ИСТИНА СЕ НЕ УБРАЈА У ПОЛИТИЧКЕ ВРЛИНЕ: Лажи се разуму обичног човека често чине много очевиднијим и привлачнијим него стварност

ЛАЖ и лажна срећа, технике како се постиже срећа у друштву које је немилосрдно.

ОБМАНE Хана Арент је писала да је лаж увек била допустиво средство у политици , Фото Профимедија

То је могло бити подигнуто само на динама песка које ветрови могу однети кад год.

Западни критички теоретичари знају да је та врста испразног оптимизма неоснована. Јер, како је говорио Махатма Ганди „срећа је кад оно што мислите, оно што говорите и оно што јесте, буде у хармонији“. У лажи су, ипак, кратке ноге.

Кад је извештај о Вијетнамском рату, који је јула 1967. наручио секретар одбране Роберт Макнамара од владиних служби, „процурио“ у јавност преко Њујорк тајмса Америка је била шокорана. „Живи песак неистинитих тврдњи сваке врсте, од обмана до самообмана, одузима читаоцу дах“. Грађани су могли да виде колико их је њихова демократски изабрана власт безочно лагала.

„Истинитост се никад није убрајала у политичке врлине, а лаж је увек важила као друштвено допустиво средство у политици“, писала је Хана Арент 1971. године у „размишљањима о Папирима Пентагона“, али ово је надилазило све познато. Она је уочила да „формама које је вештина лагања развила у прошлости морамо сада додати две нове врсте из новијег времена“.

Ради се о Public Relations менаџерима у влади и оним момцима „са великим самопоуздањем“ који „по свој прилици врло ретко сумњају у своју способност надвладавања“и о људима „навикнутим да побеђују“ - оперативцима који се зову „решаваоци проблема“. Влада опремљена ПР-овима је стигла до потпуног парадокса: „планске лажи једва да су икад биле намењене непријатељу... већ у првом реду, ако не и искључиво, за домаћу употребу: за унутрашњу употребу и, особито, за обмањивање Конгреса. Тонкиншка незгода (догађај из 1964. који је председник Линдон Џонсон искористио да би увео америчку војску у Вијетнамски рат), код које је непријатељ знао све чињенице а Спољнополитички одбор Сената ниједну, ударни је пример за то“ (Арент,1994).

"КОКА - кола“ култура, од које је Гебелс учио посао, а која све своје вредности своди на ниво адвертајзинг стварности полази од тога што у самом људском бићу постоји нешто „што обману до извесног степена чини тако лаком и тако примаљивом“. У тој фази „лажи се разуму често чине много очевиднијим и привлачнијим него стварност, пошто лажљивац има ту велику предност да унапред зна оно што публика жели или очекује да чује“. Али, истина је и да лаж не зна за границе. „Увек се долази до тачке после које лагање даје супротне резултате. До те тачке се долази када је публика, којој се лажи упућују, присиљена да потпуно одбаци разлику између истине и лажи да би преживела“.

Тако ће директор ЦИА Вилијам Кејси, осамдесетих година, говорити свом председнику Роналду Регану: „Знаћемо да је наш програм дезинформација потпуно успео, кад све у што америчка јавност верује буде лажно.“

Међутим, кад лаж у једном друштву поништи идеју о истини и постане стандард онда ће то друштво завршити у колективном хипнотичком стању у коме и хипнотизер буде хипнотисан.

Папири Пентагона су то показали.

Како се деценија ратовања у Вијетнаму ближила крају панично је повећавана количина бомби и напалма које су бацане, а подмукли ратници „за душе и срца људи“ су губили сваку орјентацију: „ни моћ, ни профит нису били крајња сврха... Циљ се више није састојао у томе да се избегне понижавајући пораз, него у томе да се нађу средства и путеви како би се избегло признање пораза и „сачувао образ“ Нација која производи „најбоље пиће на свету које се може купити“ ратне поразе преводи у најбоље спектакле на свету...После ће Холивуд највећи спектакл непризнатог пораза претворити у највећи победнички спектакл, који ће се продавати по целом свету. Сјајно! Само што је таква глобална превара могућа само једном. Ни о једном рату Запада после није снимљено толико филмова. Редитељи су се радије окретали „ратовима звезда“ у којима су бели ратници и даље побеђивали...

А ПРЕТВАРАЊЕ ратова у спектакле који се режирају из Вашингтона, Лондона, Берлина после је постало реалност. Сетићемо се Алистера Кембела саветника и „спин-доктора“ британског премијера Тонија Блера који је „управљао“ НАТО-бомбардовањем Србије 1999.

Ни том приликом, као ни у случају Папира Пентагона, „у обзир нису узети стварни ризици, већ само пригодне технике рекламирања, с надом да ће се уз њихову помоћ шок лоших исхода смањити на минимум“ .

Хана Арент је уочила још један парадокс: да „то није била ствар неке од трећеразредних нација које се разметљивошћу радо искупљују за нешто друго... него је (у питању) ствар одиста ‘водеће нације’ на крају рата“. Али кад неко друштво упокоји трагање за Истином и своје грађане преда на слободну обраду онима који „продају дим“ а купци „пију имиџ а не пиће“, онда ток није да све „почиње обманом а завршава се самообмањивањем“, него као у парадигматичном случају Вијетнама - „обмањивачи почињу са самообманом. Свакако захваљујући својој високој позицији и свом чудноватом самопоуздању, они су у свој надмоћан успех - не на бојном пољу (где су, иначе, имали оружану надмоћ 1.000:1) већ на пољу Public Relations - били тако уверени и тако сигурни у тачност својих психолошких  теорија о могућности манипулисања људима да никада нису сумњали у своју сопствену веродостојност, сматрајући своју победу у борби за народно мњење унапред датом. А пошто су и онако живели у свету који чињенице нису узнемиравале, није им било тешко да чињеници што се њихова публика није хтела дати уверити, не поклоне поверење, као ни другим чињеницама.

У ДРУШТВУ спектакла у коме је кока-кола формулисала темељну „поруку“ да су људи који пију „најбоље пиће на свету“ „увек срећни, енергични, здрави и пријатељски“, а сви остали то следе, законито ће се на његовом врху појавити човек чији је највећи таленат да „веома добро чита људе, веома је добар у читању гомиле“. С том способношћу он је, наравно, председник САД.

„Трамп је шоумен, било да је пред ТВ публиком или пред публиком на митингу. Схвата шта треба чинити да се мотивише гомила. Ту људи реагују на сваку реч. Ауторица Салена Зито је била у праву: медији узимају Трампа буквално али не озбиљно, а гомила га схвата озбиљно, али не буквално“, говори у интервјуу Шпиглу (2020 ) Карл Рове, „један од најуспешнијих и најконтроверзнији стратешких саветника“ у Америци, човек који је полуталентованог Џорџа Буша млађег прво направио сенатором Тексаса, а онда и два пута председником САД.

Али овај производ је већ доживљен, од главних режисера америчког позоришта, као опасна греш- ка - морало се радити на томе да се он уклони. У драматичној антидемократској кампањи Трамп је онемогућен да узме други мандат.

У току је велико преиспитивање могућности друштва у коме је Хана Арент 1971. још гајила наду: „Што се дуго претпостављало, сада је поуздано утврђено: све док је штампа слободна и некорумпирана, она има да испуњава неизмерно важан задатак и с правом се може називати четвртом јавном влашћу. Друго је питање да ли ће Први амнандман на Устав бити довољан да заштити ову најсушаственију политичку слободу: право на неманипулисану чињеничну информацију без које читава слобода мишљења постаје ужасна превара“. И дубока декадениција и драматично историјско опадање. Али нада се и даље одржава. Широм света који је све уплашенији спектаклима који га чекају. 

НИ СТИДА НИ СРАМА

ЧОВЕК се стално пита: имају ли "решаваоци светских проблема" стида? "Стид је семе свих врлина", немачка је пословица. "Ни стида, ни срама" српска је пословица за Најгоре. "Ко нема стида, не брине га срамота", руска пословица. "Ако се не стидиш, ради шта хоћеш!", рекао је Мухамед, пророк Божји. "Често се треба стидети не толико због злодела лоших људи, колико због индиферентности добрих." (Марин Лутер)

 СУТРА: ДАНАШЊЕ ШКОЛСТВО ОЧИШЋЕНО ОД ЖИВОТА  

Препоручујемо

Фељтон

0 6

АЛБАНЦИ КОНРТРОЛИШУ СВУ ТРГОВИНУ ХЕРОИНОМ У ЕВРОПИ: ОВК користи шверц наркотика да себе позиционира као главног контролора живота на Косову

12. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације