КАКО ЈЕ НАСТАО “ДЕРВИШ И СМРТ”: Мешина прича о љубави, трагедији човека и његовој догми

ПОЧИЊЕМ ову своју причу... да остане запис мој о мени, записана мука разговора са собом, с далеком надом да ће се наћи неко рјешење кад буде рачун сведен, ако буде, кад оставим траг мастила на овој хартији што чека као изазов.

Фото: Фото - документација "Новости"

Не знам шта ће бити забиљежено, али ће у кукама слова остати нешто од онога што је бивало у мени, па се више неће губити у ковитлацима магле, као да није ни било, или да не знам шта је било. Тако ћу моћи да видим себе какав постајем, то чудо које не познајем, а чини ми се да је чудо што увијек нисам био оно што сам сад..."

То је одломак, неколико реченица из Мешине велике муке - управо завршеног романа "Дервиш и смрт". Рукопис је завршио, склопио папире и на парчету чисте хартије једноставно написао посвету: Дарки.

Један од првих читалаца био је Ристо Трифковић, чију је вредноћу и марљивост Меша веома ценио. И, наравно, оданост. Ристо је био одушевљен рукописом:

"Ово је велика књига..."

"Немогуће!..." - говорили су ми завидљиви писци.

"Веселин Маслеша" штампа Селимовићеву књигу "Есеји и огледи (о Марулићу, Вуку, Сремцу, Кикићу, Цесарцу и Милану Богдановићу).

ЗА "ТИШИНЕ" добија Двадесетседмојулску награду Босне и Херцеговине. Српска књижевна задруга штампа његову књигу приповедака "Време непролазно", са темом рата и револуције.

"Дервиш и смрт" излази из штампе, у септембру 1966. године, у издању "Свјетлости", у библиотеци "Савременици". У интервјуу "Политици", тим поводом каже:

"То је првенствено философски и психолошки роман. Дервиш је човек који мисли догматски, укалупљено, без обзира на лично поштење, а живот му ставља замке и разбија оклоп његовог тобож стабилног мишљења и односа према свету. Мене је посебно интересовао језик, могућности које у себи крије за изражавање суптилних психолошких стања..."

Роман је најпре био назван "Четири златне птице", али га је, по наговору Ристе Трифковића, насловио "Дервиш и смрт". Његов аутор стећи ће, коначно, популарност и име за којим је тежио. Књига ће доживети преводе на све језике наших народа и народности, а потом ће бити преведена на многе светске језике.

КРИТИЧАРИ су се утркивали у похвалама "Дервишу". Величању није било краја. Писца су, ипак, погодила три мишљења: Вук Крњевић у "Борби" написао је да је то најбоље Селимовићево дело, а да је тема романа "истраживање коријена муслиманства". У сплитском часопису "Могућност" Анте Педишић, такође, није имао богзна какво мишљење, док је непотписани рецензент у "Гласнику исламске вјерске заједнице" у Сарајеву оштро замерио писцу што је за мото романа ставио да је "човјек увијек на губитку". По његовом мишљењу, реч је о грубом фалсификату Курана, јер је, наводно, мисао прекинута управо пред основном идејом: "... осим ако нађе уточиште у Богу".

Те примедбе Меша је одбио.

"Нисам писао роман о коријену муслиманства (то сам поменуо узгред), нисам писао роман о бесмислености људског настојања, ни роман који приповиједа безнађе... Ја сам хтио да напишем роман о љубави, роман о трагедији човјека који је толико индоктриниран да догма којој служи постане суштина његова живота: промашио је љубав, промашиће и живот...

"Дервиш и смрт" је књига о љубави и мржњи, догми и животу, личном и неличном, издвојеном и општем. Догма и живот су стално у сукобу..."

ВЛАТКО Павлетић му из Загреба поручује:

"Вријеме пролази, а слава Ти расте. То ми је посебно драго. С нестрпљењем очекујем да се негдје, неком пригодом, на неком симпозијуму или сасвим баналном састанку, нађемо и претресемо толике важне (ако је ишта важно) теме...

Да сам прозаик, вјерујем да бих Ти страшно завидио на овом ремек-дјелу, али као критичар могу Ти доиста искрено честитати. И захвалити на изванредном доживљају? Срдачно, Твој...

П. С. Може ли се негдје у Сарајеву набавити Куран на нашем језику?"

А ФАДИЛ Хоџић се веома загрејао за снимање филма о дервишу:

"Твоја жеља да се роман не екранизира је сасвим природна, јер се већи дио писаца боји екранизације, оправдано сматрајући да ће роман изгубити на својој правој вриједности, што је донекле неизбјежно.

Мени се овај роман учинио као прикладна литература да се проговори о савременим догмама, кроз једну повијесну фабулу, коју ја ипак проналазим у овом роману.

Кад кажем фабулу, мислим на оно што данас најчешће сачињава савремени филм, а то сасвим разумљиво није фабула у свом класичном буквалном смислу. Осим тога имао сам осјећај да би такав филм имао и извјесну напетост за гледаоца, разумљиво уз претпоставку да ја такав филм почео негдје тамо гдје стража гони бјегунца, а не тамо гдје роман заиста почиње... итд.

Ово Ти пишем тек толико да не изгубиш вољу да ипак једног дана касније тај роман екранизираш, кад се мало дистанцираш од садашње ауторске грознице. Слажем се с Тобом да би овог часа можда било прерано што Ти као писац боље осјећаш од мене, јер ја сам ту само читалац..."

У "ВЈЕСНИКУ" Павлетић о "Дервишу" пише:

"Селимовићева нам се књига не чини паметном зато што је горка, него дјелује опоро и реско због тога што писац - уистину, као што Михиз рече - мудро и надмоћно расвјетљује мистерију живота, не полазећи ни од какве априорне, ни оптимистичке ни песимистичке, крилатице, осим од искуства и дубоке спознаје да се не може заобићи истина неминовности осипања, расапа, расула, пропадања, губитка.

Како је писано у Курану, из којега Селимовић посуђује мото за свако поглавље: тако се на почетку и на крају приповјести о дервишу јављају ријечи које рачунају на сугестивност заклетве: 'Позивам за свједока вријеме, почетак и свршетак свега - да је сваки човјек увијек на губитку'..."

ПОЧЕТКОМ фебруара 1967. стиже прво велико признање: жири НИН-ове награде за најбољи роман (сачињавали су га: Велибор Глигорић, Милош И. Бандић, Борислав Михајловић Михиз, Зоран Мишић, Мухарем Первић, Ели Финци и Петар Џаџић) једногласно одлучује да је у 1966. години најбољи објављени роман Меше Селимовића "Дервиш и смрт".

О награђеном делу на свечаности у НИН-у говорио је М. И. Бандић, а Меша је, захваљујући, скромно казао:

"Не стварам свој, нити прихватам туђи модел савременог романа. Бојим се да би то било догматизовање једног посла који захтијева потпуну слободу, иначе је непотребан. Знам да данашњи писац мора да буде информисан о много чему, да много сазна и научи, али не вјерујем да смије стварати строге теоретске норме и схеме..."

У разговору не крије расположење:

"Срећан сам... Рекао бих да је 'Дервиш' моје најпотпуније дјело. Можда и најискреније..."

СУТРА: Писање је немилосрдан посао

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације