ТРИДЕСЕТОГОДИШЊИ ЕМБАРГО НА ИСТИНУ О ПРИСЛУШКИВАЊУ: Генералу Радету Хамовићу приписан је грех што му се син дружи са Слободаном Ранковићем

МЕЂУ људима који су се коректно понашали били су и стари Мићини другови и пријатељи још из школских клупа и са факултета, који га никада нису напустили.

ПОРОДИЦА Мића, Славка, Лека и Слободан Ранковић, Фото Архивв породице Ранковић

У оно су време још били млади, али су их одликовали зрели погледи на живот и проблеме, па је било право задовољство са њима проводити вечери. Радо се сећам Бранка Станчића – Брке и Предише Ђурђевића – Гиге. Они су Мићини кумови. Затим Чеде Јовановића и осталих Мићиних другова са посла.

Исто можемо да кажемо и за Слободаново друштво. То су дугогодишња пријатељства, она из детињства, из основне школе, па и касније. Један од Слобиних нераздвојних другова још од малих ногу, кроз цео школски период и до данашњег дана, јесте Вук Хамовић. Вук је син генерала Радета Хамовића, који је у време Брионског пленума био начелник Генералштаба ЈНА.

Године 1968. је отишао у пензију. У кампањи која је тада вођена против њега, а на састанку у Генералштабу, током „стручне и принципијелне“ дискусије неки су му генерали, уз остале аргументе против њега, приписали у грех и то што се његов син и даље (тј. и после IV пленума) дружи са сином Александра Ранковића. На то се генерал Хамовић насмејао и рекао да је поносан што пријатељство његовог сина и Слободана нису пореметили политички притисци и да би чак био врло незадовољан да то пријатељство није настављено.

Од Слобиних вршњака из школе требало би поменути и Гавру (Владимир Вилотијевић), затим  Војкану Ћирић, Десу Шкорић и Драга Вратушу, који је трагично погинуо у саобраћајној несрећи у Љубљани, 1997. године. Такође и Наташу Парежанин, Инес Темали, Бранку Нинковић. И током студија и касније, пријатељи су остали и Светлана Ивановић – Цеца, Рубен Хан, Иво Раслапчевић и многи други.

Њихово дубоко и искрено пријатељство кроз све ове „олујне“ године није поремећено, оно траје до данашњих дана и наставиће се - надам се – и у неким мирнијим временима...

Често нас је посећивао и указивао пажњу Рајко Андрић, Лекин пратилац официр и гардиста и Сима Кецман, који је дуго година био Лекин возач. Рајко, као и велики број пријатеља из Лекиног окружења, осетио је неправду Брионског пленума.

Посебно ми је драго, што ме је у то време неколико пута посетила Маруша Кресе, позната партизанка. Са њом и њеним мужем, чувеним партизанским јунаком, Чобаном, народним херојем, Францом Кресе, добро се знам из партизанских дана у Словенији.

Међутим, нека моја пријатељства и контакти са колегама са Економског факултета били су насилно прекинути. Одлуком Наставног већа Економског факултета, изгласавањем „морално-политичке неподобности“, одузето ми је право да као наставник останем на факултету. Ово је издејствовано снажним притиском на све чланове Наставног већа, а поготово на чланове Партије.

Додуше, нису сви чланови Наставног већа ову одлуку прихватили без поговора, поготово не они, којих није било мало, који су држали до свог достојанства, мада у то време није било лако приговарати таквој одлуци.

С ДРУГЕ стране, било је и оних који су искористили прилику да се покажу као „чврсти“ у ставовима како би се пробили у први ред „непоколебљивих“ бораца. Таквом се, на пример, показала Радмила Стојановић, али и још неки! А, није им ни било тешко јер су имали подршку свих партијских форума, почев од основне организације на факултету, па преко Универзитетског, Градског комитета и ЦК Србије, куда је Милован Павловић, секретар партијске организације на Факултету, одлазио да пита сме ли да ми да на увид записник са састанка на којем је расправљано о мом случају! Увек кад је требало извршити притисак на жртву, била је спремна и Софија Мишић  из Градског комитета Београда и још многи други...

Ни данас, после толиких година, не могу да опишем колико је све то било болно за мене.

Упорно сам се борила да докажем како немам друге кривице сем што нисам разорила породицу Александра Ранковића.

Сећам се и тога колико смо у оним суморним временима, нас троје – Мића, Слоба и ја – настојали да ублажимо ударце који су тешко погађали Леку. Договарали бисмо се и планирали одбрану кад год бисмо унапред наслутили неке догађаје. Не зна се ко је од нас био пожртвованији и спремнији да учини све да сачува Леку!

На пример, када су Леки обуставили све принадлежности, што је трајало више месеци, баш у време када смо отплаћивали и неке кредите, договарали смо се шта да учинимо. Мића и Слободан су планирали да се прихвате физичких послова, имали су већ и неке конкретне комбинације у које би са задовољством ушли, јер су знали зашто и за кога то чине. Мића је, иначе, још раније почео да прикупља званичну документацију о Лекином предратном радном стажу, на основу које је Лека решио да затражи редовну пензију (не тражећи да се у стаж урачунају партијски илегални рад и ратни период, односно време проведено у народноослободилачкој борби).

Пронађена је и Лекина радна књижица, последњи пут оверена 22. новембра 1939. године.

Према томе, нико никога у овој земљи не мора да моли! Ранковић има право на пензију и тражи је искључиво на основу свог предратног радног стажа. Ми смо, без обзира на то колико би дуго могло да се евентуално одлаже доношење решења о додели пензије, одлучили да милостињу не тражимо нити је примамо од било кога. У то су време, наиме, неки борци који су знали за све уцене и притиске, поручили да ће прикупити међу собом прилоге како њихов ратни друг не би остао без ичега. Сматрали смо да су Ранковићу укинуте све принадлежности како би био бачен на колена. А то је био погрешан потез, јер нити би Ранковић од некога нешто тражио, нити бисмо се ми, као породица, сложили с тим.

Велика нам је брига био једино смештај у случају принудног исељења, јер тада, неко време нисмо могли да плаћамо станарину.

КАСНИЈЕ се показало да у прислушкивање нису веровали чак ни они који су били на Брионима и који су на Пленуму учествовали у доношењу тих срамних одлука. На тим се седницама није више „разрађивало“ само питање прислушкивања, већ су оптужбе проширене и на област политике, државе, друштва уопште, а поготово је свесно подстицана ватра на Косову, из које се разбуктало неугасиво жариште.

Када са ове тридесетогодишње дистанце размишљам о бившим партијским и државним функционерима, некадашњим Лекиним ратним друговима и пријатељима, који су срамотили и лажно оптуживали не само Александра Ранковића већ и целу његову породицу, мислим да би требало да се стиде пред својим рођеним млађим генерацијама, а и пред самим собом. Управо због свега овога, један од мотива да ову књигу пишем је да се супротставим свим оним дотадашњим Лекиним друговима и пријатељима, и бездушним „посленицима“ у средствима јавног информисања који су били свесни да пишу лажне оцене политичког врха. Они су се окренули неистини зарад мање или више профитабилног награђивања.

БЕЗДУШНИ ПОСТУПЦИ

КАДА је реч о Мишковићима и Стеви Крајачићу, веома је наивно претпостављати да је захваљујући њиховим, обрађеним информацијама, Броз доведен у  заблуду. У ствари, Броз је увек добијао оно што му је и било потребно! У јавности су оправдавани неки Брозови бездушни поступци према Ранковићу, који је био његов дугогодишњи најближи сарадник и  човек који га је, између осталог, задужио и тиме што му је у неколико наврата спасио живот, о чему је говорио и он сам, када је, после Пленума, на Брионима примио представнике словеначке делегације Савеза бораца. Једна од тих прича пуштена је у јавност како би се, лажно, приказало Брозово "залагање" за посебан третман у погледу  Ранковићевог здравља. Прича није тачна и измишљена је како би Броза приказала у позитивном светлу.

 СУТРА: МИША БРОЗ НИКАД НИЈЕ ПРЕНЕО ТИТОВ ПОЗДРАВ  

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ОД "БРИОНСКИХ НАДА" ТИТУ ОСТАЛА САМО ШАКА ЈАДА: Војин Лукић је, на очевидно монтираном процесу, осуђен на осамнаест месеци строгог затвора

20. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ ВОЛЕО ПРИЧЕ О НАСЛЕДНИКУ: Између Тита и Стеве Крајачића постојала је чврста веза која је датирала још из времена Коминтерне

19. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ЈОСИП БРОЗ НИЈЕ СМЕО ДА РАНКОВИЋА ИЗВЕДЕ ПРЕД СУД: Стамболић, Кардељ, Бакарић, Крајачић су припремали брионску драму

18. 06. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

ТИТО НИЈЕ СМЕО ДА ПОГЛЕДА У ОЧИ АЛЕКСАНДРА РАНКОВИЋА: "Вјесник", преко новинара Џавида Хусића, отворио је аферу о викeндици у Дубровнику

17. 06. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације