ПЕГАВИ ТИФУС НАПАДА СРБИЈУ: Пред свирепим злочинима је немогуће остати неутралан

НОВЕМБАР 1914. видео је покушај реванша Аустро-Мађара за њихов пораз на Јадру и на Церу. Поћорекове трупе већ су се сматрале победоноснима и биле заузеле престоницу, кад их је страховита метла са Колубаре и Рудника почистила као плеву.

Српски војници на фронту

Пренеражени свет присуствовао је овој готово невероватној победи српских војника-сељака који нису више имали муниције и који су протерали непријатеља, окрећући против њега његове сопствене топове. Држање старог краља, који је сишао у ровове да победи или да умре са својим војницима, остаће легендарно. А затим страшно искушење тифуса свирепо је десетковало победоносну војску и грађанско становништво.

Ја сам крајем године чинио дуг излет по јужној Србији дуж бугарске границе, упућен од надлежних власти да испитам да ли софијске оптужбе, понављане непрестано код савезника Србије, имају основа или не. То је био мој први интимни додир са јужном Србијом која ми је постала тако драга. Затим, требало је да израдим извештај о зверствима која су починили Аустро-Мађари у првој фази рата. Да то учиним, требало ми је мира, који сам могао наћи само код куће у Лозани.

ОТПУТОВАО сам, дакле, за Швајцарску и, за мало времена, мој извештај, објављен касније, био је готов. Ипак, мир који сам уживао у Швајцарској, био је тек врло релативан. За све време боравка код куће био сам жучно нападан од савезничких непријатеља и њихових присталица. Поврх тога, недела непријатеља Србије изгледала су тако невероватна најбољим пријатељима савезника, па чак и самим савезницима, да им је требало непрестано износити доказе, документе на конференцијама, у публикацијама и у другим манифестацијама. После повлачења кроз Албанију био сам по други пут у Швајцарској, дакле у неутралној земљи, и не колебам се да кажем да је, за борца, боравак у неутралној земљи био мучнији од боравка на фронту.

Чим сам завршио свој рад у Лозани, отпутовао сам за Париз где је "Алианс Франсез" тражила од мене да одржим једну конференцију на Сорбони са темом: о понашању Аустро-Мађара у Србији, у коју су упали. Шта је била ова конференција, неколико Срба који су јој присуствовали, још ће се сећати. Ретко сам видео слично одушевљење као оно које је владало у огромној сали. Почео сам своју конференцију речима: "Пред злочином нема могуће неутралности!" Ова фраза је остала типична кроз цео рат и непрестано су је цитирали, не сећајући се више одакле је она дошла и ко ју је први изговорио.

ФРАНЦУСКА влада и Главни Стан позвали су ме да обиђем француски фронт. Са уживањем сам прихватио ову понуду. Дошао сам у додир са шефовима који су постали славни касније, као Петен. Одмах после ове посете отпутовао сам за Србију и, првих дана месеца априла, био сам у Крагујевцу, новом Главном Стану српске војске.

Чим сам се искрцао из воза на крагујевачкој станици са њеним јединим ацетиленским рефлектором који је, кад падне ноћ, имао за дужност да осветљава целу станицу, имао сам утисак да има неке промене, а да нисам могао знати у чему је она. Видео сам затим да то долази од тога што је војно и грађанско особље у Главном Стану знатно многобројније него у Ваљеву и да нисмо више сами. Савезници су упутили многобројне мисије. Сада кад су Срби издржали сами велики непријатељски ударац, савезници су почели да се њима баве. У Ваљеву смо били као у породици; у Крагујевцу је требало пазити на протокол.

Тифус је још био у пуном јеку, истина, у опадању. Више се нису виђала кола једна за другима, натоварена грубо слупаним сандуцима помоћу неколико дасака и који су имали уместо дна, да би се уштедело дрво, неколико летава између којих су се помаљале ноге мртваца. Али мртваци су још увек били многобројни и у гробљу, проширеном преко мере, гробари су копали раке од зоре до мрака.

БИЛЕ су три врсте тифуса који је беснео међу војницима и грађанима: пегави тифус, трбушни тифус и повратни тифус. Највише живота покосио је пегави тифус који су донели Аустро-Мађари приликом своје офанзиве од новембра и децембра, офанзиве која се преобразила у бекство без обзира, у "добро извршено стратегијско повлачење" како су лепоречиво говорили званична саопштења Беча и Пеште. Уосталом, Аустро-Мађари су исто тако обдарили овом страшном болешћу своје бугарске пријатеље, који још нису били у објављеном рату, али који су већ били саучесници. Уистину, у политичком циљу који је лако погодити, влада Франца Јосифа упутила је у Бугарску српске заробљенике, родом из Јужне Србије и они су, пошто су се дуго вукли по зараженој земљи, донели клицу болести у земљу Фердинанда Вероломног.

ЕВО статистике тифоидних болесника у српској војсци од 1. јануара 1915:

1. јануар 1915: 360 случајева пегавог тифуса, 871 трбушног, 6.604 повратног;

1. фебруара 1915: 2.194 пегавца, 1.933 трбушног, 6.604 повратног;

1. марта 1915: 5.361 пегавца, 1.661 трбушног, 8.045 повратног;

1. априла 1915: 7.530 пегавца, 1.109 трбушног, 5.867 повратног;

10. априла 1915: 6.317 пегавца, 979 трбушног, 3.918 повратног.

БЛАГОДАРЕЋИ предузетим мерама и ослабљењу вируса, које долази увек за време целе епидемије, страховита смртност која је у почетку достизала до 30%, била је пала на 15%, а 24. априла у Крагујевцу је било само 695 оболелих од пегавца. Али четвртина српских лекара, већ иначе малобројних од објаве рата, оставили су животе на свом бојишту поред својих болесника. Међу овим херојима дужности и самоодрицања налази се такође један швајцарски лекар који је похитао у помоћ Србији, др Ернст из Берна. Он је до последњега часа неговао своје сопствене колеге, и пао је мртав поред кревета једног свог болесника. Иако је његов гроб дуго заборављен, српски народ ће умети да се сети овог усамљеног гроба где почива заувек један човек далеко од своје отаџбине, човек који се жртвовао из пријатељства за свету ствар на крст разапете Србије.

Пегави тифус представљао је још једну опасност: да су, код раније рањених војника, старе ране почеле да се гангрензирају и јадници који су се отели од тифуса - умирали су од гангрене. Ваши, ова ратна рана, биле су преносиоци клице ове болести. Стога је ова одвратна животиња била неумољиво гоњена. Било је забрањено руковање. Судови пуни раствора сублимата били су намештени у сваком локалу где су се људи састајали. Кафане и ресторани били су отворени само од 7 до 9 сати ујутро, од 11 до 14 и од 8 до 22 сата. Патоси су рибани са смесом од зејтина и петролеја, а кафанске сале биле су окречене.

СУТРА: A ЧЕСТИТИХ ШКОТСКИХ ЖЕНА

Препоручујемо

Фељтон

1 7

ВОЈНИК ИСТИНЕ И ПРАВДЕ: Вешала за сељаке у Крупњу

16. 01. 2021. у 20:00

Фељтон

0 8

ВАНДАЛСКИ ПИР ПО ЛОЗНИЦИ: Многи рањеници нису били ни превијени

15. 01. 2021. у 18:11

Фељтон

3 4

ДИВЉАШТВА ВОЈСКЕ ЦАРА ФРАЊЕ: Не види се ништа друго сем изгорелих кућа и заједничких гробова

14. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 3

МАЧВА ПУНА ГРОБОВА И ОЧАЈАЊА: Аустријанци пуцају на све - војнике, цивиле, чак и на псе

13. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 7

АУСТРОУГАРСКА ЗВЕРСТВА У ШАПЦУ: У септембру 1914. разорено је 2.500 кућа; 1.500 грађана је побијено или одведено, а 537 породица је нестало

12. 01. 2021. у 18:00

Фељтон

0 4

АСОВИ СТАРОГ КРАЉА ПЕТРА: Како су српске тобџије биле јаче од три непријатељска пука

11. 01. 2021. у 18:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације