ЈОВАН АПЕЛ - ПРВИ НИШКИ ИНДУСТРИЈАЛАЦ: Оснивач пиваре и Алексиначких рудника

0НЕМА прецизних података како је Јохан Апел, родом из Алзаса у Немачкој, дошао у Алексинац, тада погранични српски градић, али се зна да је дошао 1863. године из Аустроугарске са одређеном сумом новца и отворио ручну пивару, пошто је по струци био пивар с извесним искуством у том послу.

Ручна пивара у Алексинцу / Фото - документација "Новости"

Да би брже остварио своје планове узео је српско држављанство и постао Јован.

Србија је од шездесетих година 19. века постала прави елдорадо за све странце са добрим пословним идејама. Много је оних који су успели да те своје идеје и реализују. Да поменемо само Ђорђа Вајферта, Игњата Бајлонија, Фердинанда Крена, Антона Немеца, Пјотра Клефиша, Гецу Кона. Добивши независност на Берлинском конгресу 1878. године и проширење на Нишки, Пиротски, Топлички и Врањски округ, Србија постаје још интересантнија за пласман европског капитала. Већ на Берлинском конгресу договорена је изградња пруге Земун - Београд - Ниш, ради бржег протока робе и људи од Аустроугарске ка Блиском истоку. Она је изграђена за свега три године од 1881. до 1884, што је огроман успех и за данашње време.

ЈОВАН Апел је био један од пионира у српском пиварству. Ручну пивару у Алексинцу основао је 1865. године. Тада Алексинац има око 3.700 становника, једна је од развијенијих варошица у Србији, с веома добрим географским положајем, незаобилазна станица на Цариградском друму. Већ тада има пошту, царинарницу, неколико кафана, а исте године оснива се и гимназија, једна од свега неколико у тадашњој Србији. Као погранично место Алексинац је био центар трговине разним намирницама, текстилом, алатом.

Апел се заинтересовао и за истраживање руда па је зарађени новац улагао у рударство и 1883. године, заједно са лекаром и предузетником Ђорђем Димитријевићем добија повластицу да истражује и експлоатише рудно благо на простору око 950 хектара, познатом као Краљевац.

ПРВЕ количине угља послужиле су као гориво за рад пиваре и других локалних установа. Апел са Димитријевићем 1887. године добија нове повластице на још 260 хектара на Новом Краљевцу. Тако је Апел постао оснивач и први власник Алексиначких рудника који су све до пре три деценије били једна од водећих рударских компанија у земљи. У годинама пред Први светски рат производња се кретала између 40.000 и 60.000 хиљада тона годишње, а током рата под контролом окупатора достигла је 170.000 тона. Према интерним подацима, рудник већ 1922. године запошљава преко хиљаду радника.

После Другог светског рата је национализован, бележи константан раст производње све до 1989. године када је затворен због велике несреће у којој је живот изгубило 90 рудара. Производња је касније обновљена, али са смањеним капацитетима у оквиру предузећа "Ресавица".

АПЕЛУ се с правом приписују заслуге за откривање ових великих налазишта угља које покривају читав простор око Алексинца за чију су експлоатацију била потребна велика улагања.

Како нису имали довољно новца за неопходна улагања, Апел и Димитријевић су били приморани да права на рудник понуде на продају. Постижу договор са познатим белгијским индустријалцем Емилом Фроманом који 1902. постаје власник рудника за 40.000 тадашњих динара. Рудник Алексинац је постао акционарско друштво у власништву шездесетак белгијских индустријалаца и банкара, на челу са Фроманом, а Апел се у потпуности усмерава на развој пиваре.

Када је Нишки округ на Берлинском конгресу припао Србији, Турци су масовно продавали имања (као и у другим ослобођеним крајевима) па се земља могла купити веома повољно. Апел је купио шест хектара земљишта испод брда Горица поред железничке пруге, где 1884. године отвара модерну пивару капацитета 20 хектолитара дневно.

ОТВАРАЊЕ пруге Београд - Ниш пресудно је утицало на тај потез јер је знатно олакшано допремање репроматеријала и машина из Европе. Ниш тада има око 17.000 житеља, разгранату трговину, много кафана, више локалних новчаних завода. Постао је нови привредни, саобраћајни и финансијски регионални центар. Пивара је била један од првих индустријских објеката на југу Србије. Тек наредних година почињу да се оснивају први текстилни погони у Лесковцу, Нишу, Параћину. По Апелу крај око пиваре добија назив Апеловац, а тако га и данас зову старе Нишлије.

Мала пивара у Алексинцу наставила је да ради, али је више служила као подршка новој нишкој. Обе су имале тада најмодернија постројења аустријског "Шимелбуша", алексиначка машине од четири, а нишка од 14 коњских снага. Користиле су јечам из околине Алексинца и Ниша и сопствени слад, а хмељ су увозиле из Чешке. У наредних двадесетак година нишка пивара производи између 1.300 и 2.200 хектолитара пива годишње. Пивара у Алексинцу престала је да производи пиво 1900. и специјализује се за слад, а нишка пивара се модернизује и проширује. Већ 1903. производња се повећала на 40 хектолитара дневно.

ПОСЛЕ Јованове смрти, 1907. године, Пиваром управљају његови синови Јосиф и Хуберт. Они настављају са улагањима, 1910. године закључују уговор са Општином о коришћењу електричне енергије из електричне централе Света Петка у Сићеву, а Пивара прелази на електрични погон и покреће производњу вештачког леда. Почетна производња леда износила је 5.000 килограма на дан. Ледом су дуги низ година снабдевани бројни ресторани и други потрошачи.

Да би одговорили на све веће захтеве тржишта, Јосиф и Хуберт припремају шире акционарско друштво и са удружењем нишких индустријалаца постижу споразум о продаји Пиваре за 250.000 динара, с тим да они остану мањински акционари. Тако је пивара постала привредно друштво "Нишавац" чији су акционари били познати нишки банкари, трговци, хотелијери, кафеџије, занатлије, њих 28. Браћи Апел исплаћено је одмах 30.000 динара, а остатак је требало да се плати у наредних 36 месеци, до средине 1913. године.

ПИВАРА је тада производила око 3.000 хектолитара пива годишње и трошила око 1.500 килограма чешког слада и 120.000 килограма домаћег јечма. Сви произвођачи јечма у околини имали су обезбеђену продају, што је утицало на ширење сетвених површина. Успостављене су прве кооперације са локалним и регионалним ратарима. Пивара је постала покретач развоја ратарских култура у овом делу Србије.

Међутим, испоставило се да је то велика сума новца и за најпознатије нишке индустријалце, па је "Нишавац" расписао конкурс за упис акција, како би браћи Апел исплатили цео износ. Уследило је озбиљно погоршање иначе нестабилне пословне климе, све се више причало о новом рату против Турске, а у таквој ситуацији никоме није било стало до куповине акција. Све је постало неизвесно. Први и Други балкански рат 1912. и 1913. године, потпуно су онемогућили реализацију овог споразума. Пошто није испоштован уговор, Пивара се враћа браћи Апел, а како би се одговорило на све веће захтеве и тешкоће, акционари пиваре постају и породице њихових сестара Христине и Софије. Пивара чак и у таквим условима бележи раст производње и непосредно пред Први светски рат производи 5.000 хектолитара пива и троши 1.800 килограма домаћег јечма и 1.800 кг увозног хмеља.

Препоручујемо

Фељтон

0 1

ОСНИВАЧ ФОНДА ЗА СИРОМАШНЕ: На породицу Крен, која је помагала децу, основала Друштво читалаца, данас подсећа само једна мала улица

10. 08. 2020. у 20:59

Фељтон

2 1

ПРОМОТЕРИ ЧАЧАНСКОГ БИЗНИСА: Фердинанд и Стеван Крен били су пионири српског пиварства

09. 08. 2020. у 20:18

Фељтон

0 1

РАСАДНИК ЈЕЗИКА И КУЛТУРЕ: Призренска богословија је у најтежим временима била светионик, народу је уливала сигурност и веру у опстанак

08. 08. 2020. у 21:25

Фељтон

0 2

Срби у Призрену живе као сужњи

08. 08. 2020. у 10:01

Фељтон

0 0

Школа на српском језику

07. 08. 2020. у 07:00

Фељтон

0 1

СИМА АНДРЕЈЕВИЋ ИГУМАНОВ: Оснивач Призренске богословије

05. 08. 2020. у 19:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације