НАЈВЕЋА НОВИНАРСКА ПАТКА: Медијска “нацификација” српског народа (16)

ЈЕДАН од аутора који је кренуо у Босну и Херцеговину да направи своје приче о српским масовним силовањима био је и Мартин Летмајер, новинар швајцарског листа "Велтвохе", који каже: "Тих јесењих дана своју пажњу сам у потпуности усмерио на једну 'сторију': причу о систематском српском силовању муслиманских жена, које су њихови мучитељи присиљавали и на рађање.

фото Printskrin

О томе је разговарао и са Јаном. Замолио сам ову Муслиманку да ми наведе логоре у којима се ова силовања догађају. Били су ми потребни подаци о месту, како бих могао даље да истражујем.

Јана није знала ни за какве логоре, мада је разговарала са многим силованим женама. Инсистирао сам, јер је западна штампа открила многе грозоте које се у логорима догађају.

Јана ми је, коначно, изјавила у камеру: 'Све ове жене су силоване, на најужаснији начин. А шта каже војска: Морате да рађате српске дечаке и девојчице. Шта се, међутим, догађа овде у Бањалуци? Српским женама није дозвољено да побаце. Али, када на гинеколошко одељење оду муслиманске жене, захват се уради, а истовремено их стерилишу, како никада не би могле да постану мајке.' ... Већ сам видео радни наслов моје нове репортаже: 'Принудна стерилизација муслиманских жена - нови врхунац етничког чишћења' ... то већ може да претендује на Пулицерову награду.

НЕМА никакве сумње да би сви на Западу мој извештај, да сам га заиста и начинио, сматрали озбиљним. А нарочито у касну јесен 1992. године када је сваки дневни листу у свету на насловној страни извештавао о логорима за силовање, а западни парламенти одржавали специјална заседања посвећена овој теми... Ту сам наишао на границе новинарства, бар онаквог каквим сам се ја бавио. Мада сам имао довољно материјала за телевизијски прилог, који је у свет могао да лансира атрактивну гласину, уздржао сам се од тога. Новинар је обавезан да проверава информације...

У Међугорју, делу Босне који су окупирали Хрвати, током лета смо упознали Александру Штиглмајер, која се нешто касније прославила као аутор бројних чланака о масовним силовањима, који су привукли пажњу. (Упореди 'Велтвохе'од 5. 11. 1992, 'Понижење као оружје: у Босни и Херцеговини врше се систематска силовања како би се поткопао морал противника - тотална деградација жене на ниво робе'.) Она нам је већ тада испричала да је чула вест о силовању жена и о логорима за силовања. Тражила је сведоке, али било их је 'проклето тешко' наћи. Када би и нашла жене које су о овоме могле да посведоче, оне су ретко говориле.

ТАДА смо планирали да заједнички направимо ТВ-репортажу. Немачка телевизијска станица САТ 1 показала је интересовање за ово. Подухват је пропао зато што је одговорни уредник у САТ 1 сматрао да један или два интервјуа са жртвама још не представљају репортажу.

Сматрао је да је прича превише 'танка'. Утолико сам био више зачуђен када сам у новембру ову 'танку' причу прочитао у 'Велтвохе'.

Извештај Александре Штиглмајер утро је пут сличним извештајима на немачком говорном подручју. Чланак из 'Велтвохе' пренесен је у бројним дневним листовима. Резулатате својих истраживања касније је искористила и за ударну репортажу у 'Штерну'. На њу се позива и 'Цајт'. Њена је заслуга што је силовање у Босни постало тема за политичаре у целом свету, али пре свега у Немачкој и Швајцарској.

САДА смо ми желели да открића која су објављена у чланцима у 'Велтвохе', 'Штерну', 'Цајту', 'Зидојче цајтунгу' и берлинском 'Тагесцајтунгу', 'потврдимо' на српској страни. Најпре смо кренули да утврдимо нешто ближе о мукама 40-годишње Босанке Бесиме из Доње Градишке, у близини града Добоја. Са Бесимом је Александра Штиглмајер започела своју ударну причу у 'Штерну', а на Бесиму смо наишли и у другим листовима као што су 'Велтвохе' и 'Цајт'. Бесима је, по тврђењу Александре Штиглмајер, шест недеља држана у заробљеништву у српским логорима, од којих је последњи био школски центар 'Ђуро Пуцар Стари' у Добоју.

Александра Штиглмајер је у 'Штерну' и другим листовима писала да је логор у коме је било затворено 2.000 муслиманских и хрватских жена, служио само једном циљу, тоталном понижавању. 'Понижавали су нас на сваки могући начин, држали су нас у тој мрачној гимнастичкој сали, без светла, као стоку, и стално изнова силовали', гласе Бесимине речи које се у чланцима наводе.

У БЕРЛИНСКОМ 'Тагесцајтунгу' од 2. 12. 1992, Ерих Ратфелдер објавио је интервју са Рагибом Хаџићем, руководиоцем 'Центра за истраживање ратних злочина' у Зеници. На питање колико бордела постоји, Рагиб је набројао неколико, а затим рекао. 'У Добоју је то једна приватна кућа, њен власник је Милан Керкес.'

Питање: Срби у приватним борделима држе жене против њихове воље?

Одговор: Керкесова жена тражи (обратите пажњу на садашње време) муслиманске жене и девојке за официре. То није ништа изненађујуће, јер се прича да је те услуге користио и генерал Мекензи из Унпрофора.

Потражили смо Милана Керкеса, кога руководилац 'Центра за испитивање ратних злочина' оптужује као ратног злочинца. Утврдили смо да је Милан Керкес, рођен 15. 5. 1957, а да је 12. 7. 1992. погинуо у рату. Био је ожењен Муслиманком Захидом Керкес, рођеном Аличић, и радио је у полицији. Имају једно дете. Шеф полиције Андрија Бјелошевић нас је уверавао да међу становницима Добоја не постоји никакав други Милан Керкес. Био је предусретљив, помогао нам је да пронађемо Захиду Керкес и позвао је у полицију.

БИЛА је то плавокоса жена, рођена 27. 5. 1960, у црнини због смрти свога мужа. Шеф полиције Бјелошевић је Захиди објаснио због чега је позвана. Рекао јој је да смо ми немачки новинари који тврде да у новинама пише да је њен погинули муж био ратни злочинац. Да је у својој кући држао принудни бордел, у коме су муслиманске девојке силовали српски војници. Они, рекао јој је, тврде да сте ви, госпођо Керкес, у бордел доводили девојке. Лице Захиде Керкес постало је безизражајно. Почела је да плаче, а онда је, гушећи се у сузама, промуцала: 'Како само могу, ко само може...'

СУТРА: ЛИКВИДАЦИЈА СОПСТВЕНИХ ГРАЂАНА

РАДИ ли се код ових 'масовних силовања' о највећој подлости савременог света, или пак о највећој новинарској патки последњих година? Ово смо питање безусловно хтели да разјаснимо и наставили смо даље да истражујемо као луди...

Тада сам водио разговоре са бројним главним уредницима телевизијских емисија из иностранства (NTV, ZDF, SAT1, DW итд.), испричао сам им о резултатима својих истраживања. Нико није ни сумњао у резултате мојих истраживања, али тада се нико није усуђивао ни да се окрене против јавног мњења. Онај ко би посумњао у логоре за силовања, излагао се опасности да буде нападнут као неко ко оправдава силовања и пријатељ је Срба.

Пошто још нема никаквог доказа за систематско силовање 50.000 жена у логорима, уверен сам да је оно што је у своје време презентовано читаоцима и гледаоцима - и што је политичаре принудило на акцију - представљало неозбиљно новинарство."

Препоручујемо

Фељтон

2 3

БОЛЕСНЕ УМОТВОРИНЕ МЕДИЈА: Медијска “нацификација” српског народа (6)

23. 10. 2020. у 20:00

Фељтон

0 1

ДОБРИ И ЛОШИ МОМЦИ НА ДЕЛУ: Медијска “нацификација” српског народа (5)

22. 10. 2020. у 05:00

Фељтон

0 1

ОБМАЊИВАЊЕ УЗ ПОМОЋ ЕКСПЕРАТА: Медијска “нацификација” српског народа (4)

21. 10. 2020. у 19:48

Друштво

2 8

ХРВАТИ ОБРУКАЛИ ТИТА У ВАШИНГТОНУ: Титова посета Ричарду Никсону и врела загребачка политичка јесен

24. 10. 2020. у 07:00

Друштво

0 4

СТВАРАЊЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ БУДУЋНОСТИ: Како је хрватско руководство уз Титову помоћ изнудило промене које ће разградити Југославију

22. 10. 2020. у 07:00

Друштво

0 5

"БРАТСТВО И ЈЕДИНСТВО" ПОРОЂАЈНА МАНА: Хронологија настанка шовинистичког масовног покрета у Хрватској

21. 10. 2020. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације