БАРЛОВЦИ ОСВАЈАЈУ БЕОГРАД: Михаило је био управник двора и управитељ Вароши, а Јован је подигао прву фабрику коже и обуће

БАРЛОВЦИ су пореклом са Косова и Метохије, одакле су се преселили у село Барлово код Куршумлије, по којем су добили презиме. Три брата, Коста, Јован и Михаило Барловац, оставили су велики траг у привредном и политичком животу Србије у другој половини 19. века. Били су трговци колонијалном робом, у чему је Јован био много успешнији од друге двојице.

Хотел Радована Барловца, угао Кнез Михаилове и Вука Караџића / Фото - документација "Новости"

МИХАИЛО је био истакнути посланик и један од кључних људи у свргавању кнеза Александра Карађорђевића и повратку на власт Милоша Обреновића. Током расправе о тешком животу и сиромаштву у земљи, Михаило Барловац (1822-1891) је на Светоандрејској скупштини, одржаној средином децембра 1858, за све оптужио кнеза Александра, што је у расправи подржала група посланика, а једва дочекао председник Скупштине Капетан Миша Анастасијевић, у ствари главни организатор скупштинске расправе. Кључни догађаји су се дешавали иза кулиса, на маргинама главног заседања, које је трајало више дана. У тим закулисним интригантним радњама главни такмаци били су Капетан Миша и Милош Обреновић преко својих доушника и лобиста, међу којима се истакао Михаило Барловац.

Кнез Милош је са свог имања у Влашкој, захваљујући великом лукавству и добром лобирању код посланика и утицајних људи у Београду, изненадио многе и поново дошао на власт. Михаило Барловац је за тај свој труд добро награђен, постао је Милошев ађутант и управник двора. Те заслуге је касније ценио и кнез Михаило Обреновић, па му је поверио функцију управитеља вароши. И син Михаила Барловца Ђорђе (1854-1916) имао је успешну каријеру код Обреновића, био је дипломата у Бечу и Будимпешти.

ЈОВАН Барловац (око 1820-1898) купио је велико имање Томе Вучића Перишића иза Велике пијаце у горњем делу Зерека, где се донедавно налазила тролејбуска окретница и део Рајићеве улице, а данас су ту велики Тржни центар "Рајићева" и неколико суседних зграда. Браћа Барловац су била највећи трговци на Великој пијаци, држали су престижну радњу колонијалне робе. Јованов син Живко, академски образован са дипломом из Париза, то имање је касније поклонио држави. Заправо, основао је задужбину чији је задатак био да помагаже просветним и образовним циљевима.

По женској линији, Барловци су били у сродству са породицом чувеног приштинског трговца Живка Карабибера, којег су, према неким изворима, убили Турци на путу за Београд. Његова породица је успела да дође до Београда, где је син Цветко Карабиберовић постао успешан трговац, а унук Живко Ц. Карабиберовић успешан политичар, министар и председник скупштине у више мандата. Једна од ћерки Живка Карабибера Ђурђија, чувена Баба Дуда, оснивач је познате београдске трговачке породице Бабадудићи и Авакумовићи, а од друге Стојанке настале су угледне породице Јовановићи, Белимарковићи, Васићи. Ове породице дале су тридесетак српских министара, генерала, председника владе и скупштине. Међу познатијима су Јован Авакумовић, председник прелазне владе после Мајског преврата, и генерал Јован Белимарковић. Ћерка Цветка Ж. Карабибера Јелена била је удата за Радована Барловца, познатог београдског трговца и рентијера. Њихов син Јован Р. Барловац био је велики индустријалац, оснивач прве српске фабрике коже на Чукарици. Пре ове фабрике, постојала је и радионица за израду коже на Топчидерској реци, али је она имала стару опрему и мале капацитете, па се фабрика Јована Барловца сматра првим модерним кожарским постројењем у складу са тадашњим европским еколошким стандардима.

РАДОВАН Барловац је, по неким изворима, био син Михаила Барловца, а по неким сестрић тројице браће Барловац (Јована, Михаила и Косте), који је узео њихово презиме будући да је наставио већину њихових послова. Ову другу тврдњу потенцирају М. Костић у "Успону Београда" и историчар Ненад Лукић у свом истраживању "Чукарица 1840-1900, настанак и развој". Како било, Радован Барловац је био један од најуспешнијих српских трговаца. Држао је најпре успешну опанчарску радњу, а тај занат је развио толико да је постао власник многобројних зграда у центру Београда. Био је власник прве двоспратне зграде у Кнез Михаиловој улици, која је касније постала седиште Управе монопола, а за време балканских ратова у њој се налазила болница. Ова зграда је касније добила још два спрата, а позната је као зграда Филолошког факултета. Његово је било и оближње здање некадашњег хотела "Русија", саграђено око 1875. године. Зграда је дограђивана, последњи пут 1959. године, и увек је добијала нови спољашњи изглед.

ЈОВАН Р. Барловац (Јован млађи, око 1850-1910) обилазио је европске фабрике коже како би усавршио знања о овој основној сировини за израду обуће. Тада су занатлије и индустријалци своју децу слали у водеће европске фабрике да би стекли нова знања и унапредили развој породичних фирми. Затражио је дозволу за подизање фабрике коже у индустријској зони на Дунаву, али је није добио, с образложењем да се ради о прљавој индустрији која мора бити постављена далеко од града, на законом предвиђеној удаљености од најмање једног километра. Барловац је био упоран па је предлагао нове локације у близини Дунава, Топчидерске реке и Саве, пошто му је за рад била потребна вода. Министарство привреде је најзад одобрило да се фабрика сагради на Чукарици, у слабо насељеном делу општине Жарково. То је било сеоско подручје са пашњацима и њивама и са једва стотинак житеља. Фабрика под именом "Краљевско српско повлашћено удеоничко друштво за фабричку прераду коже Јована Р. Барловца, Клидиса и другова", отворена је 1884. године у близини познате Чукареве кафане, по којој су овај крај и општина добили име. Био је то први модерни индустријски објекат на Чукарици, чијим отварањем почиње убрзана индустријализација овог подручја. Потом се отварају Шелово складиште горива (каснији "Југопетрол"), фабрика боја и лакова, шећерана, Прво бродарско друштво. Овој експанзији је допринела изградња пруге Београд - Ниш, која иде посред Чукарице, затим непосредна близина реке Саве и довољна удаљеност од центра града.

Барловац је на самом почетку добио десетогодишњу повластицу "за фабрикацију коже", што је био основни мотив да се упусти у овај велики подухват. Члан 1. уговора о повластици гласи: "Јовану Барловцу, фабриканту коже из Београда, даје се повластица да може без плаћања увозне ђумрукане и узгредних такса увозити машине, делове од машина, справе и оруђа, сировине и сав остали материјал који му је нужан за прерађевину кожа у његовој фабрици..." Барловцу се, даље, даје право да може производе фабрике да извози без плаћања царине, ослобађа се од плаћања других "непосредних данака", а био је дужан да надлежном ђумруку (царини) подноси "вазда уверу своје општинске власти да су предмети које увози заиста за потребе његове фабрике увежени".

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ЗАБОРАВЉЕН ВЕЛИКИ ДОБРОТВОР: Разочарани Анастасијевић повукао се из политичког живота и отишао у Румунију

03. 08. 2020. у 19:11

Фељтон

0 0

НАСТАНАК ИМПЕРИЈЕ: Успон "дунавског Ротшилда"

02. 08. 2020. у 13:27

Фељтон

0 0

КО ЈЕ КАПЕТАН МИША АНАСТАСИЈЕВИЋ: Краљ соли растао поред Дунава

01. 08. 2020. у 21:25

Фељтон

1 0

ПОСЛЕ УСПЕХА РОМАНА “ДЕРВИШ И СМРТ”: Меша више није морао да брине за плату и голи живот

31. 07. 2020. у 20:30

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације