ЗАПИС О ЗЛАТОУСТОМ РАДОЈУ

ЗАЛАГАЊЕМ, на уводној сесији крушевачке Филозофско-књижевне школе, одржаној почетком јуна 2006. у овом граду, инспирисаним идеалима вишег реда, Добрица Ћосић је увећао не само своју дистанцу према актуелној власти у Србији - која се сматрала искључивим тумачем и баштиником тзв. демократске опције - него и према делу хуманистичке интелигенције у Србији.

Фото Из књиге "Писма са двоструким дном" В. Вулетић

То се најбоље видело марта 2016, непуне две године после Ћосићеве смрти, кад је неочекивано лако, без аргументованог образложења, одбијен предлог да се Филозофско-књижевна школа у Крушевцу, чији је један од утемељивача и редовни предавач био Добрица Ћосић, назове његовим именом. Упркос свему, Ћосићево обраћање из јуна 2006, са амвона ове школе, остаје кључно за уобличавање његовог портрета грамшијевски ангажованог интелектуалца, као и за јасније сагледавање кључних димензија Ћосићеве примењене животне филозофије и стваралачке поетике.

На самопостављено питање шта ће бити са Србима које "жестоко боли Косово", и са Србијом која се "одласком дукљанске Црне Горе" згушњава за опстанак - Ћосић је одговорио: "Ако се приберемо, освестимо истинама, затрајемо културом, поново ћемо се успоставити као слободарски, моћан и историјски народ."

ПОСЛЕ великоалбанских демонстрација током марта 1981. на Косову, Ћосић све отвореније говори о разграничењу у Покрајини на етничком и историјском принципу. Испод датума "26. април 1981." Ћосић уноси у свој дневник овај став: "Ако нисмо спремни поново да ослобађамо Косово - а нисмо спремни - треба га поделити са Албанијом. Узети српске крајеве и манастире, а Албанцима препустити оно што је албанско. Иначе, ући ћемо у перманентни рат са Албанцима, који не можемо добити. У таквим ратовима увек побеђују они који се боре за своју слободу, и када су мањи и слабији." Поводом изласка из штампе његове књиге Косово, у интервјуу "Политици" од 8. новембра 2004, Ћосић први пут изговора "најтежу реченицу на српском језику", коју лист ставља у наслов текста: "Ослобађајмо Србију од Косова!"

ДВЕ године касније, поводом усвајања новог Устава Србије (29. октобра 2006), изражава неверицу у целисходност преамбуле према којој су Косово и Метохија неотуђиви део Србије, "То је реченица кобна за будућу српску политику", уноси Ћосић у свој дневник 9. новембра 2006, стављајући у оптицај нову идеју за решење замршеног косовског чвора - "предлог о подели и спасавању макар чисте етничке територије северно од Зубиног Потока, Звечана и Ибра са Копаоникoм". Ћосићеви ставови о разграничењу наишли су на критичке опаске низа научника и јавних радника; посебно оштри били су историчар Веселин Ђуретић, у књизи На бранику науке и отаџбине (Београд, 2017), и професор политичких наука Слободан Самарџић, у низу текстова у "Политици" и листу "Данас".

ИЗ БЕОГРАДА, 22. новембра 2006. године Владо Стругар пише Ћосићу:

Добрица, другару мој, брате,

Пре свега да кажем оно што је очас најважније, пошто сам прочитао Твоју приповетку "Златоусти Радоје".

Велим: напиши неколико приповедака, сличних овој, о личностима и збивањима у завичају, па ћемо имати дело као што је Твоја књига "Пријатељи", дакле, изворну повест о нашем соју, роду, судбини.

Јер "Златоусти Радоје" јесте доживљена и шире виђена стварност, савршено описом приказана. Не замери ми, молим Те, Добрица, због мојих забележака на белини поред Твога штива; то је по навици, давној, да увек, с оловком у руци, читам написе намењене објављивању.

Ипак да напоменем следеће:

Војловицa је назив манастира код Панчева;

На страни 12, 7. ред одозго, изоставио бих реч Добрица, због оне речи претходне;

На страни 15, трећи став одозго, датум је 14. јул 2006, а на страни 16 пише 14. јун 2006; исто и на крају списа.

Одлагао сам одговор због неколико одлазака, у међувремену, у Црну Гору; иначе приповетку сам прочитао сутрадан после нашег сусрета, задивљен лепшим, чистим лицем српског села.
Поздрављам Те, с осећањем братске оданости.
Владо Стругар

У ОВОМ Стругаровом допису реч је о рукопису записа о Радоју Крстићу, сељаку и каменоресцу из села Попине, у поморавском крају, кога је народ прозвао "златоустим Радојем". Ћосић је тај текст дао Стругару "на читање и оглед" пре објављивања, с молбом да стави евентуалне примедбе и каже свој суд. Осим пријатељских, за комуникацију ове врсте постојали су и други разлози, пре свега заједничка оданост здравијем делу нашег сељаштва, потом вера у животворну снагу која долази из народа, а можда и извесна сродност идејне природе.

Према Ћосићевим сећањима, Радоје Крстић био је сељак јединствене политичке културе и најбољи говорник "моравског народа" у деценијама пред Други светски рат. До 1941. био је потпредседник Земљорадничке странке Драгољуба Јовановића, а од августа 1941. члан КПЈ и заменик команданта Расинског партизанског одреда. У позну јесен 1942, кад је, бележи Ћосић, отпочело четничко клање присталица и симпатизера народноослободилачког покрета, и Радоје Крстић осуђен је на смрт клањем. Пресуда је ускоро извршена. За Дан Републике 1964, Добрица Ћосић говорио је на отварању основне школе у Попини посвећене Радоју Крстићу. Овако су гласиле почетне реченице те беседе.

"НА ЧЕЛО ове школе утиснули смо знамен трпње и патње човекове; на лице ове лепе школе ставили смо стари симбол хлеба, жита и постојанства - воденички камен. На њему смо написали: Радоје Крстић. Да се памти док је школе, док је камена, да је Србин, четник, заклао 1942. најпаметнијег сељака и каменоресца, најбољег говорника моравског човечанства..."

Пишући средином јуна 2006. завршне пасусе приче о "златоустом Радоју", Ћосић самокритички примећује да је вера у југословенски социјализам била илузија, и да се оно што је он (Ћосић) обећао народу и деци свог завичаја - није остварило. И продужава: "Ја се те илузије не стидим и не кајем се што сам наставио да ширим идеје златоустог Радоја Крстића у народу моравском и планинском, јер људи који су се камама борили и заклали Радоја Крстића, борили су се за несрећне и опаке циљеве. И њих је, као и Радојев одред, поразила Историја."

Нема више ни воденица на Морави, пошто "остатак сељачког народа једе индустријски хлеб". Такав "прогрес" ни Радоје ни његов следбеник Ћосић нису предвидели "у својим сновима и вери у будућност".

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације