ПОМИРЕЊЕ ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА: Ове речи је Амфилохије изговорио у Цетињском манастиру 30. децембра 1990.

ОНО што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да - вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем.

Фото Глас Холмије

Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе." Скоро да нема ниједне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу.

Тек уведен у трон цетињских владика, ове речи изговорио је у Цетињском манастиру 30. децембра 1990. нови митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Приступно слово које је пред патријархом српским Павлом, архијерејима, као и највиђенијим гостима из Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, изговорио нови црногорски духовни поглавар једна је од најпознатијих беседа у новијој историји Српске православне цркве. Она се сматра и његовим својеврсним програмом, који је током следеће три деценије, стрпљиво и предано, без обзира на све проблеме испуњавао. Нови митрополит ни тада није бежао од болних и тешких траума из прошлости, поручујући да само помирење може бити лек за братоубилачке ране и ожиљке.

- МНОГО је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних. Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви - "ране наопаке", бремените новим омразама, диобама и непочинствима". Не говорим све ово освете ради, јер "освета је моја", говори Господ, већ - освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Позивам на братско праштање и братско мирење. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога. Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени, на човјеку достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима - рекао је тада нови митрополит црногорско-приморски.

Амфилохије је још као јеромонах скренуо пажњу домаће јавности, пре свега, својим надахнутим, али и веома оштрим беседама у којима је критиковао владајући комунистички поредак, позивао на враћање светосавским коренима, али и залагао се за успостављање демократске политичке владавине. Било је то време већ очигледног суноврата Југославије. Упркос забранама и опасности од прогона, овај скромни, али духом пребогати монах, без задршке је говорио шта мисли. У мору сличних или истих идеја и идеолошких фраза, које су се понављале у званичној јавности, за српски народ било је то истинско освежење.

Амфилохије је постао чест и радо приман гост на књижевним вечерима, трибинама, предавањима. Постао је звезда политичког андерграунда у Србији и Црној Гори.

У интелектуалним круговима говорило се испотиха да постоји један монах, родом Црногорац, који осим што је бескомпромисан према властима и што добро и занимљиво говори, има невероватна богословска знања. Једини ко је могао да му парира у јавним наступима био је такође јеромонах, његов школски друг, касније сабрат и вишедеценијски сабеседник и исповедник, такође потоњи владика Атанасије Јевтић. Њихова гостовања на трибинама у београдском Дому омладине, у Француској 8, на "Коларцу" из осамдесетих година и данас се помињу као прворазредни догађаји који су мењали јавно мњење, па и антиципирали будуће догађаје.

Шира јавност за Амфилохија је чула 1985. године када је изабран за епископа банатског. Није довољно познато да је он још тада виђен за митрополитско место на Цетињу, али власти, које су се питале за све, па и у црквеним пословима (упркос стриктној одвојености државе и цркве), биле су неумољиве и непопустљиве. Патријарху Герману из кругова безбедносних служби јасно је поручено:

- У Црну Гору шаљите кога хоћете, само не Амфилохија.

СТРПЉИВИ и мудри Герман, склон компромису и дипломатији, обећао је да га неће бирати за митрополита црногорско-приморског, наследника старог владике Данила Дајковића. Изабран је тако за владику вршачког, да би после пет година само променио епархију и постао црногорски митрополит. Патријарх тако није прекршио своју обавезу дату световним властима, а испунио је свој наум да младог архијереја пошаље у комунизмом разорену Црну Гору.

Архијерејско звање Амфилохије је добио на свечаној литургији одржаној у београдској Саборној цркви јуна 1985. године. Ни ову прилику млади владика није пропустио да укаже на изузетно лоше стање на Косову и Метохији. У годинама које ће уследити Косово ће постати средишња тема и смисао његовог архијерејског и интелектуалног рада.

- Изабран сам за епископа града Вршца и благословене земље банатске. Увјерен сам да ми је Бог баш њу подарио, да би њеном ширином и ширином питоме банатске душе обогатио и проширио своју душу. Један од овдје присутних епископа, рече ми: Добро је да ти који си са брда, доживиш и упознаш да је Бог и равницу створио! Знам да је од данас моја судбина везана за судбину банатског народа и да ће Бог на Страшном суду тражити крв његову из мојих руку. Свјестан сам и да сам од данас суодговоран и за цијелу помјесну Светосавску цркву српску, и за цио њој духовно повјерени српски народ, ма гдје се налазио. Издао бих своје епископско звање и служење, ако радости мога народа не би биле и моје радости, и ако његова страдања не би била и моја страдања - истакао је у приступној беседи владика Амфилохије.

НА СВОМ устоличењу нагласио је потребу за слогом и помирењем, које је он, хришћански и јеванђељски, видео - у покајању.

"На страдања мислим, најпре, на она давна, али и на ова најновија. Од оних косовских, старих, до недавног језивог набијања на колац Ђорђија Мартиновића из Гњилана. Његова рана продубљује предубоку рану у овом храму, преко моштију присутног Косовског великомученика цара Лазара, истовјетну у души мога народа и мојој, са оном ђакона Авакума и Вукашина из Клепаца. Знам и то, да сам као епископ призван да зацјељујем ране, али и да мирим живе и мртве, да мирим гробове мртвих, јер неће бити мира мртвима док се у њима покајањем и праштањем не помире живи. А од мирења, васкрсавања и просвјетљавања, злом узнемирених, умртвљених и потамњелих душа, нема и не може бити свјетлијег звања и призвања на овој земљи", говорио је тек хиротонисани епископ под сводовима београдске Саборне цркве.

СУТРА: Неминован сукоб са режимом

Препоручујемо

Фељтон

0 0

ОДЛАЗАК ИЗ ЧАМОТИЊЕ И НЕМИРА: Митрополит је био велики теолог, а изнад свега, човек утемељен у љубави

14. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

0 1

МИТРОПОЛИТ СЕ СРОДИО СА ХРАМОМ: Амфилохије је примао и просјака и богатог, помагао је људима у вољи и невољи

13. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

0 10

У ЖИВОТУ СЕ МОРА СВЕ ПРАШТАТИ: Можда наилазе таква тешка времена када ће живи завидети упокојенима

12. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

1 2

МИТРОПОЛИТОВА ВЕРА У КЊИЖЕВНИКЕ: Имао је нерв да непогрешиво осети ко је талентован писац а ко није

11. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

0 46

АДАМ ЈЕ НУЛТИ ПАЦИЈЕНТ! Полицајац који је испитивао Амфилохија на крају упитао “Ви се зезате са мном?”

10. 11. 2020. у 18:00

Фељтон

0 2

РУКЕ КОЈЕ СУ НАДЖИВЕЛЕ СМРТ: Митрополит Амфилохије постао ослободилац страха својих суграђана

09. 11. 2020. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације