ВАНДАЛСКИ ПИР ПО ЛОЗНИЦИ: Многи рањеници нису били ни превијени

Арчибалд Рајс

15. 01. 2021. у 18:11

У ЈАДРАНСКОЈ Лешници примио нас је командант места, један резервни артиљеријски капетан и кмет вароши Београда, са лекаром мајором Станојем Миливојевићем.

ВАНДАЛСКИ ПИР ПО ЛОЗНИЦИ:  Многи рањеници нису били ни превијени

Фото архива

Лекар је био са првим српским трупама после повлачења Аустро-Мађара из Шапца. Он нам прича да је нашао у основној школи, у болници и у гимназији у Шапцу око 200 аустријских рањеника које су чувала два болничара. Јадници су лежали на носилима или, на земљи, на ћилимима покраденим по приватним кућама. Није било никаквог санитетског материјала.

Све је било у неописивом стању прљавштине. Многи рањеници нису чак били ни превијени; други су имали апсолутно недовољне завоје. Оставили су их три-четири дана без хране. Лекари су напустили своје болеснике и побегли. А толико су нам пробили уши са санитетском организацијом централних војски!

Сутрадан смо кренули рано на пут. Нисмо далеко од места где се воде борбе, па ми се жури да тамо стигнем. У Горњем Добрићу је штаб дринске дивизије другог позива, којом командује пуковник Крста Смиљанић. Мајор Милан Завађил је његов шеф штаба. То је био мој први сусрет са овом двојицом ваљаних официра. Касније сам био с њима на Кајмакчалану, на Белом Гродлу и на другим местима.

СПУШТАМО се низ Иверак и што се више приближавамо Гучеву, све више се чује топ и чак се разабира так-так митраљеза. Још да прођемо Лешницу и ево нас на Крсту, сасвим близу Гучева. Српски положаји су на неколико стотина метара, окружени гранатама и шрапнелима. Крст је главни стан генерала Рашића, команданта комбиноване дивизије.

СРПСКА ДУША ГЕНЕРАЛА ШТУРМА

НА КРСТУ сам нашао генерала Павла Јуришића-Штурма, команданта треће армије. Пореклом из саксонске Лужице, он је био млад пруски потпоручник за време рата 1870. Кад је плануо турско-руски рат, Јуришић је напустио Прусе да понуди своје услуге Турцима. Али кад је стигао у Београд, речено му је:

"Не можете проћи."  Младић који је снивао о слави, тражио је тада да га приме у српску војску која се спремала да се ухвати у крваво коло. Његова жеља је била услишена и Јуришић се тако истакао да је прошао целу војну хијерархију до највиших чинова. Млади потпоручник Штурм постао је угледни генерал Јуришић, ађутант краља Петра, и који се могао поносити громким победама у балканским ратовима. Висок, румен, врло војничког држања, он још увек има нешто од пруског официра у својој спољашњости, али његова душа је постала српска са свим жаром.

Мален, са својом готово белом брадом у шиљак, са цвикером, генерал Рашић има пре изглед лекара него војника. Али кад га човек види где расправља разложно са својим ађутантима, нагнут изнад карата; кад га чује где издаје кратке и прецизне заповести и увек мирним гласом, човек осећа да има пред собом шефа. За данас, хтео бих да сиђем у Лозницу коју бомбардују, као и пут који тамо води. Генерал се колеба да ми даде одобрење. Налази да је то сувише ризично ако човек нема да изврши апсолутно неопходну мисију. Али, ја наваљујем, тако да ми он најзад, даје тражену дозволу. Полазимо, дакле, и приближавамо се једном хаубичком положају, обасутом крупним бризантним пројектилима који се распрскавају.

КОМАНДАНТ положаја не налази да је наш потхват паметан, али с обзиром на генералову објаву коју му показујем он не може да се томе противи. Пошто смо посматрали неко време аустријску ватру да се оријентишемо, крећемо на пут. Треба да се спустимо низ цео вис ливадама и пољима где нема ниједног дрвета да нас заклони и ми смо управо пред топовима са Гучева. Спуштање се врши без незгоде, али чим смо доле стигли, киша шрапнела расу се изнад наших глава, без икакве штете уосталом. Сада смо у тученом простору и Швабе нам шаљу опет нове шрапнеле, овај пут са више тачности. Лишће жбуња које нас окружује страда од њих; ми смо здрави и читави. Пут је сада потпуно заклоњен. Немамо се више чега бојати до Лознице. Близу ове вароши, пролазимо поред једног готовог моста, спремног да буде бачен преко Дрине. Постоји, дакле, намера да се учини једна мала посета на другу страну реке.

Ево Лознице, где нема више никога сем једног полицијског комесара који има јуначко срце, и једног кмета који неће да напусти своју варош, и двадесетак војника који налазе да је вечно бомбардовање потпуно досадно. Боже мој, колико је оштећена ова варошица!

СВАКОГ дана војници његовог бечког величанства, пошто су је опљачкали од врха до дна приликом свог проласка, бомбардују отворену варошицу, нарочито са фугасним гранатама које свуда изазивају пожар. И ту су вандали побили невине становнике и одвели 160 талаца.

Под условом да им се даде 30.000 круна, они су обећали да не узимају таоце, али кад им је новац био у џепу, они су ипак покупили таоце за чију судбину се не зна. Све време што шетам опустошеним улицама, сваких десет минута пада по једна граната у варош. Да се узмогнемо мирно вратити, решавамо се да причекамо вече кад нас неће моћи видети на откривеном путу. Док чекамо да сунце зађе, војници нам доносе ракије која је измакла пљачкашким Швабама.

По заласку сунца, крећемо и идемо истим путем којим смо и дошли, и стижемо на Крст, а нису нас поздравиле гранате. Наш конак је ипак даље. Он је на дивизијском превијалишту којим управља пуковник др Чеда Михаиловић, у Гњиле које је удаљено два километра од Крста. Примљени одушевљено од стране пуковника и његових лекара, вечерамо под пространим шатором и, после кафа, војници Цигани свирају нам и певају домаће мелодије. Ноћ је прекрасна, а на висовима се води борба.

ПУКОВНИК Чеда је удесио све што треба. Он је од грања дао направити колибе које се могу ложити. Човек би рекао да намерава да проведе целу зиму у Гњиле. У једној од ових колиба провео сам одличну ноћ, успављиван музиком топова и митраљеза који неће да умукну.

Брезјак, где је непријатељ починио недела која се не даду описати, није далеко од Гњила. Користим се, дакле, приликом да тамо пођем. Брезјачку општину сачињавају села Слатина, Горње и Доње Недељице. 54 становника су побијена на најразноврснији начин. Ипак, већини су просута црева широким пионирским бајонетима. Као и на другим местима, многи лешеви су били унакажени. Наравно, све је било опљачкано и оно што се није могло понети, било је уништено.

ПРЕДСЕДНИК општине ожењен је са једном Берлинком која је дуго живела у Аустрији. Она ми је рекла да је била сигурна да ће се непријатељски војници пристојно понашати. Ипак, из предострожности, она је побегла са својим мужем кад су се они приближавали. Изразила ми је такође колико се чуди и гнуша кад је видела, по свом повратку, шта су учинили Аустро-Мађари. Иако су знали да је она пореклом Немица, све су покрали и упропастили по кући.

Они су тражили и њу и њену децу да их поубијају, а нарочито су били кивни на њеног мужа којега су хтели да "испеку". "Некад, сам била горда на своју бившу народност, а данас се ње стидим" рекла ми је. Као злочинци од заната који никад не могу да виде чист зид у затвору, а да по њему не пишу, војници "Културе" прекрили су исто тако зидове записима који су често толико скаредни да се човек буни. Hoch Oesterreich, Nieder mit den SchweineSerben! итд, требало је да сведочи о супериорности њихове расе.

СУТРА: ВЕШАЛА ЗА СЕЉАКЕ У КРУПЊУ

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

ДНЕВНИК СТЕПИНЦА ЗАГРЕБ КРИЈЕ ДЕЦЕНИЈАМА: Интервју - Проф. др Предраг Илић, аутор тротомне студије о злочинима у НДХ

О НЕКАДАШЊЕМ загребачком надбискупу Алојзију Степинцу (Брезарић, 1898 - Крашић, 1960) и његовој улози у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата, објављен је у Републици Хрватској огроман број историографских и хагиографских књига, зборника радова, фељтона, чланака, али не и његов дневник у пет књига, који је водио од 30. маја 1934. до 13. фебруара 1945. године.

15. 12. 2024. у 13:55

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије немогућа мисија у квалификацијама за Светско првенство?

ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ГОРЕ? Ево зашто је пред репрезентацијом Србије "немогућа мисија" у квалификацијама за Светско првенство?

Фудбалска репрезентација Србије играће у групи К са Енглеском, Албанијом, Летонијом и Андором у оквиру квалификација за Светско првенство 2026. али је селекција "горди албиона" нешто што ће представљати највећи проблем изабраницима Драгана Стојковића Пиксија. Не само због квалитета, већ и због нечег другог.

14. 12. 2024. у 13:16

Коментари (0)

ВЕЛИКА ЧАСТ: Душан Мандић кандидат за најбољег ватерполисту Европе