НАСТАНАК ИМПЕРИЈЕ: Успон "дунавског Ротшилда"

ПРИЛИКОМ посете Милановцу, 1833. године, кнез Милош Мишу Анастасијевића именује за "дунавског капетана од Голупца до ушћа Тимока".

Фото Документација "Новости"

То је била функција са значајним овлашћењима у контроли речне трговине. Ова титула му је дала скоро одрешене руке у превозу робе.

"Производећи вас на ово достојанство вручавамо вам ту дужност да главно надзирање имате над одржавањем поретка у трговини на горе реченом путу и да све тербе које се по ђелу ове трговине између трговаца реиза и таифа пореде, испитујете, расправљате и рјешавате, и то све да чините у присуству два беспристрасна, вешта трговца, који с вама заједно на пресуду да се подпишу. Гди сами ријешити не узмогнете, и терајуће се стране на вашу пресуду не пристану, да се канцеларији нашој односите". Овако широка овлашћења употпуњена су тиме да локалне власти и контролни органи имају обавезу да Капетану Миши "нуждну рукопомоћ беспрекословно даду".

Са званичним овлашћењем и титулом дунавског капетана, Миша је вешто користио своју моћ, а већ је имао велико искуство и везе са трговцима. Ова титула је Мишу Анастасијевића увела у ред високих државних чиновника с великим овлашћењима у међународној трговини и арбитражи на Дунаву. Дала му је чак и судска овлашћења у споровима и нагодбама у случајевима када нема сагласности између две стране.

УСПЕШАН рад донео му је унапређење у чин мајора, али је свима остао познат по свом првом чину. Иако је стекао велико богатство, није га показивао, живео је скромно, водећи рачуна о томе да не изазове било какву љутњу или завист кнеза Милоша.

Незадовољан доношењем тзв. Турског устава и поделом односно ограничењем власти (на Совјет), Милош Обреновић је 1839. године окончао своју прву владавину и абдицирао у корист старијег сина Милана. Отишао је у Влашку на једно од својих имања, а тамо је могао да се увери какав углед и ауторитет поседује његов дунавски капетан. Питао се како је могуће да постоји неки Србин богатији од њега. Од тада Мишу Анастасијевића посматра као супарника, што ће се нарочито испољити за време Светоандрејске скупштине и њихове директне и интригантне борбе за власт на српском престолу.

ЗА ВРЕМЕ владавине кнеза Александра Карађорђевића (1842-1858), Капетан Миша је још више увећао своје богатство. Створио је пословну империју са центрима у Београду и Букурешту. Према биографима и хроничарима, у његову пословну империју било је индиректно укључено чак неколико хиљада људи, имао је 74 лађе и 60 "камарашија" (испостава, бродарских агенција и магацина) на Дунаву, "на којима је хлеб зарађивало око 1.000 људи". Као закупац влашких и угарских солана, "отуда је довлачио силну со и на њој зарадио велике паре", а са ове стране Дунава тамо превозио стоку и храну.

Толико је био креативан да често није ни знао који ће му правац донети већу зараду, да ли онај када истовари со или онај када у повратку утовари стоку или брашно. У тренутку је реаговао на све што је могло да утиче на цену и количину робе, а знао је да предвиди одређене кризне ситуације, да спремно дочека сушу и друге временске непогоде, државне прописе, несташицу намирница, сукобе и слично.

НИШТА га није могло изненадити. За време Кримског рата 1853-1856. године контролисао је трговину основним животним намирницама у региону. Тада је много повећан извоз наше стоке, ракије и жита. Годинама касније препричавало се како су "мршава српска говеда тада имала већу цену него она добро ухрањена у најбољим временима".

Зараду је инвестирао у нове послове и куповину поседа, углавном у Румунији. Тајна његовог успеха била је у уговарању великих поруџбина од којих се продавцима вртело у глави, плашећи се да ли "чупави капетан" то може да плати. Исплатом првих таквих поруџбина стицао је неограничено поверење и добијао неприкосновени ауторитет. Сви су му веровали и сви су желели са њим да тргују. Они који су ушли у ту "прву руку" у трговини са Капетаном постајали су богати људи.

ДОБИО је монопол за трговину сољу у Влашкој, Молдавији и Аустроугарској, и постао закупац, односно концесионар највећих европских рудника соли. Уследила су и највећа државна одликовања скоро свих подунавских земаља. Контролисао је трговину Дунавом од Београда до ушћа у Црно море и постао незаобилазан фактор у речном транспору на европском истоку. Позајмљивао је новац државној каси Молдавије и Влашке, политичарима, трговцима, банкарима.

Капетан Миша је имао пет ћерки и све су биле удате у виђене српске породице. Најмлађу мезимицу Сару је удао за Карађорђевог унука, принца Ђорђа Карађорђевића. Старији Карађорђев син Алекса (отац принца Ђорђа) направио је успешну официрску каријеру у Молдавији и Русији, а Капетан Миша је одржавао тесне везе са вождовом породицом, које су удајом Саре за принца Ђорђа прерасле у родбинске.

КАПЕТАН Миша је у светоандрејским политичким превирањима у Србији, разумљиво био на страни Карађорђевића, али не владајућег кнеза Александра, него принца Ђорђа, сина старијег кнежевог брата Алексе. Сматрао је да је његов зет Ђорђе као потомак старијег вождовог сина Алексе, природни наследник престола и да њему треба да припадне круна. Тако би његова ћерка Сара постала кнегиња и прва дама Србије. За "будуће владаре" је саградио двор у којем је гостио посланике и остале утицајне личности да би задобио њихову подршку за реализацију свог циља.

Али ни мудри и лукави Милош Обреновић није седео скрштених руку. Иако у годинама, желео је да се поново врати на престо и поврати владарску круну својој династији. У ту борбу и капетан Миша и кнез Милош уложили су све што су могли. Како ништа не би препустио случају, Капетан Миша се као посланик лично укључио у рад Светоандрејске скупштине, којом је и председавао. Његов излет у политику био је само средство да дође до циља да његова ћерка и зет постану српски владари.

ПОБЕДИЛА је, међутим, врхунска способност и лукавство сналажљивог Милоша Обреновића. Скупштина је после вишедневног заседања у Београду, које је привукло велику пажњу јавности, приморала кнеза Александра Карађорђевића да се повуче с власти, али не у корист Ђорђа Карађорђевића, него Милоша Обреновића, који 1858. започиње своју другу владавину и обезбеђује повратак своје династије на престо. Нису помогли ни раскошни пријеми ни примамљива обећања посланицима, а сам исход гласања изненадио је и боље познаваоце прилика и дешавања везаних за тај догађај. Здању на тадашњем Краљевом тргу није било суђено да постане краљевски двор, остало је само резиденција најмоћнијег српског трговца, коју ће пет година касније поклонити "своме отечеству".

Тај пораз свемоћног дунавског капетана, потпуно је променио његов живот. Како је сам говорио, на ту закулисну борбу и лобирање потрошио је више новца него на изградњу овог велелепног здања.

СУТРА: Заборављен велики добротвор

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације