СВЕТ маште и фактографије

САМО човек пише писма, чита их и интерпретира. Епистолографију творе људи, она је о њима и за њих.

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном"

Иако су најчешће појединачна, писма се тичу разних делова колектива зато што поруке из преписке нису једнозначне, ни једносмерне. Као бесконачaн низ оне теку у оба смера - према прошлости и према будућности подједнако.

Од писама не живе само поштари већ и разне друге професије. Као сложен, богат и атрактиван социокултурни феномен, садржан у искуству скоро сваког човека новијег времена, кореспонденција је стога од значаја за сазнања не само историје, књижевности, филозофије и етике, већ и многих других дисциплина и наука.

За људе с књижевним даром свако је време - епистоларно време. Писма су функционална стварносна подлога бројних књига, те зато литература много дугује епистолографији.

ВЕЛИКИ ствараоци по правилу поседују и много од епистоларне енергије. Без обзира на то да ли су као градивни елемент унета у књижевна и филозофска дела, или су остављена за постхумна проучавања, њихова писма, као "најлепши непосредни дах живота" (Гете), садрже истиносни потенцијал који додатно осветљава главна дела и нуди угао гледања који не сме да буде занемарен.

Спрега измишљеног и документарног код вештих мајстора обезбеђује снажне уметничке и психолошке ефекте. Епистоларна форма доприноси да се лакше оствари социјална и емотивна карактеризација ликова, да се дубље продре у интимни свет јунака. У писмима је наративна позиција кореспондената често јаснија него, на пример, у прози, у којој се понекад приповеда у трећем лицу. Код неких писаца, као што је, нпр, Д. Киш, срећемо у истој причи "Дуг" - која је нека врста омажа Андрићу, чије је "књижевно родитељство" истицао с осећањем истинског дужника - функционалан прелазак с трећег лица на прво, и с првог на треће.

НОВИЈЕ наратолошке теорије инсистирају на строгој разлици између наратора и оног који пише причу. Наратор повремено уступа реч актеру, што се види и у разлици између пишчевог стила и оног који припада актеру. А у неким књигама - рецимо у роману Браћа Карамазови Ф. Достојевског - причу не води један наратор, већ се оглашава више лица (тзв. приповедање с многоликом перспективом), чије искуство стално баца друкчије светло на догађаје о којима се говори. Више различитих гласова доноси већи број тачака гледишта, а обезбеђује и морфолошку, структурну, чак и визуелну разноврсност. Тачке гледишта јесу и средство организовања наративног текста. Избор "субјеката исказа" одређује и тачку гледања на људе и догађаје, па и на уверљивост тог виђења.

У преписци, између пошиљаоца и примаоца нема медијатора који у другим жанровима каткад поспешују, а некад ометају нормалну комуникацију. У њој је прецизније одређен егзистенцијални статус наратора, па је и његова тачка гледишта стабилнија. Хронолошке везе јасније су одвојене од осталих логичких веза, а актери су боље повезани с радњом, временом и местом њеног одвијања. Сижејни и психолошки динамизам остварује се конфронтирањем најмање двеју тачака гледишта (пошиљаоца и примаоца), а тамо где је више кореспондената, сусрећемо право епистоларно вишегласје.

У КЊИЖЕВНОЈ кореспонденцији имамо јасно персонализоване нараторе, те код читалаца писама и после више година и деценија нема дилеме око тога чија се визија стварности прати. У модерној прози тешко је рећи да сваки читалац чита исти текст, или да га чита на исти начин. Понегде је читалац - као код М. Павића, у роману Хазарски речник, или у збирци Гвоздена завеса, у којој је и једна прича написана у форми писма - позван да изабере верзију краја приче; у неким сигналистичким делима (група неоавангардних стваралаца окупљених око М. Тодоровића) читалац може да допише или сасвим измени ток приповедања, функцију и имена јунака, па и редослед њиховог појављивања.

Свету маште и књижевном свету, наоко без граница (који се такође суочава с бројним ограничењима), у писмима се супротстављају фактографија и веродостојност. Литература тако постаје наглашено (скоро емпиријски) документарна, уверавајући читаоца да су представљени људи и збивања истинити, а не само вероватни. Истинитост и ненарушивост писама понекад се осигурава потписом и стављањем личног печата (на писмо и на коверти).

У ПРЕПИСЦИ с блиским људима, релативно безбедан од цензуре, писац се искрено поверава и исповеда у првом лицу једнине, без лукавства, калкулисања и глаголских облика који су легитимни у другим видовима књижевног стварања. У кореспонденцији време тече друкчије него у романима или причама. Зато је у писмима ДА готово увек ДА, а НЕ је НЕ! За разлику од романсијера, писац писама не може да измисли догађај који му треба, нити да, као песници, употребом метафора помери тежиште с једне идеје на другу.

Многа писма стога се могу читати као бег из измаштане у реалну, конкретну стварност; као урањање у стварни свет, који није увек најбољи од свих светова. Трагом писама може се доспети у само срце некадашњих догађаја.

ПРЕПИСКА стога спада у значајан историјски и књижевнотеоријски извор. У њој се находе искази који могу да потврде, да прошире, да ревидирају али и да порекну дотадашња поетичка опредељења и судове о писцима. У сваком случају, писма писаца - иако носе нескривене знакове субјективности - нису само део личног меморијског капитала већ често садрже универзалне литерарне и хуманистичке поруке и идеје.

Непрерушена истинитост стварних писама - чак и кад су упућена фиктивној личности, или покојнику - потиче, поред осталог, и отуда што потписник најчешће и не помишља на то да ће после пола века или након два столећа неко тумачити у осами написано писмо и настојати да га објасни онима којима оно није ни било намењено.

Осим за поштански систем, писма су битна и за књижевност и културу једне земље. У њима се налазе важна сведочанства о крупним историјским догађајима; релативно безбедан од цензуре, аутор писма се искрено поверава и исповеда у првом лицу једнине, без лукавства и калкулисања који су легитимни у неким другим видовима тзв. нефикцијске књижевности (дневници, мемоари, аутобиографије, и сл.). У многим писмима догађаји се интерпретирају непрерушиво истинито, и отворено до дна. Кад их пишу књижевници, писма поседују обиље естетске енергије, чиме се те епистоле померају са маргине ка средишњем делу жанровске поделе литературе.

СУТРА: БИОГРАФИЈЕ СУ КАО ШКОЉКЕ

Препоручујемо

Фељтон

0 5

СКРИВАЊЕ истине о геноциду

10. 09. 2020. у 20:30

Фељтон

0 3

СКУЛПТУРА ОД МЕРМЕРА И МОНУМЕНТАЛНИ ХРАМ: Жбунови дивљих ружа од трагача са благом крили су гроб цара Душана

09. 09. 2020. у 21:52 >> 21:52

Фељтон

0 3

ПРОСВЕТНА МИСИЈА НА ЈУГУ: Овај човек је спасао српске светиње

08. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

1 8

Како су из НДХ спашене мошти српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића

07. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

3 11

Како је човеку који је спасио српске светиње одузета национална част

06. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

1 3

ДА ЛИ СУ НИКОЛИ ПАШИЋУ МАСОНИ ПОМОГЛИ ДА ПРОТЕРА КРАЉИЦУ НАТАЛИЈУ: Шта се крије иза егзила "грофице од Рудника"

05. 09. 2020. у 20:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације