СПЕЦИФИЧАН ИЗРАЗ СРПСКИХ МАЈСТОРА: Неукротива машта Душана Џамоње изнедрила је бројне величанствене скулптуре и споменике

СЛИКАР и графичар Златко Прица рођен је у Печују 1916. године. Од 1937. до 1940. студирао је на Уметничкој академији у Загребу. Његово сликарство од почетка је обележено наглашеним димензионизмом, што га приближава експресионистима.

Фото: Из књге "Срби у Загребу"

Специфичан ликовни израз, сродност боја са снажним колоритом народног мотива, као и усвојени графизам којим добијају на снази чврсте конструкције његових слика, сведоче о уметниковом хтењу да своје дело потврди снажном драматиком, што се открива у његовој мапи линореза "Графика" (1944), мапи "Људи из логора Даница" (1947), а посебно када је са Едом Муртићем илустровао "Јаму" Ивана Горана Ковачића.

ЗА РАЗЛИКУ од сликарства и графике, вајарство код Срба у Хрватској видно заостаје. Изузетак је дело вајара Војина Бакића (1915-1992). И Бакић је загребачки ђак, где је 1939. године завршио Академију ликовних уметности. Након ње је ступио у мајсторску класу Франа Кршинића.

Утицај овог лирског вајара, чије се стилско порекло ослања на Мајола, обележио је прво раздобље Бакићевог стваралаштва. До 1945. године неговао је мање формате, једноставност израза и заокружени волумен. Касније се инспирисао импресионизмом, подвлачећи разигране светлотамне површине. У тој фази настао је његов чувени портрет Ивана Горана Ковачића (1946), кога краси психолошка уверљивост и снага израза.

У духу послератног времена, радио је на читавом низу споменика који су монументално обележили борбе у Другом светском рату, као, на пример, споменик стрељанима у Бјеловару (1947). Године 1950. Бакић улази у ново раздобље свога стваралаштва. Пример за то је његов "Бик", изложен 1950. у Венецији. Била је то затворена, пластична форма, редуковани облици који подсећају на теракоте неолитског раздобља винчанске културе.

Трагање за новом формом испољио је и на споменику Филипу Филиповићу у Ваљеву 1953, Змај Јови 1953, као и на "Глави I" и "Глави III", где је његова моделација још сведенија и упрошћенија, до граница апстракције којом се служио Константин Бранкуши или Ј. Арт. Године 1956. изгорео му је атеље. Том приликом неповратно су пропале многе његове скулптуре, скице и цртежи. Упркос овој несрећи, дело Војина Бакића значајно је обележило вајарство Југославије. Оно је одступало од тада тражене патетике савременог историјског тренутка и залагало се за племениту, продуховљену форму и пластични израз који је огласио победу слободног стваралаштва.

И у послератним условима нове Југославије, Срби су у Хрватској дали и уметнике таквог домета као што су вајар Душан Џамоња и сликар и графичар Ђорђе Петровић.

ДУШАНУ Џамоњи су одлучан раскид са класичном формом у скулптури и тражење сопственог пластичног израза брзо осигурали угледно место у вајарству педесетих година XX века. Студије је завршио у класи Аугуста Аугустинчића, водећег вајара социјалистичке епохе у Југославији. После дипломирања, 1951, ушао је у мајсторску радионицу Франа Кршинића, вајара који је напустио снажну драматику Аугустинчићевог стила и определио се за интимна трагања са наглашеном лирском осетљивошћу.

Поникао у двема супротним вајарским школама, брзо је кренуо у трагање за својим пластичним обликом. Определио се за редуковано обрађивање форме, експресивну изражајност и готово статички обрађен волумен. Таква синтетизована дела јављају се код њега после 1954. године: "Глава X" 1955, "Невјеста" 1955. и "Јелен" 1956. године.

Те скулптуре, и оне које је радио после 1956. године, још радикалније су наглашавале геометризовану редукцију мотива. Та сведена форма све је више добијала на снази експресије. Џамоња се окреће све слободније схваћеној просторној конструкцији, примењујући разне материјале: стакло, дрво, жицу, метал, црни бетон. Тако је настао читав низ његових пластичних симбола које је изнедрила његова неукротива машта, као, на пример, "Орлово гнијездо" и "Сломљено крило" 1959. године. 

ЈЕДАН од најзначајнијих српских сликара у Хрватској без сумње је Ђорђе Петровић. Рођен је 8. маја 1933. у Српским Моравицама, где га је открио сликар Јосип Рестек, и упутио га на школовање у Загреб. Ту се уписао у Ликовни одјел Више педагошке школе, а после положеног пријемног испита прешао је на Академију ликовних умјетности у Загребу. Први професор био му је Омер Мујашић који му је предавао акт. Анатомију живота и цртеж учио је код Владимира Филаковца, а графику код Томислава Кризмана и Маријана Детонија.

Студије је завршио 1959. и настанио се у Карловцу. Са осећањем за природу и архитектуру старих зграда, постепено се ослобађао академског реализма, али се није одрекао ни школских поука које су захтевале поштовање цртежа. Верност цртежу поучила га је да не затвара форму, да не буде дескриптиван и да чува самосвојне путеве. У његовом сликарству било је више фаза. Опрезно је пришао апстракцији, али поштовање форме никада није напустио. Нису му непознате ни колористичке игре, што потврђује циклус "Вријеме пајаца", настао између 1992. и 1994. године.

У циклусу "Маскенбал" из 1997, форма је потпуно сведена у корист колорита. Најзрелије сликарство испољио је сликајући акварелом речне обале са насуканим, усамљеним чамцима, без људских фигура. На овим мајсторским акварелима, рађеним у сведеној сивој гами, са бескрајним небом, Петровић је потврдио сву снагу свог лирског темперамента.

СУТРА: СРПСКИ ТРГОВЦИ ОСВАЈАЈУ ЗАГРЕБ

Препоручујемо

Друштво

0 1

ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА ЗА УТОРАК, 9. ЈУН: Прво 33 степена и спарина од које НЕ ПРЕОСТАЈЕ ВАЗДУХА, а онда креће НЕВРЕМЕ у овим деловима земље!

09. 06. 2026. у 00:00

Друштво

0 1

Хиландар: Милош Стојковић није повереник манастира

08. 06. 2026. у 23:20

Друштво

0 1

БОЛЕСНИ, ПУТНИЦИ И СВИ У НЕВОЉИ СУТРА ЧИНЕ ОВО: Српска црква слави свеца чије мошти чувају Евију - његова прича о ропству и чудима кида срце

08. 06. 2026. у 21:07

Друштво

0 0

ФОНД ПИО: Поделићемо више од 115.000 пакета солидарне помоћи пензионерима ове године

08. 06. 2026. у 19:48

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације