ЕПИСТОЛАРНЕ ПОРУКЕ И ПИСМА: Од монаштва из XVI века, до ере дигиталне комуникације

БРОЈНИ светски и наши филозофи исказивали су висок степен епистоларне енергије, а некима је управо форма писма била најпогоднија за разматрање појединих замршених филозофских недоумица (Кант, Шелинг, Фихте).

Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном"

Наш филозоф Данило Н. Баста писао је, поводом преписке Мартина Хајдегера, о "мисаоној гипкости" епистоларне филозофске форме која је подесна да у себе прими најразнородније мисаоно богатство. Иако се по себи разуме, наглашава Баста, да филозофска преписка није примарна у поређењу са главним (системским) мишљењем појединог филозофа, она се мора узети с крајњом озбиљношћу при сваком покушају разумевања и тумачења оне прве.

Помоћу писама се додатно осветљавају главна дела дотичног мислиоца, она проширују и обогаћују контекст у коме се основно дело чита и разумева. Хајдегер, иначе, спада у најпознатије и најплодније филозофе новијег доба. Осим књига, у кореспонденцији са двестотинак личности, у дугом периоду од 1910. до пред смрт 1976, написао је (претежно својеручно) и више од десет хиљада писама.

ЊEГОВИ сународници објавили су преписку овог филозофа у тринаест томова, а академик Баста превео је на српски, и снабдео коментарима, кореспонденцију са њих шесторо, укључујући и посебно занимљиву мислилачко-емотивну преписку с Ханом Арент, као ретко инспиративан преплет љубавног и повесног. На самом почетку те везе, из које се родило боље и дубље међусобно разумевање филозофских идеја, Хајдегер се, средином прошлог века, пита шта је лепше - слика Арентове или њено писмо, нудећи сам овај одговор: "Једино Ти сама, и то што си и једно и друго Ти послала."

У заоставштини Хане Арент нађена је цедуљица с њеном посветом Хајдегеру поводом књиге "Vita activa или о делатном животу" (објављена први пут на немачком 1960), у којој су и ове речи: "Присном пријатељу, Коме сам била верна, И нисам била верна, И једно и друго с љубављу." Овај вишезначни текст илуструје, поред осталог, и став о посветама као скривеном виду епистоларне књижевности.

НAJСТАРИЈЕ сачуване српске епистоларне поруке потичу из XVI века и налазе се у Москви. Састављене су од писама послатих из манастира Св. Јована Претече у Слепчу (у околини Битоља) игуманима, епископима, манастирској братији и, чак, турском цару. Овај древни споменик садржи и упутства за писање писама. Од старијих писама са књижевном вредношћу најпознатије је оно које је Свети Сава са свог путовања у Свету земљу упутио студеничком игуману Спиридону (1229. или 1234). У њему се, у наслову, за писмо користи грчки термин питак ("Питак послани от светаго Сави ка игумену великије лаври Пречистије и светаго Симеона, Студенице, кир Спиридону, от светаго града Јерусалима.")

Фото: Из књиге "Писма са двоструким дном"

О ОВОМ и још неким Савиним писмима судимо посредно, на темељу садржаја старих српских владарских биографија. Немањин (Симеонов) и Савин биограф Доментијан, српски светогорски монах кога Димитрије Богдановић више сматра песником него прозним писцем, укључио је у дело "Живот Светога Саве" и "живот Светога Симеона" опширно писмо којим Сава позива Немању да се замонаши; ова епистола уродила је плодом и Немања се убрзо придружио Сави на Светој гори. Житије је, иначе, био поручио краљ Урош Први, унук Немањин и синовац Светог Саве...

Из овог периода датирају и писма Јелене Анжујске, супруге краља Уроша, прве жене за коју се у нашој култури зна да је водила преписку. Брат једне друге Јелене (Балшић), деспот Стефан Лазаревић, аутор је чувене посланице "Слово љубве" (из 1404. или 1409) која је превазишла узусе оновремене епистоларне форме и прерасла у лирску песму, својеврсну химну духовној љубави, и љубави уопште. Деспот Стефан Лазаревић (син и наследник српског кнеза Лазара) средишња је личност покосовске Србије. Био је заштитник уметности и књижевног стварања, и плодан преводилац са грчког. Из његовог пера потиче и чувени "Натпис на стубу косовском", сав у реторском обраћању путнику намернику, у основи епитаф на месту погибије српске и турске војске.

У ОКВИРУ епистоларног жанра постоји више типова писама (писмо је у српском језику двозначна реч, коју овде поимамо као врло распрострањено средство писане комуникације, а не као систем знакова за споразумевање). Најстарија подела, коју су начинили антички реторичари раздвајала је приватна од пословних писама. Постоји, такође, подела на затворена и јавна писма; ова друга нису намењена појединцу већ широј јавности. Затим, постоје наративна писма, писма саучешћа,писма одбијања, писма - лозинке, која отварају врата чаробног света, писма извињења, љубавна писма, књижевничка, филозофска и научна писма, писма у стиху, потом државничка, теолошка и политичка писма...

Доситејево "Писмо Харалампију" - први програмски текст у историји српске књижевности - написано је у форми посланице. Други део своје аутобиографије Живот и прикљученија, овај значајан српски просветитељ и књижевник написао је у облику писма. У Доситејевим епистолама се први пут у новијој српској историји одређује појам националне целине Срба, а драгоцена су и његова писма вођама Првог српског устанка. Постоје и "писма с предумишљајем", написана наоко једном примаоцу, а намењена, у ствари, будућим нараштајима или, бар, историчарима литературе, као и писма самоме себи.

У ФРАНЦУСКОЈ су у XVII веку била популарна тзв. монденска писма Мадам де Севиње. Ова књижевница, најпознатија по својим бројним епистолама, формулисала је и правила књижевне кореспонденције, од којих наводимо према Теорији књижевности из 1923. - следеће: "Прикажите себе. Прикажите себе а не неког другог; ваше писмо треба да ми отвори вашу душу, а не вашу библиотеку. Управо та чиста природност је лепа, и она се једино допада..." Постоје епистоларни романи (Гетеови "Јади младога Вертера, Бедни људи" Ф. Достојевског, "Пред огледалом" В. Каверина, "Ћилибар, мед, оскоруша" М. Демића), приповетке у писмима ("Швабица "Лазе Лазаревића ), епистоларне драме, путописна писма, итд...

Савремени српски писци Мирољуб Тодоровић и Миливој Анђелковић објавили су, почетком XXI века, имејл роман настао разменом писама посредством компјутера на релацији Србија - САД. Тодоровић је остварио и занимљиве резултате у мејл-арту (дописна уметност), акцијама које су на ивици лудистичког... У Историјском архиву Београда чува се више од десет хиљада писама која је овај истакнути неоавангардиста размењивао с најпознатијим савременим уметницима из целог света. Дигитална ера уздрмала је класичну кореспонденцију, али је није докинула. Дописивање путем имејла је брже и јефтиније; могуће је да електронска комуникација временом још више удаљи преписку од традиционалне културе писама. Дала је брзину, али не и дубину. Засад су очигледни сажимање порука, скраћивање речи до границе опстанка садржаја и умањивање значаја ортографских норми, као и убацивање симбола и слика за изражавање емоција.

СУТРА: Његошева црногорска симфонија

Препоручујемо

Фељтон

2 8

КАКО ЈЕ ИСТОРИЈА СРБИЈЕ СТВАРАНА УЗ ПОМОЋ МАСОНА: И кнез Милош је био слободни зидар

16. 08. 2020. у 06:00

Фељтон

0 3

ТАКОВО ПЕЧАТ ТАЈНЕ ИСТОРИЈЕ: Утицај из сенке на династију Обреновић

20. 08. 2020. у 07:15

Фељтон

0 2

ТЕКСТ КОЈИ ЈЕ БИО ДРЖАВНА ТАЈНА: Зашто је владао страх од овог Креманског пророчанства

01. 09. 2020. у 15:52 >> 15:52

Фељтон

1 8

Како су из НДХ спашене мошти српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића

07. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

3 11

Како је човеку који је спасио српске светиње одузета национална част

06. 09. 2020. у 20:00

Фељтон

0 3

СКУЛПТУРА ОД МЕРМЕРА И МОНУМЕНТАЛНИ ХРАМ: Жбунови дивљих ружа од трагача са благом крили су гроб цара Душана

09. 09. 2020. у 21:52 >> 21:52

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације