ДАНАС ЈЕ ШКОЛА ИЗГУБИЛА СВОЈУ ДРУШТВЕНУ УЛОГУ: Школа губи улогу, а њене потврде о нечијем знању - дипломе - у реалном животу све мање значе

МИСАО да је изнад свега - па и изнад профита - „способност мисли и имагинације које нас чине људима и које наше односе чине богатим људским односима, а не од- носима пуког искоришћавања и манипулације“, је иначе утемељена и на америчкој традицији, на коју Нусбаум подсећа, помињући два века незаборављеног Бронсона Алкота, просветног радника из Масачусетса, који је образовање разумевао као „процес којим се мишљење ослобађа из душе, уједињује се са спољашњим светом, рефлектује се и тако постаје свесно њихове стварности и облика“.

МОРАЛ Антон Семјонович Макаренко утемељивач совјетске педагогије, Фото Википедија

Упозорење индијског едукатора и песника Рабиндраната Тагоре било је знатно радикланије и проток времена показује - тачније. „Док користи материјална добра, човек мора да буде пажљив да се заштити од њихове тираније. Ако је довољно слаб да мора да се смањи како би се сместио под њихов покривач, онда се то претвара у процес по- степеног самоубиства путем смањивања душе.“

У то доба да се сложи с оваквим мишљењима није био проблем ни Антону Семјоновичу Макаренку, утемељитељу совјетске педагодије, „Стаљиновом педагогу“, који се сећао како су царској Русији у предреволуционарној школи „пред очима ђака ‘дефиловали’ морални проблеми и подстицали их да о њима размишљају и сазнају више“, а последица одступања од тога је „све ређе коришћење речи ‘васпитање’ у свим школским темама и нагло застаревање (излажење из моде) термина као што су: доброта, поштење, послушност, част, углед, саучешће, патриотизам, хуманизам, солидарност итд“ (Каменов, 2016: 93).

Све ово за чим је жалио Макаренко ишчезло је данас и у српском образовању. Образовање без душе експедује у живот људе без наде. А „постоји једноставно и несумњиво објашњење онога што се збило и збива у нашој школи - иако се деценијама говорило о ‘свестраном развоју личности’ као циљу васпитања, њему је поред когнитивне (научне) и емоционалне (уметничке) компоненте недостајала још једна - духовна (најуже повезане с моралношћу)“, констатоваће професор Емил Каменов, угледни српски педагог, који тврди да је „одвајање педагогије од философије и религије учинило нерешивим низ питања - од тога ко, како и зашто може и треба да одреди циљ васпитања... Лишен верског погледа на васпитање, педагог је стављен у ситуацију да циљ васпитања (и све што из њега следи) измишља или ‘открива у детету’, што је лишено скоро сваке објективности, а тиме и смисла“(Каменов, 2016: 94).

Искорењени из своје традиције савремена просвета и образовни системи глобално постају привесак корпоративног капитала и следбеници његовог божанства - профита. Човек ту није важан. У добу у којем живимо - човек или робот питање је сад. С тим што је робот фаворит овог доба: с роботима је лакше, они никад неће имати потребу за душом нити ће их мучити моралне дилеме. Тако да засад не изгледа реално да би, сем у холивудским блокбастерима, могли да делују субверзивно.

СТРАХ Марте Нусбаум за судбину демократије у душтву у коме су појединци усмерени да делују као особе без душе, дубоко је смислен али он покрива само део друштвених проблема у којима се налази школа. Утеха о којој говоре заступници корпоративних интереса у „производњи радне снаге“ је такође илузија. „Уз незнатна претеривња, може се рећи да делови образовног система који су погођени незапосленошћу данас (ово је писано 1986. ) све више и више личе на аветињску железничку станицу у којој возови више не саобраћају по возном реду“, писао је Улрих Бек у књизи под онеспокојавајућим насловом Друштво ризика.

„Ипак, све се одвија по старом обрасцу. Ко хоће да путује - а ко хоће ипак да остане код куће, где остати код куће значи немати будућност - мора да стане у неки ред пред шалтерима на којима се издају карте за возове, који су ионако препуни или више не иду у означеном правцу. Као да се ништа није догодило, службеници образовања иза шалтера за карте уз велики бирократски утрошак времена деле возне карте за Никуда, а ред људи који се прави пред њима држе у шаху ‘претњом’: Без путне карте никада нећете моћи да путујете возом!’ А најгоре је што су они још и у праву...!“ (Бек, 2001).

Школа је изгубила базичну друштвену улогу. Њене потврде о нечијем знању - дипломе - јесу неопходне, али у реалном животу све мање значе. „Сведочанства која се дају... нису кључеви за систем запошљавања него само су кључеви за предсобља у којима се раздељују кључеви за врата система запошљавања (свеједно по којим критеријумима и правилима игре)“. Сигурнији излазак из „предсобља“ гарантују везе родитеља и рођака, осигурани „друштвени капитал“ као последица бољег пложаја породице и партијски контакти, него уписане оцене у дипломи. На то се надограђују професионални курсеви и дообуке, јер уз дошљаке из школе иде стеротип како „они ништа не знају“, како их „тамо ништа не уче“.

У 2016. према једном британском истраживању 24% радника до 34 године старости је већ радило у четири различите области производње, насупрот - 59% радника до 65 година старости који су за читав радни век радили у три области. Тако би, при овом тренду, нове генерације имале 7 пута више различитих радних улога од својих родитеља ( Dizik, 2017). На страну што изузетно велика нестабилност поништава могућност стабилних каријера које чине живот успешним и смисленим, али то отвара и питање смисла усмерених школа и пред образовање ставља нужност „меких вежби“ и знања које би се могле прилагођавати великим и непредвидивим променама.

ПРЕ ДВА века човек је могао да обезбеди средства за живот иако није знао азбуку и рачун.

Од XIX века почиње процес у коме је образовање обећавало сигурно запослење и већу зараду и виши статус. „У последњих двадесет пет година XX века је чак само сведочанство основне школе све мање довољно да се преко тржишта рада обезбеди материјална егзистенција“ (Бек, 2001: 261). Тако боравак у школи све више личи на године проведене у „сивом дому“ - „негде између улице и затвора. Њен функционални садржај помера се у правцу радне терапије. Стога се погоршава педагошка ситуација. Угрожава се легитимитет наставника и наставних планова. На њих се пројектују противречности једног ‘професионално орјентисаног образовања ни у чему’. У оној мери у којој школа ученицима не мора више ништа да нуди или ускраћује, у тој мери она губи ауторитет. Аномична реаговања младих људи управо се манифестују (актуелно и потенцијално) у оваквим типовима образовних гета без професионалне будућности. Најекстремнији и најочигледнији знак овога било би све веће насиље над учитељима, пре свега у великим градовима са великом константном незапосленошћу младих људи“ (Бек, 2001).

Школа је, дакле, данас анахрона и на путу у којем се кроз глобални покрет образовних рефор- ми усмерава. „Некад тако високо цењена и хваљена могућност јавног контролисања процеса до- дељивања места у целини се ограничила или изгу- била. Колико ће још дуго моћи да се подноси овај податак послеобразовног друштва у додељивању шанси предобразовног друштва или када ће по- стати политички експлозиван или одвести у нове таласе протеста, данас (1986) још нико не може да предвиди“ (Бек, 2001). Ни данас, 2025. Али је, четири деценије касније, криза школе неупитно очигледна.

У првом кварталу XXI века број незапослених, без обзира на стална прилагођавања методологија у праћењу стопе незапослености, по окончању школовања и у многим земљама Европске уније прелази 50 одсто генерације.

РАСПАД МИТОВА

НА глобалном плану су се  распали „економски митови“, као онај да је образовање главни покретач економије. Подаци за педесетогодишњи период (1960-2010) показују супротно: просечно време проведено у школи радне снаге се повећало са 2,8 година на 8,3, а резултат је разочаравајући - радна снага Француска је 1965. имала у просеку мање од пет година школе и приход од 14.000 долара по глави, а 2012. у земљама са толико школа радник нема ни 1.000 долара. Или: Кинези су 1960-их имали нижи ниво образовања од Тунижана, Мексиканаца, Кенијаца или Иранаца али их то није спречило да постану најживља економска сила на почетку XXI века. 

 СУТРА: ЗНАЊЕ СА ГУГЛА РАЗАРА СВАКУ ЉУДСКУ ПАЖЊУ  

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ИСТИНА СЕ НЕ УБРАЈА У ПОЛИТИЧКЕ ВРЛИНЕ: Лажи се разуму обичног човека често чине много очевиднијим и привлачнијим него стварност

16. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

МАС-МЕДИЈИ ДОПРИНОСЕ ИЗОПАЧЕЊУ ВРЕДНОСТИ: Светски економски форум из Давосе огласи Новом свету: "Нећете имати ништа и бићете срећни"

15. 07. 2025. у 18:00

Фељтон

0 0

СТО ПУТА ПОНОВЉЕНА ЛАЖ ПОСТАЈЕ ИСТИНА: "Кока-кола" је и у време Другог светског рата с нацистичком Немачком живела у полутајној љубави

14. 07. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације