима, али у непосредној Марковој близини. А сада? Шта ћу са срцем својим? Оно већ одавно припада њему! Кроз који дан одлазим из тог заиста драгог друштва, због чега веома жалим, али не одустајем од одлуке. У ствари, нико ме и не задржава. Сада сви знају да стварно одлазим и коначно верују у то.

Радим свој посао нормално, а 27. априла опет сам, по дужности, у Марковом кабинету. Као и обично, нека сам два корака удаљена од улазних врата и слушам упутства још за та два-три последња радна дана у тој кући. Потом, после неколико реченица о мојим даљим плановима, Марко, кроз смех, поче да ми говори оно што сам дуго прижељкивала да чујем.

Померих се до врата и обема рукама иза леђа ухватих кваку, да неко уласком не поремети тај свечани најзначајнији тренутак у мом животу. Чујем како ми Марко говори: „Знаш, Славка, између тебе и мене све је чисто и јасно. Јасно је и мени и теби да се одавно волимо иако никада о томе нисмо говорили. Не морамо много да објашњавамо, све знамо.

Положи матуру и чим то завршиш, венчаћемо се! Дођи после подне код моје мајке – и ја ћу бити код куће, да коначно о свему поразговарамо.“ Ја и даље на растојању и још увек држећи кваку, одговарам како сам и сама о томе много размишљала, али нисам веровала да ће се икада десити. Приђем столу да узмем документ који треба да обрадим, а Марко ми предаде и писмо које је мени наменио... Тако се завршише тренуци исповести. О моје ли радости и среће! Вратих се у своју канцеларију обасјана свим звездама које су икада сијале на небесима.

ПОСЛЕ подне – кренем до Марка и његове мајке, како смо се и договорили. Само што сам изашла из куће, булеваром наиђе један наш ратни командант у отвореним колима. Заустави кола, пита ме куда идем и нуди ми да ме одбаци где треба. Међутим, ја нећу да му кажем куда идем, објашњавам му да не идем далеко и да бих хтела да се прошетам. Био је леп пролећни дан, 27. април 1947. године. Мени би тај дан био најлепши, чак и да је лила киша и да су севали громови. Не успевам да се одупрем позиву и седам у кола. Стижемо у Ужичку улицу, у којој је тада Марко становао са мајком и Мићком. Реших да из кола изађем нешто пре куће у коју идем. Одлазим у њу први пут и не желим да тај озбиљан човек помисли да је у питању неки наш тајни састанак. Ни због мене, а ни због Марка. Међутим, генерал је лукав: зауставио је кола и чека да види где ћу ући. И тако, нисам успела да сакријем куда идем а, у ствари, није ни било разлога за то.

Када  сам тог поподнева дошла у Марков дом, сви смо се окупили у његовом радном кабинету да поразговарамо. Стално нас је прекидао дежурни официр који је доносио пошту и разне поруке. Договорили смо се да се венчамо чим положим матуру. Тачан датум још нисмо знали. Још сам два или три пута свратила код мајке, Мићка и Марка. Половином јуна 1947. завршила сам са испитима, а 17. јуна 1947. године Марко и ја смо се венчали у општини Савки венац. Мени је кум био Борис Зихерл, а Марку Крсто Попивода. Чудим се како сам у међувремену уопште могла да учим од толике љубави и дуго очекиване среће!

УВЕЧЕ је припремљена скромна вечера. Осим нас двоје и кумова, на вечери је био и мањи број другова и другарица, па и Тито.

На свадбу ми је дошао и брат Френк из Љубљане. Донео ми је леп костим који сам носила на венчању.

Славље је после вечере потрајало мало дуже, па је друштво огладнело а више ничег није било за јело. Тито је тражио да се у његовој резиденцији спреме сендвичи, и они се ускоро нађоше на „свадбеном столу“! Што се тиче славља, све је било у складу са скромним животом који је Марко водио. Био је и остао скроман. Сагоревао је на послу, радио и за себе и за друге, није марио за раскош и провод већ за поштен рад, искрено другарство и скроман живот.

После извесног времена, Крсто Попивода, наш, тј. Марков кум, једном приликом исприча, како му је било смешно када сам дошла код њега да га приволим да подржи мој захтев за одлазак са тадашњег радног места. Он је био задужен за кадровска питања службеника у апарату ЦК КПЈ. Испричао ми је како су он и Марко, једном, још пре но што је било речи о мом одласку, решавали неке персоналне проблеме и како му је Марко, у добром расположењу, рекао: „Крсто, мичи Славку одавде, јер ће доћи до нечега између мене и ње, а то не може и не сме бити док она ради у установи у којој сам ја шеф“!

После те Крстине приче, дигла сам галаму и пола у шали пола озбиљно, рекла Марку: „Ето, да си ме тад избацио са посла, могло се све срећно решити, а не да чекаш и гледаш како нам узалуд пролазе године и младост...“.

У ПОСЕТИ ЉУБЉАНИ

БИЛА сам срећна што сам додељена екипи која је пратила Тита и Марка при њиховом првом одласку у ослобођени Загреб и Љубљану, јер ми је на тај начин пружена могућност да видим ослобођену Љубљану и то још у време славља и уз почасти. Сматрала сам да је нормално да баш ја идем у Словенију, мада је посао могао да обави било ко из наше групе. Тај сам пут доживела као први и једини поклон после особођења, ако се то тако може објаснити.Тада сам срела велики број старих пријатеља са којима сам провела већи део рата у словеначким партизанима. Пут је био тежак, неасфалтиран, понегде су га изровале немачка војска која се повлачила, а и наша која је готово до пред сам наш пролазак, надирала гонећи непријатеља из земље. 

 СУТРА: РАНКОВИЋ ПОСТАЈЕ ТИТОВ ВЕНЧАНИ КУМ  

Препоручујемо

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋЕВИ СИНОВИ НИСУ КРИЛИ ЧИЈИ СУ: О Ранковићевом сину за време рата нарочито је бринула једна избегличка породица из Славоније

10. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ДУГО ЧЕКАНИ КОРАЦИ ПО СЛОБОДНОЈ ЗЕМЉИ: Ранковић је морао да одложи лет у Крајову, на Титов позив, због погоршаних метериолошких услова

09. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 1

РАНКОВИЋ УСПЕВА ДА СПАСЕ ВРХОВНИ ШТАБ: Спајањем свилених падобранских ужади Врховни штаб се спустио у подножје пећине где је био излаз

08. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАСПИРИВАЊЕ ЉУБАВНЕ НАДЕ У РАНКОВИЋЕВОМ КАБИНЕТУ: Ђиласа сам једва убедила да нисам била удата и да он није био познати словеначки партизан

11. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације