ПОБЕДА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ОДЛУЧИЛА ИСХОД ВЕЛИКОГ РАТА: Договор склопљен, ујединио је француског генерала и српске војсковође

НА САСТАНКУ немачког кабинета одржаном 3. октобра 1918, Пол фон Хинденбург, начелник немачког Генералштаба, дао је званичну изјаву следеће садржине: „Генералштаб остаје при захтеву од понедељка, 29. сеп- тембра текуће године, којим је затражио да се непријатељу пошаље захтев за закључење мира.

ПОШТОВАЊЕ Генерал Франше д’Епере поздравља српске официре и војнике, Фото "Профимедија"

Као последица пропасти фронта у Македонији и тиме проузрокованог слабљења наших резерви на Западу, а имајући у виду немогућност да се надокнаде врло тешки губици настали последњих дана, наш једини закључак је да не постоји више могућност да се снагом оружја непријатељ примора да закључи мир.“   

Хинденбург, начелник немачког Генералштаба и кључна, не само војна него и политичка личност у Немачкој у последње две године рата, недвосмислено је оценио да је победа савезника на Солунском фронту била од пресудног значаја за исход Великог рата.

Приморавши Бугарску да затражи примирје и да се повуче из рата, савезничке армије не само да су однеле коначну победу на Балкану, него су створиле брешу у ратном поретку Централних сила коју није више било могуће затворити.  На Балкану није више било довољно аустроугарских и немачких дивизија, а оне које су послате са Западног фронта и из украјине, само су успориле напредовање савезника. Пут ка Константинопољу и Бечу био је отворен, што ће приморати прво Турску, а затим и Аустроугарску да затраже примирје. Хинденбург је препустио Матијасу Ерцбергеру, министру финансија Рајха, да спроведе у дело његово предвиђање и да са маршалом Фердинандом Фошом, 11. новембра 1918, потпише примирје којим је завршен Велики рат.

Пут који је водио до чувеног вагона код Компијена и примирја који су потписали Фош и Ерцбергер, започео је 29. јуна 1918, на положају 2. армије војводе Степе Степановића на висовима Флока (2300 метара надморске висине). Нови главнокомандујући савезничких снага на Солунском фронту, француски генерал Франше д’Епере, обишао је положаје 2. армије и стекао слику о распореду непријатељских положаја. Одлуку коју је донео после обиласка српских положаја у мемоарима је описао на следећи начин:

„Дугачак и озбиљан разговор са Регентом и Мишићем. Одлучио сам се за основу даљих операција пошто сам видео терен са висине Флока. уместо локалне операције то ће бити одлучан напад, у коме ће учествовати сва српска војска појачана са две француске дивизије, и који ће пробити фронт. Када сам најавио Србима да ћу одменити Моравску и Тимочку дивизију, њихове пешачке ескадроне и прилепски одред и да ћу им поред све расположиве француске тешке артиљерије дати и две француске дивизије, они су се одушевили. Мишић ме пита да ли ће две француске дивизије бити под његовом комадом.

На мој позитиван одговор Регент устаје и без речи ми стеже руку. Договор је склопљен.“

ДОГОВОР склопљен непосредно по обиласку српских положаја, ујединио је француског генерала и српске војсковође који су имали много тога заједничког. После великих победа током друге половине 1916. и ослобођења Битоља, избиле су несугласице између српске Врховне команде и савезничке команде у Солуну. Француски генерали, главнокомандујући на Солунском фронту, прво Морис Сарај, а потом и Адолф Гијома, били су присталице стратегије која је имала за циљ да непријатеља исцрпи низом напада ограничених домета и циљева. Начелник српског генералштаба, генерал Петар Бојовић, сматрао је да је оваква стратегија погрешна и посебно опасна за српску војску. Постигнути резултати нису могли да оправдају значајне људске губитке које српске армије нису имале одакле да надоместе. Уместо офанзива ограниченог домета, српска Врховна команда била је присталица једне велике офанзиве која би довела до одлучујућег преокрета у рату. На овој основи је постигнут договор, јер је генерал Франше д’Епере још октобра 1914. замислио план одлучне офанзиве на Балкану са полазиштем у Солуну. Д’Епере је управо такву стратешку замисао, четири године касније као главнокомандујући генерал на Солунском фронту, одлучио да спроведе у дело. Решио је да главну улогу у предстојећој офанзиви повери српским армијама упркос тешком планинском терену на коме су се налазиле, уверен да је њихова жеља да коначно ослободе отаџбину од пресудног значаја.

Како сам у мемоарима наводи, Д’Епере је октобра 1914. био командант 5. француске армије на Западном фронту када је предложио Рејмону Поенкареу, председнику француске Републике, план офанзиве на Балкану. Рововски, позициони рат који је вођен није био у складу са темпераментом и личним искуством генерала Д’Епереа. 

НЕМИРАН дух, смисао за акцију и чврстина уверења била су обележја Д’Епереових предака и њиховог удела у бурној историји Француске краја 18. и прве половине 19. века. Монархисти, супротставили су се 1793. у Лиону трупама Ковента, да би 1811. били затварани као присталице Луја XVIII. Генералов отац је имао ту част да му кум на крштењу буде нико други до француски краљ Луј XVIII. Животни пут, који је започео под тако високим патронатом, отац Франшеа д’Епереа наставио је као официр у 4. пуку колонијалне коњице (афрички ловци) стационираном у Алжиру, где му се 1856. родио син Луј, Феликс Марија Франсоа Франше д’Епере, будући победник у бици код Доброг Поља.

Наставивши очевим стопама, Франше д’Епере се уписао на француску војну академију у Сан-Сиру коју је завршио као 6. у рангу одабравши 1876, у складу са породичном традицијом, да служи као потпоручник у 1. пуку колонијалне пешадије (афрички стрелци) стационираном у граду Алжиру. Поред Франшеа д’Епереа, потпоручник Ле Шателије био је такође распоређен у 1. пук колонијалне пешадије, и два потпоручника ће постати временом интимни пријатељи. Шателије ће напустити војну службу док ће Д’Епере настави- ти каријеру у колонијалној пешадији у Алжиру до 1881, када је примљен у генералштабну академију у Паризу. Међутим, пошто је његов 1. пук колонијалне пешадије био одређен да учествује у походу на Тунис, Д’Епере је затражио да буде примљен у генералштабну академију следеће 1882. да би могао да са својим пуком учествује у борбама у Тунису које су завршене успостављањем француског протектората. После прве године на генералштабној академији Д’Епере је покушао да се врати у свој пук како би учествовао у експедицији у Југоисточној Азији. Неуспевши, вратио се на академију где је са њим у класи био Морис Сарај, његов будући претходник на положају главнокомандујућег савезничког генерала на Солунском фронту. У Југоисточну Азију је ипак стигао 1885. по завршетку академије на челу појачања послатих његовом 1. пуку колонијалне пешадије који је у Тонкину (северни део Вијетнама) водио борбу са кинеским трупама. На истеку две године боравка у Југоисточној Азији Д’Епере је затражио да буде враћен у метрополу, али је претходно добио одобрење да путује у Кину како би је упознао. Д’Епере је показао смисао за акцију, али га је пре свега одликовала интелектуална радозналост, воља да види, научи и упозна друге средине...

ИНТЕЛЕКТУАЛНА РАДОЗНАЛОСТ

ОД ПОЧЕТКА своје каријере, кад год је за то имао прилику, Франш Д’Епере је бирао да служи у  француским прекоморским територијама и колонијама. Човек живог духа, велике културе и још веће интелектуалне радозналости, увек се пре одлучивао за нова и далека искуства него за гарнизонски живот у Француској или за каријеру изграђену у кулоарима генералштаба и министарства у Паризу.

 СУТРА: ПРИХВАТАЊЕ ДРУГАЧИЈИХ СКУСТВА БЕЗ ПРЕДРАСУДА  

Препоручујемо

Фељтон

0 2

БЛАМАЖА У ПАРЛАМЕНТУ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ: У фиоци стола Драгише Стојадиновића нађени су револвери, муниција, каме и разно друго оружје

14. 08. 2025. у 18:00

Фељтон

0 2

СРБИ СЕ УМИРИТИ НЕ МОГУ НОВИ ПУЦЊИ У СКУПШТИНИ: У време пуцњаве у Скупштини генерал Петар Живковић тражио је аудијенцију код кнеза Павла

13. 08. 2025. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације