ЈОСИП БРОЗ ОДАПИЊЕ СТРЕЛЕ ЗБОГ ПОВРАТКА ЦРЊАНСКОГ: Изненађење је било што се у незадовољству због повратка Црњанског укључио Коча Поповић

ГОДИНЕ 1965. део годишњег одмора провели смо у Дубровнику, дружећи се са пријатељима који су се такође одмарали у самом граду или његовој околини – Ђуром Пуцаром, у то време нашим великим пријатељем, и његовом породицом, Родољубом Чолаковићем, Угљешом Даниловићем и другима.

СУСРЕТ Срђа Прица, Милош Црњански, Славка и Александар Ранковић, Вукица Прица, Слободан Ранковић, Фото Задужбина Милош Црњански

Одатле крећемо према северу, а пут је био веома напоран. Касно у ноћ, са Мићом и Слободаном стижемо до једног одмаралишта.

Чини ми се војног, јер смо у њему затекли неколико генерала са породицама. Сећам се генерала Вељка Ковачевића, у то време веома љубазног, који је часком прерасподелио своју породицу и неколико других гостију, по собама, и тако обезбедио преноћиште за нашу породицу.

Сутрадан стигосмо на Ријеку. Свратимо до Срђана Прице, који је ту летовао са породицом, и код њих неочекивано затекосмо књижевника Милоша Црњанског, који тек што је стигао у нашу земљу.

У ствари, Црњански је из Лондона кренуо заједно са Прицом, али се задржао у Немачкој да поправи зубе. Када је на путу за Југославију стигао до Трста, Црњански је отишао у југословенски конзулат, а Јан Хуба, тадашњи југословенски конзул у Трсту, позвао је Прицу, обавестио га о доласку Црњанског и пренео му његову поруку да Прица дође по њега, а ако не дође, он ће се вратити у Лондон. Прица се, према ранијем договору, одазвао позиву Црњанског и заједно са супругом из Ријеке отишао по њега у Трст.

Прелазак југословенске границе и сусрет са југословенским граничарима и милицијом, од којих је Црњански поприлично зазирао (вероватно под утицајем неких екстремиста у емигрантским круговима), био је малтене комичан: када је Прица показао свој пасош, нико га није ни погледао јер су га лично познавали, а од Црњанског, који је усред лета био обучен у громби капут, нико није ни тражио пасош.

Црњански се спријатељио са Прицом, који је у то време био југословенски амбасадор у Енглеској. Као југословенски емигрант, Црњански је живео у Лондону у прилично тешким условима. Али, имао је поверења у Прицу, који је умногоме допринео томе да се Црњански врати у своју земљу.    

НЕОЧЕКИВАНИ сусрет са Црњанским све је изненадио, нарочито самог писца, који се још није сасвим опоравио од узбуђења што је после дугогодишњег боравка у емиграцији поново у Југославији. Страховао је и од сусрета са градом из свог „Ламента“, од тренутка кад му на Калемегдану срце почне да бије свом снагом, а сузе из душе замагле поглед на две реке његовог вољеног града.

Застрашен емигрантском пропагандом, не би смео да пређе границу да на његово „запомагање“ из Трста Вукица и Срђа нису отишли да га охрабре и доведу у земљу за којом је годинама чезнуо и од које је стрепио.

Видевши да имају необичног госта, намеравали смо да одмах продужимо, како не бисмо стварали гужву, али домаћини нас задржаше на ручку. Црњански се тек у разговору с Леком опустио, ослободио и орасположио, па смо у веома пријатељској атмосфери заједно провели дан. Направили смо чак и кратак излет на Учку. Увече смо на тераси хотела „Кварнер“ уз пријатну музику слушали тада најпопуларнијег нашег певача Иву Робића, који се после неколико песама придружио нашем друштву и поразговарао са Црњанским који је био веома расположен и задовољан. Након година живота ван земље, пријало му је да чује музику, песме и да осети атмосферу свог поднебља – чак је зажалио што је своју супругу Виду, не знајући шта ће затећи у свом завичају, оставио у Лондону као неко „гарантно писмо“, како би имао где да се врати уколико му се овде, у земљи, не остваре надања и нестрпљива ишчекивања.

Било је време годишњих одмора, када можете да се срећете са пријатељима и да проведете покоји дан без обавеза. Управо смо за то и дошли у Кострену код Прице, и после смо уживали, највише у томе што је цела породица била на окупу, чега смо, заиста, били жељни. Наиме, Марко је увек био заузет пословима или опкољен својим друговима и пријатељима, па смо се ми тешко пробијали до њега.

НИКОМЕ из нашег круга није ни на крај памети било да постоји било који разлог због ког не би требало да се сретне са Црњанским. И зашто да не? Он јесте био емигрант, али му се то што је дошао може приписати само у добро. Његово понашање и однос према Југославији давали су му пуно право да у своју земљу дође када год пожели. Црњански је, као књижевник, непобитно личност од изузетне националне вредности и народу из којег је потекао може да буде само на част.

Па ипак, недуго потом, на Ранковића су због тог сусрета одате прве стреле, чак и од самог Броза. За мене је било велико изненађење што се у то незадовољство, које је код неких изазвао долазак Црњанског у Београд, прилично активно укључио и Коча Поповић.

Порука Александра Ранковића охрабрила је Црњанског, још док је био у Лондону, да у своју земљу може да се врати кад год зажели и без икакве бојазни да ће на то бити приговора као што су га уверавали неки емигрантски кругови.

Недуго по доласку у Београд, Црњански се пред београдском публиком појавио на књижевној вечери у великој сали Коларчевог универзитета. И ја сам желела да присуствујем том његовом првом сусрету са Београђанима, па сам седницу Савета економског института Србије напустила пре завршетка, како бих дошла до улазнице. Журим према Коларцу и успут наиђем на директора Народног позоришта који такође иде тамо.

Жури и он! Пожалих му се како се бојим да више неће бити улазница, а он ме позва да идемо заједно, јер он има две. Е, баш дивно. Уђемо и седнемо, наравно, на добра места.

Ишчекујемо да се на бини појави Црњански, после две и по деценије, овде,у Београду, граду његовог „Ламента“.

ВРЛО кратко потом, неко се пробио до мене и тихо ми на ухо шапуће да не би требало да будем овде и саветује ми да одем. Наравно, неки су добронамерни људи били врло добро упућени у ту чудну кампању коју су против Црњанског почели да воде пре свега политичари, сам политички врх, укључујући и Тита. Наиме, до Тита је стигло анонимно писмо, чији је садржај Црњанског представљао у веома негативном светлу. Писмо је кружило од једног политичара до другог, а нико није знао ко га је написао и послао Титу.

Топло поздрављен када се појавио за говорницом, Црњански је почео своје обраћање публици реченицом:

„Да наставимо тамо где смо стали тада и тада“...

Након књижевне вечери којој сам, наравно, присуствовала до краја, успела сам и да пронађем госпођу Виду и да се поздравим са њом.

Свакако треба рећи да су живи контакти са Тасом Младеновићем, са којим се Црњански упознао и спријатељио приликом Тасиних боравака у Лондону, такође веома утицали да је Црњански одлучио да се врати из емиграције. Младеновић је и песник и књижевник, човек широке културе, чија је топлина у односима, вероватно ублажила емигрантску усамљеност Црњанског. Осим тога, заслугом Тасе Младеновића, у Београду је већ било штампано неколико познатих дела Милоша Црњанског.

ДОБАР ВОЈНИК

У ЈЕСЕН 1965. године Мића одлази у хрватски Карловац, на одслужење војног рока, у школу резервних официра. Завршио је факултет и наша је породица била богатија за једног инжењера архитектуре. Међутим, његово се учење наставља у сасвим другој области – реч је о војном инжењерингу. Сада је већ војник и прилагођава се дисциплини која влада у школи у којој ће, заједно са својом генерацијом, провести годину дана. Замишљамо га у униформи. Како ли изгледа? Све друго знамо. Спремни смо да се кладимо да ће бити добар војник.

 СУТРА: ПРИЧА О ПРИСЛУШКИВАЊУ КОГА УОПШТЕ НИЈЕ БИЛО  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

РАНКОВИЋ ПОСТАЈЕ ТИТОВ ВЕНЧАНИ КУМ: На венчању у дворцу код Илока Јованки је кум био Иван Гошњак, а Титу Александар Ранковић Лека

13. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋ НАРЕЂУЈЕ - ПОЛОЖИ МАТУРУ, ПА ВЕНЧАЊЕ: Крцун после битке код Пријепоља, због губитка много бораца, стрепео да ће га стрељат

12. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАСПИРИВАЊЕ ЉУБАВНЕ НАДЕ У РАНКОВИЋЕВОМ КАБИНЕТУ: Ђиласа сам једва убедила да нисам била удата и да он није био познати словеначки партизан

11. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

РАНКОВИЋЕВИ СИНОВИ НИСУ КРИЛИ ЧИЈИ СУ: О Ранковићевом сину за време рата нарочито је бринула једна избегличка породица из Славоније

10. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације