БИОГРАФИЈЕ су као шкољке
ПИСМА су аутентичнија од мемоара, биографија и аутобиографија, у којима се људи и догађаји оцењују с одређене временске дистанце; прошлост се вреднује с тачке гледишта времена нарације, а не времена акције.
Нобеловац Чеслав Милош у "Абецедару" (Београд, 2014) пише да су све биографије лажне, не искључујући ону коју је сам написао, а по њему, исто важи и за аутобиографије. Лажне су јер су написане по некој унапред предвиђеној концепцији. "Биографије су као шкољке и мало се из њих може сазнати о мекушцу који их је настањивао", закључује Милош.
Писмима писаца време не пролази тако брзо као жанровима и стиловима. Писма су нека врста временске капсуле. Она понајбоља шаљу се истовремено у прошло, садашње и будуће време. Било да су написана пером, различитим азбукама и калиграфијама, откуцана машином или компјутером (некад исписана прутом на влажном песку, а каткад исклесана у камену), она показују потписнику да - чим има коме да се повери, свеједно да ли је реч о лепим или невеселим поводима - није сасвим сам; ни први, ни последњи, ни једини на свету. Показује да има још неког на хоризонту.
ОБИМНА ПРЕПИСКА
У СВОЈОЈ обимној преписци, која обухвата око пет хиљада отпослатих и отприлике исто толико примљених писама, Вук Стефановић Караџић стављао је на своја писма печате с иницијалима, својим или кћери Мине (ВСК, WK, W или Мina).
Има тумачења према којима готичко W на неким Вуковим писмима представља почетно слово оригиналног (немачког) Мининог имена - Wilhelmine. Рани Вуков печат имао је стилизован цртеж дрвета покрај развалина, са совом на грани. И у оно предфилателистичко доба Његошева писма имала су грб, а писма књаза Данила - грб у боји!
Као што се и сам живот живи, писма се пишу унапред, али се тумаче и боље разумеју унатраг, независно од тога да ли, као код В. Набокова, у епистоларном роману, улица почиње зградом главне поште (а завршава се црквом). Многе епистоле - чак и њихови концепти, као код Вука - сведочанство су грчевитог човековог говора о људској немоћи.
Нека друга, мало ређа писма, написана су из позиције будуће упитаности пред вечним темама и дилемама. У неким писмима далековидих људи налазе се и одговори на питања која ће тек бити постављена.
Догађа се да и писци који током свог јавног живота нису исказивали постојану епистоларну наклоност, изненада, некад и у предсмртном часу, оставе у писму драгоцене податке и виђења за историју културе или поетско-филозофски белег о немирним, мутним и трагичним временима. У такве писане трагове спада тестаментарна епистола Драгана М. Јеремића, угледног професора Београдског универзитета и књижевног критичара, за кога се верује да је сагорео у беспоштедној полемици с Данилом Кишом око аутентичности појединих делова Кишове књиге "Гробница за Бориса Давидовича". Неколико дана пред смрт у љубљанској болници, где је био потражио лек од рака, Јеремић (крајем лета 1996) пише и ове речи:
"Желим да кажем оно што сам дуго и од себе скривао. Нисам имао смелости да се оштро супротставим злу. Многе су људе у мојој околини безразложно кињили. Многе људе су осудили, а нисам био сигуран да су криви. Многе су чак и убили иако нису чинили велики злочин. А ја сам увек остајао нем и никада нисам протестовао. Сада се, наравно, ништа више не може променити. Што је учињено, учињено је и нема више спаса. Али нек' се зна, нек' се ипак зна да протестујем и да сматрам срамним многе прогоне људи без кривице.
Нека се то бар сада, бар сада зна. То је оно што ме мучи и сада хоћу да кажем."
Аутентична епистоларна грађа увек је занимљив повесни, а понекад и особени литерарни феномен - на пример, онда кад се та грађа директно, такорећи сама собом, трансформише у прозно плетиво. На тај начин настао је познати роман "Пред огледалом", у коме је Венијамин Каверин, опчињен материјалом који му је дошао у руке, извршио сажимање и мање интервенције над необичном "двочланом љубавном једначином" у кореспонденцији која је трајала четврт века и нарасла је на скоро пет стотина писама. Сведена на стилски највреднија и најизворнија писма ("очишћена од свега стеченог и наученог"), Каверинова књига објављена је 1972. у Москви, и одмах је уврштена у врхове епистоларног жанра.
Српско издање публиковао је 1979. "Нолит", у преводу и с предговором Милице Николић.
Без обзира на околности у којима су написана, многа писма читају се у тишини, у повлашћеним тренуцима; друга - у драматичним условима или у свеопштој буци.
(Ипак, не постоје приручници за читање писама.) Од тренутка слања (а датум је обавезни састојак), писма не припадају само потписнику, чак ни у ауторско-правном смислу; подлежу многим условностима, правилима и менама, па и смени читалачких погледа и укуса - у сваком од три непрегледна временска простора.
Повест кореспонденције сведочи и о културно-политичкој хијерархији, независно од типа друштва; у писмима се јасно виде статусне и имовинске разлике, друштвене везе и ранг кореспондената. Ни у преписци нису сви једнаки. Не тако ретко, писма могу да буду и место културних и других конфликата. Понека епистола написана је с дуплим дном.
Више него друга дела, писма нису одређена само намерама потписника него и искуством прималаца, па и отисцима посредника у кореспонденцији. Процесу прерастања информативног материјала у документарни и уметнички, доприноси и поштански систем, коме овде није додељена само улога драгоценог техничког посредника. Велика поштанска институција увлачи се у индивидуални стваралачки чин, чак и кад анонимни службеник на све посталије ставља обичајене, нешифроване назнаке, попут поштаревих интервенција које ће додати минимум хуморног садржаја, а можда и извесну дозу саркастичног цинизма нашем "реторичком и умишљеном менталитету". У такве интервенције спада, на пример, поштарева назнака "Непознат/Inconnu" на писму Владa Стругара упућено на нову адресу Добрице Ћосића (новембра 2008), непосредно пошто се писац с Топчидерског брда преселио на Палилулу. Поштанским системом враћено писмо, историчар Стругар је сутрадан лично уручио Ћосићу на сусрету у згради Академије наука.
Поштански жигови, марке или напомене посредника на омоту, често су више од техничких података. На неким писмима које је Вук Караџић у Бечу добијао из Србије стајао је жиг TUR (Турска), што подсећа на то да Србија тада није била независна. Нека друга писма, у време док је био без сталне адресе, Вук је примао преко редакције "Новина сербских" или кафане "Код белог вука".
Стављањем уобичајених поштанских налепница или руком писаним интервенцијама, на први поглед парадоксално, не смањује се, већ се знатно увећава вредност пошиљке; додатним информацијама о месту, времену, тежини и околностима због којих нека пошиљка није уручена (пошта има и налепнице с текстом: Не прима, Отпутовао, Не постоји више, Није тражио,Умро) спајају се вербално и иконичко, доводећи до привлачне комуникацијске напетости и неочекиваних сазвучја.
Писма писаца - осим ако су исписана на песку или уклесана у камену - лете у оба смера, али нису палиндроми; садрже и игре речи, али се читањем обрнутим редом не долази до истог значења. И не читају се из истих разлога из којих се пишу, ни у истом расположењу, нити се читају као свако друго штиво. У срећнијим случајевима, реч је о читалачкој привилегији посебне врсте.
Препоручујемо
СКУЛПТУРА ОД МЕРМЕРА И МОНУМЕНТАЛНИ ХРАМ: Жбунови дивљих ружа од трагача са благом крили су гроб цара Душана
09. 09. 2020. у 21:52 >> 21:52
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ
О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.
15. 12. 2024. у 13:55
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?
Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.
14. 12. 2024. у 13:16
БИЛА САМ ТРУДНА, А ОН ЈЕ БИО ГРУБ: Камера забележила Нолетову и Јецину свађу - снимак изненадио све
НОВАК и Јелена Ђоковић у емотивној вези су од 18. године, што значи да су пола живота провели заједно. Важе за један од најскладнијих парова, али и код њих се дешавају несугласице.
15. 12. 2024. у 12:00
Коментари (0)