Фељтон

СУДАР БЕСПРЕКОРНОГ РЕДА И МЛАДОГ МРАЧНОГ СВЕТА: Никад ниједан политичар не види ништа лоше у гомили, ако се није окупила против њега

Пише: Слободан Рељић

30. 06. 2025. у 18:00

НА УЛИЦАМА се гомила котрљала, као на траци без краја...

СУДАР БЕСПРЕКОРНОГ РЕДА И МЛАДОГ МРАЧНОГ СВЕТА: Никад ниједан политичар не види ништа лоше у гомили, ако се није окупила против њега

Онда би се однекуд и некако претварала у ред. Поредак, осмишљен однекуд. Обоје је бивало спонтано. Кад је друг Тито долазио из далеких земаља онда се гомила тискала око ауто-пута на Новом Београду. Никад ниједан политичар не види ништа лоше у гомили, ако се није окупила против њега.

Појединци, али сви понаособ, после су причали како су Га видели. И сви су веровали да је Он гледао њих. Као пред телевизијским екраном. Гомила не може без праскаве светлости лажног Сунца.

Волео сам, и нисам био усамљен, да слушам разливене приче о студентској маси 1968. која се ваљала од Студентског града до Подвожњака... Сто пута је препричавано како је полиција била јака и немилосрдна, али није била јача... Тито је, ипак, морао да каже, на телевизији, „студенти су у праву“. Тако се гомила осрећила, опустила и издувала. Није морао да им лично каже, довољно је било да нађе времена и стане пред камере.

И омили се гомили да је „у праву“ а онда радо предаје све оно што је била спремна да брани „по сваку цену“. И у име виших циљева.

Ми смо живели са идејом како је све то добро, баш добро, решено у демократијама на Западу. И како ми, као у међународном правном систему несврстана земља а са унутрашњим еластичним системом радничког самоуправљања, идемо у правцу те слободе.

Хрлимо. Сећам се, кад сам први пут у лето 1973. стигао у подељени Берлин, да ми се то потврђивало, до неког трена.

То је било пре мојих студија политичких наука, тако да нисам располагао никавим инструментаријем за политолошко сагледавање предности и мана. Просто су ми увиди у тај други свет у тих два месеца боравка нудили нека питања. Почео сам да не верујем својим очима.

Западни Берлин је, наравно, био излог најбољег што Запад може да покаже. И момка са истока је импресионирао ред. Немачки ред. У мирној, покрајној Хобрехтштрасе стојим на прозору и гледам... Дође неки ауто и паркира се изван задатих координата. Не, то нису гужве у данашњем смислу речи. Тада су аутомобили у Немачкој били чешћи него код нас, али то се никако не може поредити са данашњом покривеношћу сваког метра. И видите, стару Немицу, која гледа погрешно паркирање са другог спрата сиве зграде прекопута... које наравно не угрожава саобраћај ни у каквом смислу речи. И оде са прозора. Враћа се за неколико минута и криви врат горе према великој прометној Карл-Маркс Штрасе... И заиста за десет минута долазе два полицајца које је она звала и пишу казну, прекршиоцу реда.

Или, бацате згужвани папирић према уличној корпи за отпатке и промашите... Уљудни седи Немац вас уљудно али одрешито опомиње да то подигнете. Тај ред фасцинира, слободне варваре.

Али, приметио сам и - обрнути ред. Од моје уснуле вароши Теслића до неухватљиво живог Београду ред и поредак се све више уочава како идете ка центру града, али у Берлину...

У САМОМ центру, на Курфистендаму, одједном гледате неки млади свет мрачан и распојасан, не да баца папирић него мокри на тротоару, виче непримерено, рашчерупани...

Уљудни седи Немци их заобилазе у широком луку. Па, чекајте, зар се ми не спремимо пре него што изађемо напоље, на улицу, уредимо се... Зар нас не васпитавају и у кући и у школи да будемо „фини“ и да не будемо себичњаци који ће јавни ред нарушавати својом некултуром... А овде „ни стида, ни срама“?

Тих година се и у нашој земљи појавила књига Wir Kinder vom Bahnhof Zoo (1979) у Југославији преведена Djeca s kolodvora Zoo (издавач „Глобус“, Загреб). Да, баш о тим девојкама и момцима које сам видео тамо, ако већ нису били мртви кад сам ја пролазио Курфирстендамом. То, та смрт у „срећној земљи“ у коју су наши несрећни људи ишли нешто да зараде...

„Следећег преподнева сишла сам да бих купила новина. Сваког јутра сам куповала новине.

У ставри, откад ми мама више није увече читала одломке о жртвама хероина у Берлину.

Стално сам у новинама, више несвесно, прво тражила вести о жртвама хероина. Биле су све краће, јер је умрлих било све више. Али, међу онима који су пронађени с иглом је све више оних које сам познавала. Исповест је ово четрнаестoгодишње девојке“.

„Намазала сам, значи, тог јутра мермеладу на хлеб и узела да прелистам новине. Писало је већ на трећој страни. Крупан наслов: ‘Имала је само четрнаест година’. Одмах ми је било јасно. Уопште нисам морала да читам даље. Бабси. Слутила сам већ тако нешто. Нисам у ствари уопште била способна ни за каква осећања. Била сам скроз одумрла. Било је као да је то у новинама моја смрт.“

Ми смо долазили из света где је смрт била - или велика одлука наших дечака, ако треба и да умру за слободу и своју земљу, или је била насиље злочинаца, као кад је Хитлер 1945. мобилисао голобраде младиће да бране Вучју јазбину у истом овом Берлину. Страшно! Али у оба случаја се у страдању могло наћи више смисла. Постојао је одговор на: Зашто?

„Отишла сам у купатило и узела један фикс. Тек сам тад могла да се исплачем. Није ми било јасно да ли плачем због себе или због Бабси.У новинама су направили праву малу сензацију: ‘Пластични шприц за једнократну употребу још је младој девојци био забоден у вену леве руке: ученица Бабат Д (14) из Шенберга је мртва. Тако је досад најмлађу жртву дроге пронашао познаник у једном стану. Нађи Р (30) је објаснио полицији да је покупио девојчицу у дискотеци Саунд у Гетинској улици. Пошто није имала смештај, он ју је примио у свој стан. Бабет је 46. жртва дроге у Западном Берлину у овој години.’ Баш драстично написано. Онако једноставно као што новине увек замишљају наркоманску сцену. (Кристијана Ф, 2017).“

Читав свет се згражавао над судбином детета, женског детета, девојчице која је „кад јој је било дванаест година, почела да пуши хашиш у групи нешто старијих пријатеља у локалном омладинском клубу. Постепено је прелазила на јаче дроге као што је ЛСД и разне врсте таблета, да би на крају завршила на хероину. Већ са тринаест година Кристијана је постала зависна од хероина за који је зарађивала проституишући се на најпрометнијој станици Западног Берлина, Зоо“. Новинари немачког магазина Штерн, аутори ове приче, су постали светски познати. Богато су награђени и финансијски. Новине су зарађивале паре.

Појединци из гомиле су кроз чуђење над чудом невиђеним постајали осећајни људи, на тренутак, а онда су опет могли да се врате у море небриге. Снимљен је и филм. И шта је резултат?

Наркомана је све више, више, више... Друштва која су се томе чудила постајала су тржиште робе о којој су говорила све најгоре. Кад је падао Берлински зид 1989, јурило се не на Исток где није било хашиша, ЛСД, хероина него на Запад где је плима наркократије расла. Они који су се расплакивали над судбином Кристијане Ф. и чудили се изјави њене мајке – („Често сам се питала како нисам раније приметила шта се дешава с Кристијаном. Одговор је једноставан, али сам могла да га поднесем тек после разговора са другим родитељима који су са својом децом доживели слично: једноставно нисам желела да прихватим да је моја кћерка зависна од дроге.“) - кренули су сигурним путем да себе виде у тој улози.

ПУШЕЊЕ БАКШИША

НАШИ гастарбајтери су били људи скромних знања, али су о тим девојкама и момцима с Курфистендама причали... најгоре ствари! Неморал, продаја тела, секс без љубави, туче с родитељима, дрога... Пуше бакшиш! (Тако су разумели њима страну реч хашиш која се изговарала полушапатом.) Мислиш да су знали неког од њих? Не. Таман посла, било би их срамота и кад би могли да се упознају.

СУТРА: АМЕРИЧКИ АНТИКОМУНИЗАМ ИЗЛЕЋЕ ИЗ ФЛАШЕ КОКА КОЛЕ